Sporazum o nuklearnom programu između Irana, pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i uz njih Nemačke, i Evropske unije postignut je u istorijski blagonaklonom trenutku. Avgusta 1945. nuklearne bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki otvorile su najmračnije poglavlje u dugoj istoriji ratnih užasa. Vatri, municiji i bajonetima pridodata je nuklearna radijacija – tihi, nevidljivi ubica poput gasa i biološkog oružja.

Posle Prvog svetskog rata međunarodna zajednica usvojila je takozvani Protokol o gasu kako bi zabranila upotrebu hemijskog i bakteriološkog oružja. Isto tako, zahtevi da se zabrani svaka upotreba nuklearnog oružja bili su snažni i uporni posle završetka Drugog svetskog rata.

Ali države koje imaju nuklearno oružje uvek su se protivile takvoj zabrani uz obrazloženje da ona ne bi bila verodostojna. Umesto toga, preporučivali su postepen pristup koji bi doveo do zabrane posedovanja i proizvodnje nuklearnog oružja. Najzad, isti pristup doveo je do današnjeg strogog ograničenja biološkog i hemijskog oružja.

Ipak, 70 godina posle Hirošime i Nagasakija pokazalo se da je gradualistički pristup bio neuspešan. Tokom Hladnog rata ukupan broj nuklearnog oružja širom sveta popeo se iznad 50.000. Mnoga takva oružja, uključujući hidrogenske bombe, imale su prinos eksplozija čije su magnitude bile veće nego od bombi ispuštenih na Japan.

Donete su neke mere za smanjivanje nuklearne opasnosti: bilateralni sporazumi o kontroli naoružanja između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, ograničenja na testiranje novih oružja, i – iznad svega – Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT). Cilj NPT-a potpisanog 1968. jeste sveopšta eliminacija nuklearnog oružja: države koje to oružje nemaju obavezuju se da ga neće pribavljati, a pet zemalja koje ga zvanično poseduju (SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Kina i Rusija) obavezuju se na pregovore o razoružanju.

Iako ukupna pretnja nije nikada puno umanjena, prvi deo NPT-a je svakako imao nešto uspeha: otkako je ugovor stupio na snagu samo su četiri države – Indija, Izrael, Severna Koreja i Pakistan – razvile nuklearno oružje. Južna Afrika je svoje eliminisala i pridružila se NPT-u, dok su Ukrajina, Belorusija i Kazahstan svoje nuklearne arsenale predali Rusiji. Dve države – Irak i Libija – zaustavljene su u razvoju nuklearnog oružja, a sada se Iran, potpisnik ugovora, obavezao na važne restrikcije svog nuklearnog programa.

I pored svega je posvećenost pet država sa nuklearnim oružjem razoružanju imala vrlo ograničene rezultate. Nuklearne zalihe su umanjene – pretežno iz ekonomskih razloga – posle Hladnog rata na manje od 20.000 nuklearnog oružja širom sveta (što je i dalje dovoljno da uništi čovečanstvo nekoliko puta). A Novi start iz 2010. je predvideo dobrodošla ograničenja na broj nuklearnog oružja koje su razmestili SAD i Rusija. Ali od tada nije bilo ozbiljnih pregovora o razoružanju.

Štaviše, jednom je postojala nada da će NATO svoj skroman broj nestrateškog nuklearnog oružja iz Evrope premestiti u SAD, pošto je taj arsenal smatran vojno neupotrebljivim. Time bi, smatralo se, Rusija mogla biti navedena da skloni sopstveno taktičko nuklearno oružje. Ništa od toga nije učinjeno.

Raspršena je i nada da će Sveobuhvatni ugovor o nuklearnim probama (CTBT) usvojen 1996. postati obavezujući. Moratorijum na te probe postoji, a napravljena je i impresivna mašinerija za nadgledanje, koja može da registruje ne samo nuklearne probe, već i zemljotrese i cunamije. Ali pošto osam zemalja, među njima SAD i Kina, ugovor nisu ratifikovale CTBT predstavlja pravni pakao: može se reći da postoji, ali nije na snazi.

Umesto nuklearnog razoružanja svedoci smo dogradnje, a u nekim slučajevima i ekspanzije nuklearnih arsenala. Malo je nade u bilo kakvu promenu nabolje dok stalne članice Saveta bezbednosti ne zaključe da njihova sopstvena bezbednost zahteva nastavak međusobnog detanta i pokretanje ozbiljnih pregovora o razoružanju, kao što je obećano. One su pokazale svoju volju da obuzdaju druge zemlje da ne pribave oružje za masovno uništenje; sada je vreme da obuzdaju same sebe.

Naravno, kao što neke države odbijaju da pristupe konvencijama koje zabranjuju klaster bombe i mine, nuklearno naoružane zemlje neće se pridružiti konvenciji koja zabranjuje njihove arsenale. Ali postojanje takvog ugovora može poslužiti kao stalni podsetnik šta se od njih očekuje. Samo iz tog razloga, taj ugovor treba da postane međunarodni prioritet.

U vreme Hladnog rata mnogi ljudi su se bojali da bi čovečanstvo iznenada, nuklearnim ratom, moglo da počini samoubistvo. Danas se više ljudi plaši da će ljudska vrsta doživeti duže umiranje uzrokovano globalnim zagrevanjem. Ali jasna nuklearna opasnost još postoji, i grupe kao što je „Global Zero“ zaslužuju našu podršku za napore u podizanju svesti javnosti.

Rečeno je da su Hirošima i Nagasaki stvorili tabu protiv bilo kakve dalje upotrebe nuklearnog oružja. Nadajmo se da je tako, ali i zatražimo da taj tabu postane pravno obavezujući.

Autor je bivši direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju; bio je prvi izvršni predsednik Komisije Ujedinjenih nacija za nadgledanje, verifikaciju i inspekciju od 2000. do 2003.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.