Tri susreta sa Hilari Klinton

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

     S vremena na vreme preko lica bi joj proletela senka prigušenog, ali upornog bola, koji nije bio potpuno skriven. Pet godina ranije bila je najponiženija žena u Americi, žena čiji je privatni život bio potpuno i trajno izložen javnosti, na njenu procenu. Dakle, mogla je da priča o nacionalnoj i međunarodnoj politici dok ne poplavi u licu. Mogla je da hvali Džona Kerija, koga je njena partija upravo nominovala pokušavajući da Džordžu Bušu ospori drugi mandat. I mogla je da objasni svoju ulogu mlađeg senatora iz Njujorka. Ipak, i dalje živi ideja koju ne mogu da izbacim iz glave i koju sam uključio u svoj putopis koji pišem za časopis Atlantik.

     Ideja je sledeća: da bi osvetila svog supruga i da bi mu vratila milo za drago, da bi sprala ljagu sa svoje porodice i pokazala kako bi neukaljena administracija Klinton mogla da izgleda, ova žena će se pre ili kasnije kandidovati za predsednika SAD. Ova ideja podseća na knjigu Filipa Rota „Ljudska mrlja“, koja je objavljena godinu dana pošto je Senat oslobodio njenog supruga optužbi za laganje pod zakletvom i ometanje pravde, a u kojoj je kritički opisano koliko teško može biti zbaciti čak i nezasluženu ljagu sa svog imena. Ona će nastojati da uđe u Ovalni kabinet, pozorište njene unutrašnje, spoljašnje i planetarne tuge, pod svojim uslovima. A najverovatniji rezultat, glasiće zaključak mog članka, biće njen uspeh.

     Premotavamo film do maja 2011. u Parizu. Senatorka iz Njujorka je postala državna sekretarka predsednika Baraka Obame. Njena aura je dominirala na upravo završenom samitu G-8, čiji je domaćin bila Francuska. Bilo je deset uveče i čekao sam lift u holu hotela Vestin s Mahmudom DŽibrilom, jednim od lidera pobune u Libiji. Džibril je krenuo na poseban put s ciljem da uputi molbu u ime civila kojima su pukovnik Muamer Gadafi i njegovi sinovi obećali da će ih udaviti u rekama krvi.

     „Mislila sam da ste u Libiji!“, uzviknula je kada me je videla. „Upravo sam se vratio“, odgovorio sam, pokazujući na Džibrila. „Zaista, skrivali ste se s njim u kamionu za povrće?“ Bio je to okidač za jedan od onih jakih napada smeha, prilikom kojih joj se, kako sam primetio u Bostonu, ionako visoke jagodice podižu još više. Onda, odjednom ozbiljna i u pratnji muškarca koga sam prvi put primetio i za koga se ispostavilo da je Džej Kristofer Stivens, mladi američki ambasador u Libiji, koji će biti ubijen malo više od godinu dana kasnije, povela je DŽibrila u svoje prostorije na razgovor.

     Kada se nakon gotovo sat vremena Džibril ponovo pojavio, bio je ubeđen da je razgovor prošao loše. Gunđao je da Klintonova gotovo i nije otvorila usta, što je on objasnio da znači da njegova molba nije naišla na dobar prijem. A Klintonova je zapravo bila duboko ganuta svedočanstvom Džibrila i užasnuta što su baš u tom trenutku režimski tenkovi mileli uz tutnjavu ka Bengaziju. Tokom narednih dana je ubedila Obamu da se ne prikloni Robertu Gejtsu, svom ministru odbrane, koji se protivio intervenciji.

     Pokazivala je emocije i sabranost, primetio sam. Njena humanost i saosećajnost bili su združeni sa istančanim osećajem za gvozdenu disciplinu koju iziskuje efikasno rukovodstvo. Bili su to refleksi savršene državnice u svakom smislu.

     Do februara 2012. rat u Libiji je bio okončan i ja sam završavao svoj dokumentarac o konfliktu. Našao sam se u Vašingtonu u konferencijskoj sali obloženoj drvetom na sedmom spratu u sedištu Stejt departmenta da prikupim uspomene Klintonove, kao što sam već bio učinio s francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem i britanskim premijerom Dejvidom Kameronom. Bio je to trenutak za izvođenje zaključaka i procena, momenat koji je uvek fascinantan kada glumci u drami, koji su s vremena na vreme delovali u tajnosti, pokažu svoje poslednje karte.

     Klintonova se dražesno predala vežbi. Prisećala se svog razgovora s Džibrilom, razgovora u Beloj kući ili u Jelisejskoj palati. Setila se svega i nije žalila ni zbog čega. Osećala je da je bila verna svojim najvažnijim vrednostima i uverenjima, delujući onako kako je delovala. I bila je uverena da je svojim reagovanjem na molbu Arapske lige za intervenciju Zapad izbegnuto da se ponovi Srebrenica u Severnoj Africi.

     Ono što je na mene ostavilo najveći utisak jeste što je čak i tada uvidela početke plemenskih sukoba i predstojeće utrkivanje među islamistima da nadmaše jedni druge u fundamentalističkom purizmu. Brinula je zbog ranijih kršenja ljudskih prava, naročito prava žena, bojeći se da će se takvi slučajevi umnožiti. Nije imala iluzije da istorija kreće putem za koji vaš razum kaže da treba. Potrebno je vreme, rekla je ona, da se izgradi država i uspostavi demokratija, vreme i mešavina pragmatizma i vere, strpljenja i smelosti, poštovanja za druge i obzira prema sebi.

     Da li je to pitanje o „izgradnji države“ bilo upozorenje? Da li je to bio njen doprinos administraciji koja će, mada to nije znala u to vreme, nastaviti da radi bez nje? Da li je pripremala opsežne temelje i ambiciju za svoje predsednikovanje?

     Jedno je izvesno – govoreći o moja tri susreta s Hilari Klinton, smatram da je na trećem bila najsnažnija i najstrastvenija, potpuno ispunjena značenjem i silinom emocija američkog pastira. Ako se ponovo sretnemo, neću biti iznenađen ako joj se budem obratio sa gospođo predsednice.

     Autor je jedan od osnivača pokreta „Novi filozofi“

Copyright: Project Syndicate, 2015.

www.project-syndicate.org