Ruski predsednik Dmitrij Medvedev i američki lider Barak Obama potpisaće sledeće nedelje u Pragu novi strateški sporazum o smanjenju naoružanja (START). Taj dokument predstavlja istorijsko dostignuće i podsticaj za ostvarenje daljeg napretka u domenu globalne kontrole naoružanja.
eđutim, u isto vreme sada i ovde moramo da se pripremamo za odbranu protiv još jednog manje ohrabrujućeg trenda, upozorava generalni sekretar NATO.
Širenje naoružanja za masovno uništenje i sredstava kojima se ono transportuje predstavlja pretnju i za NATO saveznike i za Rusiju. Jednim pogledom na aktuelne trendove može se zaključiti da više od 30 zemalja poseduje ili razvija raketne kapacitete. U velikom broju slučajeva ove rakete bi mogle na kraju predstavljati pretnju po evropsko stanovništvo i teritorije.
Iran je tipičan primer toga. Ta zemlja je potpisala Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja, a razvija nuklearni program, koji je, kako tvrdi, samo za civilne svrhe. Međutim, Iran je otišao mnogo dalje od onoga što je potrebno za čisto civilni program. On je sakrio nekoliko nuklearnih objekata od Međunarodne agencije za atomsku energiju, igrao „žmurke“ sa međunarodnom zajednicom i odbacio sve ponude SAD, EU i drugih za saradnju. Iran takođe ima opširan program za razvoj raketnog naoružanja. Iranski zvaničnici su saopštili da je domet njihovih modifikovanih raketa tipa Šabab-3 2.000 kilometara, što znači da mogu da pogode savezničke zemlje kao što je Turska, Grčka, Rumunija i Bugarska.
U februaru 2009. Iran je predstavio vozilo za raketno lansiranje SAFIR 2. To je ključna faza u razvoju raketa srednjeg i međukontinentalnog dometa. Ukoliko Iran završi razvoj tih raketa, cela Evropa i Rusija bi joj bile u dometu. Zagovornici širenja nuklearnog naoružanja moraju da znaju da su NATO saveznici nepokolebljivo predani kolektivnoj odbrani, uključujući nuklearno odbrambeno naoružanje. NATO saveznici već izvesno vreme tragaju za različitim opcijama raketne odbrane.
Prava zajednička evroatlantska raketna odbrana bi demonstrirala kolektivnu volju NATO ne samo da organizuje odbranu protiv novih pretnji današnjice i sutrašnjice, već i da pošalje jasnu poruku da od širenja raketnog naoružanja nema koristi. Njome se Evropljanima takođe može obezbediti prilika da ponovo demonstriraju SAD svoju volju da investiraju u kapacitete samoodbrane i da igraju aktivnu ulogu u procesu koji su do sada predvodile SAD i Rusija, pri čemu se oni uglavnom nisu ništa pitali.
Međutim, postoji još jedan razlog za razvoj raketne odbrane, a to je uspostavljanje nove dinamike u evropskoj i evroatlantskoj bezbednosti. Ovih dana se mnogo priča o evroatlantskoj bezbednosnoj arhitekturi. Rusija se naročito usredsredila na sporazume, konferencije i političke aranžmane.
Vesti da su se SAD i Rusija složile u vezi sa budućim sporazumom START prema kojem će obe zemlje znatno smanjiti svoje nuklearne arsenale predstavljaju dobar scenario. Taj novi sporazum čini svet bezbednijim i daće podsticaj za saradnju sa Rusijom u drugim domenima, naročito u odnosima NATO-Rusija.
Od kada sam prošlog leta preuzeo funkciju generalnog sekretara NATO dosta vremena i napora sam uložio u oživljavanje odnosa NATO-Rusija, pri čemu je ostvaren progres u nekoliko oblasti, uključujući pregled zajedničkih pretnji i izazova. Međutim, vreme je da se raketna odbrana sagleda kao još jedna prilika koja može da nas spoji.
Potreban nam je sistem raketne odbrane koji ne obuhvata samo sve zemlje NATO, već i Rusiju. Što se više raketna odbrana posmatra kao zajednički bezbednosni krov, koji nas sve štiti i koji je izgrađen i podupret zajedničkim naporima, više ljudi će od Vankuvera od Vladivostoka znati da su deo jedne zajednice. Takav bezbednosni krov bio bi jak politički simbol toga da je Rusija punopravni član evroatlantske porodice, s kojom deli i izdatke i dobiti.
Naravno, tu su i praktični izazovi. Morali bismo da naše sisteme učinimo interoperativnijim, da delimo procene tajnih informacija i povezujemo osetljive tehnologije. Međutim, takva saradnja je konkretan način da se izgradi obostrano poverenje i pouzdanje. Iz tih razloga, vreme je da se napravi napredak kada je reč o raketnoj odbrani. Potrebna nam je odluka sa sledećeg samita NATO, koji će biti održan u novembru, da je raketna odbrana misija Alijanse i da ćemo istražiti svaku mogućnost saradnje sa Rusijom.
Ali i Rusija mora da raketnu odbranu da posmatra kao priliku, a ne kao pretnju. Ukoliko se to dogodi, možemo da učinimo korak napred ka kreiranju sistema raketne odbrane koji neće samo štiti evroatlantsku zajednicu, već će je i držati na okupu.
Okončanjem hladnog rata dobili smo izuzetnu priliku da ostvarimo svoj cilj o jedinstvenoj, slobodnoj i mirnoj Evropi. Još ga nismo u potpunosti ispunili, ali radimo na tome. Raketna odbrana može da bude deo tog pozitivnog trenda.
Autor je generalni sekretar NATO-a
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
