Slikama sakriveni zločini

Milorad Pupovac, potpredsednik Samostalne demokratske srpske stranke u Hrvatskoj, najavljuje za Danas da će se zbog ovog slučaja pokrenuti i javna rasprava u Hrvatskom saboru o medijskom izveštavanju i podršci kršenju ljudskih prava i negiranju zločina.

– Rasprava o medijima i ljudskim pravima mora se bazirati na načinu izveštavanja i pisanja o veličanju ideologija koje su kršile ljudska prava i o ratnim zločinima. Takvih slučajeva ima mnogo u Hrvatskoj, pa je važno da rasprava dođe i do regulatornih tela koja se bave radom medija. Onda će na njima biti da li će o tome doneti neki zakonski akt, ili će se neformalno sankcionisati slučaj objavljivanja publikacija kakva je ova u Jutarnjem listu – objašnjava Pupovac.

Naš sagovornik kaže da fotografije u fotomonografiji „Život u NDH“ same po sebi nemaju značenja, ali da poprimaju važnost sa potpisom ispod njih. Komentarišući, naizgled običnu fotografiju života na ulicama Zagreba u doba rata, Pupovac u prvi plan ističe skrivene motive, koji su izostavljeni, a mnogo su važniji od onoga što se vidi. Na fotografiji dva mladića stoje dok prolaze pripadnici Vermahta, ali i autobus iz kojeg izlaze „siročad s Kozare“. On ne spori da je potpisom rečeno da je „nakon nemačko-ustaške ofanzive na Kozaru 1942. ostalo mnogo siročadi“, ali da se ne kaže šta je sa tom decom dalje bilo.

– Ne kaže se da su ih ustaše dovele u Zagreb i odlučile odgojiti u novom duhu. Ni u naznakama nema kako su postala siročad. Ne spominje se ni da je to tek mali broj od više od 23.000 kozaračke dece s Korduna, Banije i Slavonije koja su pomrla od gladi u logorima. Tako je i sa fotografijom na kojoj radnik bezazleno skida ćirilični natpis sa Srpske banke koja je pretvorena u Nacionalnu štedionicu. Ne kaže se da je to u skladu sa zakonskom odredbom o zabrani ćirilice. U potpisu se ne pominje ni naredba za evakuaciju Srba u Zagrebu u roku od 48 sati, ali ni odredba da se Srbi smeju kretati Zagrebom samo danju – ističe Pupovac.

Izjednačavanje agresora i oslobodilaca u Zagrebu, naš sagovornik komentariše kroz slike „dva dolaska“ na kojima su ulasci nemačke i partizanske vojske u grad na početku, odnosno na kraju rata. Potpisima se govori da su pažnju građana privukle obe vojske, ali da se nijednom rečju ne apostrofira da je nemačka vojska okupaciona, a partizanska oslobodilačka.

Pupovac ističe i fotoretrospektivu samog kraja rata. U monografiji se navodi da su 1945. jedni otišli, a drugi došli, da je jedna ideologija zamenila drugu. Ni reči o tome kakve su to ideologije.

Slavko Goldštajn, hrvatski publicista i predsednik Jevrejske zajednice Hrvatske, kaže da je fotomonografija na 104 stranice, s oko 120 snimaka neprecizna, jednostrano smišljena, da ne pruža celovitu sliku, te da nije prikaz života već da daje lažnu perspektivu. Istovremeno, Goldštajn ističe da je greška primetna i u naslovu, jer se publikacija bavi isključivo Zagrebom, a ne celom tadašnjom NDH.

On ističe da je na slikama u monografiji Zagreb predstavljen kao grad preplavljen banketima, proslavama i idiličnim prizorima. Sudeći po slikama, kultura i sport su u punom jeku, a dame prate modne trendove. Slike su, prema Goldštajnovim rečima, stvarne, ali su tendenciozan izbor i potpisi ispod slika doprineli da se stvori lažan utisak o tom vremenu. Naime, nema ni govora o tome gde su bili najpoznatiji stvaraoci tog vremena, da su Vladimir Nazor, Ivan Goran Kovačić i Slavko Kolar bili u partizanima, a Ivan Meštrović u zatvoru.

Goldštajn pažnju skreće i na neadekvatno predstavljen život Jevreja u Drugom svetskom ratu. Uz sliku jevrejske porodice, sa vidno istaknutim žutim trakama, samo se konstatuje da „nisu dočekali kraj rata“, ali se recimo Jasenovac nigde ne pominje. Sudbina zagrebačkih Jevreja se, doduše, pominje u par navrata u monografiji, ali o Srbima i Romima nema ni traga.

U odabranim prizorima, kaže Goldštajn, nema ni prizora masovnih hapšenja, streljanja, odvođenja u logore smrti. Primer dece sa Kozare ističe i ovaj publicista, ali nema reči o tome da su to bila srpska siročad oteta od roditelja koji su poubijani ili oterani na prinudni rad u Nemačku.

Teško suočavanje

Slavko Goldštajn ističe da su gotovo svi evropski narodi koji su bili pod okupacijom tokom Drugog svetskog rata imali teškoća u suočavanju sa svojom prošlošću iz tog razdoblja. U tim zemljama, podseća Goldštajn, bilo je domaćih institucija koje su pomagale zločine, naročito holokaust. Ekstremne su upravo bile Hrvatska i Rumunija koje su i samostalno organizovale koncentracione logore. On smatra da je upravo to razlog što je hrvatsko suočavanje s prošlošću teže i teče sporije nego u ostatku Evrope.