Limes 2

Svaki sličan incident iz novije prošlosti koji je Srbija propustila da zatvori, udvaranjem najcrnjim udbaško-kriminalnim krugovima, ili iz najprizemnijeg kukavičluka, ponavljao se s novim ličnostima i mehanizmima, ali istovetnim porukama.

Izbori su stabilizovali Crnu Goru i destabilizovali Srbiju. Rusija nije uspela da instalira kvislinge u Crnoj Gori, i ne sme ih nametnuti Vučiću u Srbiji. Zasad mogu samo da se nadam se da premijer politiku Srbije neće prepustiti ni strancima, niti svojim saradnicima. Predsednik smatra, i odobrava, da je Srbija sluškinja ruske politike (koja agresiju iz Ukrajine i Sirije prenosi na Baltik i Balkan). Ministar spoljnih poslova je podsetio kako srpsko Kosovo brane Bantustani i Tunguzije iz Afrike i Azije. Ministru policije se, nadam se, omaklo, kad je poručio da je srpski bezbednosni sistem zapravo deo ruskog. Ministar za Kosovo ionako svakodnevno maltretira, i to je već nalik zaprašivanju nervnim gasom. I na mentalnoj razini Maje Kocijančić koju su birokrate iz Brisela delegirale, ponizivši nas, kako bi valjda potvrdila da ni glupost nema granica u Evropskoj uniji. Itd. Tako su i deesesovci i njihov kvazigrađanski šljam divljali nakon 12. marta da bi ih Sablja podsetila da se Srbija ne sastoji isključivo od najnižih primeraka ljudske vrste.

Da nam sleduje još jedan Limes najavila je Vida Petrović Škero, svojevremeno predsednica Vrhovnog suda, koja je 2002. javno prozvala premijera Đinđića i ministra pravde Batića osporavajući njihovu rešenost da se obračunaju s političkim i klasičnim kriminalom i kriminalcima iz prethodne zločinačke epohe. NJena uverenja, ali i pretnje, potvrdila je oslobađajuća presuda atentatorima na Vuka Draškovića. Iz dubina same vlasti je nov udar na ustavni poredak usledio konceptom Beogradskog sajma knjiga čija je ceremonija otvaranja, uobičajeno, domaću javnost prepustila „piscima“, „intelektualcima“, „misliocima“ koji su u jednoj zgusnutoj hronici proseravanja potvrdili kako javno mnjenje i privatna uverenja u Srbiji kreiraju notorni ludaci, paranoici i jurodivi primitivci. I ta poluzvanična solidarnost s varvarstvom iranskog režima (izvoz terorizma, umesto izvoza Fijata?), poziv je na promenu kursa državne politike.

Isto je bilo i u Titovo vreme. NJegov obračun sa Staljinistima nije bio potpun niti iskren. U srpskoj politici ionako nikad nije bilo ničeg osim komunizma i nacionalizma. Bitef i Fest bile su licemerne simulacije onoga pravog života koji se odvijao, kako smo maštali, u dalekom, stvarnom ili izmišljenom, zapadnom svetu. Ne znam da li će se i Vučić pridružiti kontinuitetu propuštenih šansi iz 1948, 2000, 2003. Verovatno još uvek nije potrošena ni ona iz 2012, podrškom, njemu lično, svih koji su bili uvereni da se do promena dolazi samo promenama, i opštim i intimnim, dok je prošlost data i nedodirljiva. I da optimizam ne sme postati ideološka i mentalna devijacija.