Na nižim nivoima nema dovoljno saradnje među verskim zajednicama

Naša zajednica, koja se sastoji iz Rusina i Ukrajinaca, doživela je istorijski događaj, jer je prvi put dobila na svom jeziku Bibliju, integralnu celinu Novog zaveta, a Stari zavet još nemamo. Vrlo značajan događaj za nas bio je i da se sedište Egzarhata stabilizovalo u Novom Sadu gde je kupljena zgrada, tu je naš vladika Đura, tu se okupljamo. To su temelji razvoja naše zajednice i na neki način smo se uputili ka boljoj budućnosti – kaže u razgovoru za Danas Ramon Miz, protojerej stavrofor paroh Grkokatoličke crkve u Novom Sadu.

Na meti urbanista

U Novom Sadu imamo poseban problem – Crkvu svetih apostola Petra i Pavla u Ulici Jovana Subotića, koja je izgrađena 1820. godine. Urbanisti predviđaju proširenje ulice, pa je planirano da se oduzme dobar deo porte. Mi se s time ne slažemo i uputili smo predloge kako da se problem reši, proširivanjem druge strane ulice, uvođenjem jednosmernog saobraćaja ili, pak, izgradnjom tunela na najužem delu u dužini od 300 metara. Jer, kad se nekoliko puta godišnje okupi više stotina vernika, oni iz crkve izlaze direktno na ulicu i već je jedna žena stradala, a to bi bilo još gore ako bi nam oduzeli deo porte i ulaz u crkvu bio direktno sa ulice. Dva puta se dogodilo i da autobusi ulete u crkvu. Razumem potrebe grada, ali ni mi ne možemo biti oštećeni – kaže paroh Miz.

