Ćamil nije zapalio žito

O tragedijama, bombaškim napadima u Turskoj i jednoj opasnoj militarizaciji koja se nadvija nad svetom nema svrhe ni da počinjem u ovom kratkom tekstu. A nama glavna tema to što će Čeda Jovanović ići na komemoraciju u Potočare, jer, biva, njega zvali, a mandatara čiji poziv u Vladu i Čeda Jovanović čeka – nisu. Zbogom pameti.

Užasno je komentarisati išta u vezi sa političkim prepucavanjem i pred ovogodišnju komemoraciju u Srebrenici iz poštovanja prema žrtvama. A nije da nema mesta kompariranju s prošlogodišnjom. Čitam kako je jedan zvaničnik iz Vlade BiH (ministarstvo vanjskih) rekao da Sarajevo ništa o tome ne treba pitati, nisu oni ništa tu petljali, nego… Samo što nije rekao onaj mali Ćamil, za sve je on kriv. I tako svake godine i kad je Vučić dočekan od majki Srebrenice, i oni koji su aplaudirali Vučićevom činu dolaska u Potočare, i oni koji su bili na strani fantoma iz Srebrenice koji su kamenovali premijera Srbije 2015, ravno u vugla, sve je išlo na dušu Ćamilu. A Ćamil čami, ćuti i čeka šta će mu dalje reći, ko mu već suflira. Ej, Ćamile, brate nesretni! Ni za šta kriv, sete te se pred jul svakog leta..

Tako izgleda školski primer hipokrizije koja već kao crvotočina razjeda ovaj nehumani ostatak sveta. Zato što su uvek krivi neki Ćamili, srpski ili bošnjački, svejedno, zato je moguća ta velika šibicarska igra nikad krivih, u bogatstvu i rasipništvu ogrezlih veliki igrača političkih. Zato šta god rekao Ćamil Duraković, apelujem, ili ne zameriti, ili tumačiti kao zvanični, a ne Ćamilov stav, a zvaničnici, videli smo i kroz reči Bakira Izetbegovića, uopšte ne misle kao Ćamil. Nego Ćamil sve sam napravio belaj. Neverovatno. Dakle, ko god ode u Srebrenicu, otišao je, i treba da se ode. Pa bio to i Jovanović. Pa, kad moram jednom i ja da citiram stav Boška Obradovića iz Dveri: „Jovanovića doživljavam kao najbližeg Vučićevog koalicionog partnera koji umesto Vučića ove godine ide u Potočare“. Eto, to je moralna obaveza, i neka vrsta izaslanstva i šta tu ima da se raspravlja. Ako u poslednjem času neko odluči da ipak ide Vučić a ne Čeda, neka ide. Ne znam da li imamo dovoljno razuma da se ne pecamo na političke igre u kojima se o svakom pitanju svake godine menja mišljenje. Moje je isto od kad je zločin u Srebrenici počinjen.

Ako Jovanović ode u Srebrenicu, pretpostavljam da će izneti stav svojih poslanika koji pre ulaska u Vladu zahtevaju da se zločin u Srebrenici nazove genocidom. Možda je to uslov za ulazak Jovanovića u Vladu? Ako Vučić neće da prihvati da je zločin u Srebrenici genocid nego strašan zločin, Čeda neće u Vladu. Mislim da bi takav Čedin principijelni stav mnogo pomogao Ćamilu da se oseti sigurnije ove godine, kada deluje tako izopšten od Sarajeva u svom stavu da Vučić nije dobrodošao tamo gde je prošlog leta bio, a za uzvrat, posle šetao zvanične predstavnike BIH po Knez Mihajlovoj, da oni pokažu da se ne ljute na premijera Srbije što su ga (premijera) kamenovali u glavu. Neko mora biti na strani Ćamila Durakovića. Zvanično Sarajevo nije. Zvanični Beograd nije. Ne znam kako se opredeljuju Beograd na Vodi i Ne davimo Beograd po ovom pitanju.

Ovo ludilo može se meriti samo sa pitanjem koje su novinari postavili američkom ambasadoru Kajlu Skotu, o tome šta on misli što su ulovljena dva službenika ambasade SAD, kako šetaju sa patkarima, tj. „Ne davimo Beograd“ šetačima. Čovek se s pravom zaprepastio i rekao da je pitanje totalno apsurdno, netačno i neodgovorno. Oni su posmatrali, pravdao se ambasador, nisu učestvovali. Mi imamo dobru saradnju sa Vladom i želimo da uspete u svemu…itd., itd. Ali, badava. Balkanski špijuni sanjaju balkansko proleće. I tu, izgleda, nema spasa. Ni Ćamilu, ni nama.