Svojevrsna latino sapunica dobila je juče i svoj epilog, Sejdubu Suma, fudbaler iz Gvineje potpisao je za Partizan, posle mesec dana medijske halabuke.
Ne pamti se da je dolazak nekog fudbalera u Beograd, na bilo koju od dve adrese izazvao toliko što „izazvane“, što „spontane“ pažnje, i priči o svakom čudu za (trideset)tri dana tu bi bio kraj.
Ono što u Srbiji i dalje ostaje van domašaja javnosti posle sličnih karnevala sujeta i parada patosa, i ovog puta ostalo je u dubokoj pomrčini. Koliko je para koštao taj fudbaler, koliko para košta bilo koji loptaš na privremenom radu u srpskom fudbalu i koji je po istom poslu otišao u pečalbu, koja je cena i drugih sportista koji leba zarađuju u Srbiji, i na košarkaškim i još po kojim borilištima. Ovde je to „tajna“, vole najčešće i da joj dodaju prefiks – poslovna?
Ima li koga u ovoj zemlji van vremena i sa neizvesno omeđenim prostorom, iz neke iole respektabilne državne fotelje da jasno, glasno i neumoljivo kaže da tu tajne ne sme da bude, iz najmanje nekoliko predovoljnih razloga. Najpre: skoro svi klubovi u Srbiji, i fudbalski naravno, u nekoj su vrsti „prepotopske“ vlasničke strukture: kakogod, i po papirima, i po blagonaklonosti bi se najpre samo mogli smatrati (para)državnim. Kako su onda tokovi novca tu u crnoj zoni, na osnovu čega država uopšte izračunava porez koji posle istim klubovima uglavnom oprosti? Ako je to tajna samo za javnost, a država to drži „pod kontrolom“ zašto bi se krio legalan i uobičajen posao, trgovina igračima je isto što i trgovina bilo kojom drugom robom (pa i radnom snagom). Jedini razlog za „kupovinu u džaku“ i „prodaju u mraku“ može biti ostavljanje ogromnog prostora za muljanja, ugrađivanja, kompenzovanja i svega što je najpre bilo nuspojava fudbala, a sada je sve više samo loptanje „propratna pojava“. Onda uprave prolaze, a dugovi se kaleme i niko nikad za to ne odgovara.
Zatim, zašto i u 100 odsto privatnim klubovima u normalnom svetu nikom ne pada na pamet da krije ko je i koliko u cent plaćen, ni od države što bi i bilo nemoguće, a ni od svojih navijača i javnosti uopšte. Zašto se takve informacije mogu naći potpuno ogoljene i svima dostupne čak i na sajtovima tih klubova i nikom na kraj pameti ne pada da se time brka, niti u „tajnost“ poslovanja, niti u „intimu“ sportista i njihovih računa?
U Srbiji su sume, i kad je u pitanju Suma, ali i svi ostali što dolaze i odlaze oduvek u sferi nagađanja, novinarskih „ekskluziva“ i čaršijskih prežvakavanja.
Kad se troši svačije (javno), što je ovde isto što i ničije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
