Dobri državljani 2

Elem, kao vojvoda Šešelj pri kraju XX veka, drevni radikali su krajem XIX dokonali da dokle god je Srbija nepismena i zatucana, ne treba da brinu za svoju političku budućnost, pa su – da bi tako vavek i ostalo – narod neprestano kljukali pričama o tome da su Srbi prirodno dobri, blagočestivi, neiskvareni, gostoljubivi i bla, bla, bla i da im – kao takvima – ič ne trebaju pare, nauka, filozofija, književnost, industrija (osim, naravno, vojne) umetnost – sve je to s mukom puštalo koren u Srbiji, a ni danas nije mnogo bolje – kao i ostale zapadne i katoličke nastranosti.

Narod ko narod, poverovao je na reč slatkorečivim radikalima i tako propustio priliku – koju nije da nije povremeno dobijao – da se formira kao moderna nacija i ostao je da tavori kao površno modernizovana plemenska zajednica, sposobna da se organizuje samo za napad i odbranu, ali ne i za zajednički napor na uređenju bilo čega što nadilazi granice sitnog seoskog poseda. Drugačije to nije moglo biti jer smisao plemenskih društava nije punina života nego puko preživljavanje.

Budući da – uprkos snažnom unutrašnjem otporu – svetskoistorijski procesi i tehnološki progres nisu mogli zaobići Srbiju, s vremenom smo (bar donekle) uhvatili korak sa ostatkom sveta u svim oblastima života, osim u politici koja je – motivisana istom računicom kao i drevni i savremeni radikali – do dana današnjeg ostala čuvar plemenske svesti saglasno kojoj „dobri Srbi“ mogu počiniti zlo (i zločin) samo unutar zajednice, ali ne i prema ostatku sveta. I eto – da ne dužim – u tome leži koren mnoštva naših istorijskih srljanja, nesnalaženja i zastrašivanja, a istovremeno i glavni uzrok neuspeha svih pokušaja modernizacije.

Ovde se setih podnaslova Đorgovićeve knjige – „šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“ – pa mi kao jedino razumno objašnjenje iskrsnu pomisao da je to zato što su (i to ne pogrešno) uvereni da rade za sebe, jer uporno opstajanje i životarenje u plemenskoj zajednici ima svojih čari – toplinu rutine, odsustvo suočavanja sa izazovima i odgovornosti, što će reći – anarhiju.

Da, da, iako se na prvi pogled može učiniti da je srpsko društvo tradiocionalno autoritarno, ono je u stvari anarhično (i anomično). Voždovi čvrste ruke se u Srbiji i biraju zato da nikuda – čak i kada bi mogli – ne bi vodili, a građanskih inicijativa i sloboda se odričemo u voždovsku korist da bismo sačuvali autonomije sitnih seoskih poseda koji se – da ne bude zabune – mogu nalaziti i nasred Terazija.