Nasilje koje je podstakla Rusija vratilo se u Ukrajinu. Islamska država nastavlja svoje pohode na teritorije, koji su umrljani krvlju. Pošto se nasilni sukobi i krize intenziviraju širom sveta, od Afrike do Azije, postaje kristalno jasno da garant poretka koji zemlje (i potencijalni kreatori država) smatraju legitimnim i kredibilnim više ne postoji – ni međunarodno pravo, čak ni globalni hegemon.
Za razvoj strategije za obnovu poretka neophodno je razumevanje složenih uzročnika današnjih nesuglasica. A najbolje je početi od sudbine četiri glavne imperije.
Ta priča počinje 1923. s propašću Otomanskog carstva, koje je, dostigavši vrhunac u 16. i 17. veku, kontrolisalo veliki deo jugoistočne Evrope, zapadne Azije i severne Afrike. Gotovo sedam decenija kasnije je došlo do raspada Sovjetskog Saveza nakon čega je usledio preporod kineske imperije čiji je cilj preobražaj ekonomskog uspeha u geopolitički uticaj.
Konačno, što je i najvažnije, tu je i smanjenje uticaja Sjedinjenih Država, koje je Rejmond Aron nazivao „Imperijalnom Republikom“. Naposletku, SAD su bile te koje su organizovale i podržale multilateralne institucije nakon 1945. – Savet bezbednosti UN, Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku, između ostalih – da bi održale globalnu stabilnost. Zbog neuspevanja tog sistema da se prilagodi promenljivim geopolitičkim i ekonomskim realnostima, postavljaju se ozbiljna pitanja o njegovoj legitimnosti.
Pošto se svet sada manje deli na „imperije“, broj aktera (uključujući mnoge nefunkcionalne) je uvišestručen na svetskoj sceni, što je trend koji podupire pretpostavka da su identitet i nacionalni suverenitet neraskidivo vezani. Nakon dekolonizacije Afrike bile su široko rasprostranjene kritike na račun širenja država, uključujući one koje mnogi smatraju veštačkim, zbog podgrevanja tenzija i nestabilnosti na ionako nestabilnom kontinentu. Sada se možda javlja sličan fenomen na globalnom nivou.
Još jedan faktor koji doprinosi produbljivanju nereda jeste eksplozija nejednakosti. S globalizacijom se širio jaz između najbogatijih i najsiromašnijih – i u okviru i među državama – što je smanjivalo osećaj zajedničkog cilja koji je veoma važan za legitimni međunarodni sistem. Kako može da se govori o „zajedničkom dobru“ kada toliko malo njih ima toliko mnogo, dok toliko mnogo njih ima toliko malo?
U takvom okruženju će nesumnjivo biti izuzetno teško stvoriti međunarodni poredak koji uspostavlja potrebnu ravnotežu između legitimiteta i moći. Izdvajaju se tri potencijalna pristupa za hvatanje u koštac sa ovim izazovom.
Prvi pristup obuhvata redefinisanje međunarodnog poretka tako da on bolje odražava geopolitičke realnosti. Nakon Drugog svetskog rata se pojavio bipolarni svetski poredak u kojem su dominirale SAD i Sovjetski Savez. Kada se Sovjetski Savez raspao, svet je postao unipolaran, pri čemu su SAD bile jedina supersila. Međutim, u poslednjih deset godina, kako su se SAD povlačile s pozicije globalnog rukovodstva, nije se izdvojila nijedna druga država koja bi popunila vakuum, zbog čega je sistem postao podložan nestabilnosti.
Očito neka druga sila mora da pomogne SAD da podrže globalnu stabilnost i promovišu multilateralnu saradnju. Evropska unija, pogođena krizom, nije spremna da preuzme na sebe tu ulogu. Rusiji ne samo da manjkaju sredstva za preuzimanje takve pozicije, već se i dokazala kao primarni generator nereda. A zemlje u razvoju, poput Brazila i Indije, kao i razvijene zemlje kao što je Japan, velike su regionalne sile, ali tek treba da razviju globalni mentalni sklop.
Zapravo, jedina zemlja koja ima sredstva i ambicije da zajedno sa SAD služi kao svetski lider jeste Kina (što je možda očiti zaključak). Ove zemlje mogu zajedno da ponovo osnaže međunarodni sistem, tako da on bude sposobniji da zaustavi plimu haosa i nasilja.
Naravno, stvaranje takvog bipolarnog svetskog poretka ne bi bio univerzalan lek. Uprkos njihovom relativnom padu, SAD još uvek imaju značajne strukturalne prednosti u odnosu na Kinu, koje se tiču inovacije i vrednosti, da ne spominjemo veće energetske resurse. Kao rezultat toga, novi poredak bi bio neravnopravan. Ipak, priznanje Kine kao prave globalne sile bi naterao SAD da se pomire sa slabljenjem svoje hegemonije i ubede kineske lidere da priznaju svoja zaduženja na međunarodnom planu.
Drugi pristup oživljavanju međunarodnog sistema jeste jačanje vrednosti koje ga podupiru. Krajem 18. veka Žan-Žak Ruso je bio ubeđen da odsustvo demokratije u Evropi stvara jedan od glavnih uzročnika rata. Danas se stiče utisak da ono što fali jeste vladavina prava.
Dinamika je jednostavna. Dok gledaju kako bogataši postaju još bogatiji često uz direktnu ili indirektnu pomoć korumpiranih vlada, obični građani postaju sve isfrustriraniji. Da bi ugušile narodne pobune, mnoge vlade su se okrenule nacionalizmu, često u najrevanšističkijem mogućem ruhu, kriveći neke spoljne neprijatelje, recimo zapadne zemlje koje su uvele sankcije Rusiji, za borbe njihovih građana. Međunarodni sistem koji bi efikasno osnažio vladavinu prava bi umnogome pomogao smanjenju broja postupaka koji stvaraju sukobe.
Treći pristup je ponovna procena funkcionisanja multilateralnih institucija. Preciznije rečeno, najbolji način za prevazilaženje paralize Saveta bezbednosti UN jeste prebacivanje donošenje nekih važnih odluka na neku neformalniju instituciju kao što je G-20, čiji sastav, iako je daleko od idealnog, više odražava današnju geopolitičku dinamiku.
Ova tri pristupa nisu jedine opcije koje globalni lideri imaju na raspolaganju za reformaciju međunarodnog sistema. Ali pristup koji ne smeju da izaberu jeste da ne rade ništa, osim ako nisu radi da omoguće dalje propadanje globalnog poretka, a samim tim i stalno tonjenje u haos i nasilje.
Autor je profesor na Institutu političkih nauka u Parizu, stariji savetnik na Francuskom institutu za međunarodne poslove (IFRI) i gostujući profesor na King koledžu u Londonu
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