Kako gledate na sve veće iseljavanje Rusina, naročito iz Ruskog Krstura?
– Borimo se protiv toga, jer, ako ništa drugo, smanjuje se broj naših ljudi, a to znači i naših vernika. Ako bismo to podržavali, radili bismo sami protiv sebe. To je uglavnom vezano za Ruski Krstur, jer u drugim naseljima gde žive naši ljudi nema takvih pojava. Odlaze uglavnom u Kanadu. Žao nam je zbog toga, ali mi ne možemo to da zabranimo, svako je kovač svoje sreće, svako trasira svoju budućnost i budućnost svoje dece, ali svakako da će se to odraziti na život nacionalne manjine i verske zajednice.
Kako objašnjavate da odlaze baš iz Ruskog Krstura?
– Ne znam baš najbolje, čuo sam da se ne radi o siromašnim ljudima. Koliko sam čitao i čuo – oni su izjavljivali da uglavnom idu radi sigurnosti svoje dece, da ovde nemaju perspektivu za svoju decu. Da ne idu iz Ruskog Krstura nego iz ove nemirne zemlje gde se ne može ništa sa sigurnošću planirati, niti predvideti šta će biti za nekoliko decenija. Tamo je bolja zarada, reč je o nekoj firmi na severu Kanade, gde su teški uslovi, veoma hladno. Radi se, koliko sam čuo, o radu na određeno vreme – na pet godina, i, iako su veoma teški radni uslovi, neke je povukla dobra zarada.
Ljudi se masovno vraćaju veri i crkvi, ali ne i svim njenim vrednostima. Kako vi objašnjavate da se mladi sve ređe odlučuju na sklapanje brakova i formiranje porodice?
– To je pojava koja je i te kako prisutna kod nas. U Ruskom Krsturu ima priličan broj mladića koji su zašli u zrele godine i nisu oženjeni, čujem da i u Đurđevu ima momaka u poodmaklim godinama. Vrlo je teško prosuditi šta ih sputava. Ali, u prvom redu, čini se da momci koji ostaju na selu da se bave poljoprivredom, teško nalaze devojke. One žele da ostave selo, da odu u grad i da se udaju za nekog zanatliju, intelektualca, službenika, da nađu neku sigurnost, a ne da ostanu na selu kao radnice na zemlji. Ima možda i straha od tog rizičnog koraka kakav je sklapanje braka i u pogledu bračne vernosti, vaspitanja dece, materijalnih momenata… Teško je naći bračnog druga i partnera i preuzeti odgovornost za buduću porodicu, suprugu i decu koja će se roditi.
Neki pokušavaju da nađu partnera u nekim manje razvijenim krajevima, konkretno u Ukrajini, odakle Rusini i potiču, reč je o istom jeziku, istoj crkvi. Možda bi devojke odatle radije živele kod nas gde je standard ipak viši. Imamo već nekoliko takvih brakova, i možda bi to bilo rešenje koje bi se moglo primeniti uz malo više organizovanosti i šanse za upoznavanje.
Koliko crkva može u tome da im pomogne?
– To nije posao crkve, ali kao ljudi možemo pomoći, kao što se pomaže i u nekim drugim potrebama čoveka.
Znači li pomenuti povratak veri i crkvi istovremeno povratak Bogu?
– To je jako dobro pitanje. Jedno je biti uz crkvu, a drugo biti bogougodan. Kod nas grkokatolika, Rusina i Ukrajinaca, nije bilo velikog udaljavanja od crkve i vere, jer jedno je biti uz crkvu, a drugo sačuvati veru u duši. Ako su ti ljudi zbog spoljašnjih prilika bili možda udaljeni od crkve, nisu bili udaljeni od religije i Boga, ona je ostala u njihovoj duši.
Ja sam sa svojih 75 godina poslednja generacija koja je imala redovnu veronauku i religijsko vaspitanje u svojoj kući i porodici. Moji vršnjaci perfektno znaju molitve koje su naučili još u detinjstvu. Malo je to bilo prigušeno, pod nekim pepelom, ali kad se to razgrnulo izašlo je opet na videlo, kontinuitet postoji. Ne mogu reći da je previše naših ljudi otišlo od crkve, niti da se sada masovno vraćaju. Odlazak je trajao jako dugo, tako da ne može sve da se vrati tako brzo.
Kada je reč o odnosu crkve i države, odnosu prema verskim zajednicama, smatrate li da je SPC favorizovana u odnosu na druge crkve i zajednice?
– Stičemo utisak da jeste, ali mi ne znamo kako je to u drugim zemljama. Moramo priznati da SPC nema status državne crkve i religije, dok u drugim zemljama toga ima. U Grčkoj, na primer, pravoslavlje je državna religija, u nekim katoličkim zemljama je rimokatolicizam državna religija, u protestantskim je to čak još izraženije. Ali, možda se taj naš utisak o primatu SPC može objasniti time da je ona većinska crkva i njenim istorijskim korenima na ovim prostorima. Ako i jeste na neki način privilegovana, ona nije prešla granice uskraćivanja prava drugima. Nema flagrantnog kršenja verskih sloboda drugih.
Kakvi su odnosi crkava i sveštenika? Ranije ste u Novom Sadu imali i zajedničke akcije, molitve za mir?
– Nekih zajedničkih akcija i manifestacija kojih je ranije bile, danas nema. Sve zavisi od čoveka koji je na čelu, koji daje pravac delovanja, određuje nivo i limit kontakata. Kontakata ima, ali nekada su bili u širini i na najnižem nivou, a sada samo na najvišem nivou. Predstavnici Katoličke crkve i Vatikana dolaze u Beograd, predstavnici SPC idu u Vatikan i neke druge centre. Znači na tom najvišem nivou je intenzivna saradnja, ali na svešteničkom nivou toga baš i nema, a na najnižem, na nivou vernika još manje.
Kako doživljavate napade na verske zajednice i verske objekte?
– To je svakako za osudu, to se ne može ničim opravdavati. To su ekstremni slučajevi, tamo gde nema snage argumenata, dolaze argumenti snage, mešaju se neki nacionalistički i politički elementi. To su negativne pojave i svako normalan će to osuditi.
Izvršno veće AP Vojvodine svake godine izdvaja određena sredstva kao pomoć verskim zajednicama. Koliko ste zadovoljni tim iznosom?