Velika cena ravnodušnosti

Ali, još bizarnija činjenica u vezi sa černobiljskom katastrofom, koju smo kasnije saznali, glasi da ni Mihail Gorbačov, tadašnji generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza, nije znao za opseg nesreće. Nesumnjivo, možda je baš takav podatak na kraju osudio stari sistem da ode na smetlište istorije samo pet godina kasnije. Nijedan režim koji se temelji na neograničenom samoobmanjivanju nije u stanju da očuva legitimnost posle razotkrivanja opsega zabluda.

Budući da su samo fragmenti pouzdanih informacija doprli do običnih Ukrajinaca tog vremena, moje uspomene na Černobilj su maglovite. Sećam se da sam najpre čula kako porodični prijatelj uplašeno i šapatom govori o katastrofi. Pamtim da sam strepela za život svoje male kćerke. Ubrzo je nastala prava bujica gotovo histeričnih glasina o katastrofi. Nijedna od tih uspomena ne može se izbrisati, ali čak i posle 25 godina teško mi je da objedinim sve što uistinu znam o nesreći.

Danas se o černobiljskoj katastrofi strogo sudi u moralnim i metafizičkim terminima. Taj događaj baca tamnu senku na čovečanstvo, koja nije viđena od bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki 1945. Ali, za razliku od krize u japanskoj nuklearki Fukušima, istinska lekcija Černobilja ne odnosi se samo na bezbednost, već i na zvaničnu aroganciju i ravnodušnost prema patnji, kao i na kult tajnovitosti koji je podrazumevao da informacije mogu da dopru samo do uskog kruga elite opsednute stabilnošću.

Dakle, ostaje pitanje šta je bio uzrok tadašnjeg nehajnog odnosa prema krizi u Černobilju. Šta je izazvalo tako arogantnu nebrigu za zdravlje onih koji su živeli u blizini nuklearke, za muškarce i žene koji su pokazali herojstvo pokušajima da umanje štetu, te za milione onih koji su živeli ispod radioaktivnog oblaka? Nehajnost Vlade predstavlja čudno i neprirodno stanje uma, u kojima je teško uočiti granice između zločina i kazne, svireposti i saosećanja, između dobra i zla. Budući da sam odrasla u Sovjetskom Savezu, znam da se filozofija vladanja lidera te države praktično temeljila na preziru prema onima koji pate i brinu o moralu. Brojne vlade gotovo po pravilu nisu zabrinute za sudbinu građana.

Može li ravnodušnost ikada biti vrlina? Naravno, u vremenu užasa, kakvi su bili holokaust ili pomor Ukrajinaca glađu, izolovani i bespomoćni pojedinci mogu da potonu u ravnodušnost da bi očuvali privid razumnosti. Ali, čak i u tom slučaju njihov stav ne može biti potpuno opravdan, a bezimena i uporna krivica o kojoj je tako potresno pisao Primo Levi po pravilu dolazi kasnije. Ravnodušnost državnih zvaničnika je, međutim, neoprostiva, možda zbog toga što oni nikada ne osećaju krivicu o kojoj je pisao Levi. Zaista, nekim političkim liderima ravnodušnost deluje primamljivo. Mnogo je lakše skloniti pogled sa građana nego se uhvatiti u koštac sa njihovim problemima. Mnogo je lakše i ponekad jeftinije izbegavati tragične okolnosti u kojima se nalaze pojedinci nego prilagoditi politiku njihovim potrebama.

Državni zvaničnik koji okreće leđa patnji smatra da su životi građana besmisleni. Ravnodušnost je rizičnija od gneva ili mržnje. Gnev može podstaći umetničku ili političku kreativnost. Puškin je napisao neke od svojih najčuvenijih pesama u trenucima gneva, Betovenove veličanstvene simfonije nastale su kao rezultat intenzivnih emocija, a Nelson Mandela, Vaclav Havel i Aung San Su Ći su izdržali u zatočeništvu jer su bili gnevni zbog nepravde s kojom se suočavaju. S druge strane, ravnodušnost nikada nije kreativna, jer ne podrazumeva odgovor na nepravdu. U stvari, to je sredstvo kojim se služe vlade koje su neprijatelji naroda, jer u takvom sistemu koristi ima samo vladar, a nikada žrtva, čiji bol je uvećan zbog nemara države.

Bez iskre nade politički zatvorenici, gladna deca, ljudi koji su izgubili dom u Černobilju, kao i ozračeni radnici kojima je do kraja života potrebna medicinska pomoć, osećali bi se kao da žive u nedođiji, a državni zvaničnici koji ne pokazuju ljudsku solidarnost sa njima gube čovečnost.

Autorka je dva puta bila predsednica Vlade Ukrajine