Bruklin – 29. novembar

Bruklin-29. novembar je kraj smešten u opštini Palilula, u neposrednoj blizini Botaničke bašte. Kraj je relativno mali. Prostire se od dela ulice Vojvode Dobrnjca do dela Cvijićeve. „Granice“ su i delovi ulica Venizelosova (nekad Đure Đakovića) i Despota Stefana (bivša 29.novembar). U širem smislu Bruklin se prostire i na delove oko zgrade gradskog MUP-a, odnosno Bruklincima se smatraju i svi stanari obližnjih ulica koji su pohađali osnovnu školu „Vlada Aksentijević“.

Oni koji duže pamte kažu da je kraj dobio ime Bruklin po fudbalskom timu momaka iz tog dela grada koji je učestvovao na školskim turnirima. To ime su izabrali jer su zimi na ulici imali običaj da se greju iz metalnih buradi baš kao što je slučaj u čuvenoj četvrti Njujorka, Bruklinu. I tako je kraj dobio ime koje nosi i danas. Nezvanična himna je pesma grupe Beastie Boys „No sleep till Brooklyn“. Ako se pusti u nekom od obližnjih kafića ekipa je dočekuje sa oduševljenjem. Moj brat Dejan često ume da kaže da su Prle i Tihi iz serije „Otpisani“ u stvari Bruklinci jer su odrasli u delu Beograda kraj Dunava a u jednoj epizodi konstatuju kako su se “ tukli sa Dorćolcima kao deca a sad bore zajedno protiv okupatora“.

Iako je mali Bruklin je ponosan kraj. Veoma često se desi da ljudi kad saznaju iz kog smo dela grada kažu „a to je Dorćol“ što je za pravog Bruklinca neprihvatljivo. Naime, Bruklin se graniči sa Dorćolom to jest njegovim delom koji se naziva „Šipka“ te mlađi stanovnici te četvrti smatraju da je „teritorija“ na kojoj se prostire Bruklin njihova. Sama „granica“ se nalazi kod restorana „Stara Hercegovina“ pa su nekad u obližnjem parku znale da se vode i rasprave Dorćolaca i Bruklinaca „šta je čije“.

Ja veoma volim svoj kraj. Još od tinejdžerskih dana, osećam se veoma sigurno kada zagazim njegovu „teritoriju“. Kao „Ratnici“ u istoimenom filmu Voltera Hila kada udahnu vazduh okeana na svom Koni Ajlendu. Svako od nas ima svoj kraj iz koga potiče i svako treba da bude ponosan na njega. Bez obzira koliko taj kraj mali bio. Veoma često srećem ljude koji sa uživanjem pričaju kako su „jedva dočekali da napuste svoju učmalu sredinu i da se odsele u inostranstvo“. Lepo je biti „građanin sveta“ ali to nikako ne znači da treba prezirati svoj „zaostali“ kraj. A upravo to neki ljudi sasvim pogrešno čine. Primetio sam da je takva vrsta „odrođivanja“ posebno prisutna kod disižnmejkera kako u oblasti politike tako i kod onih u biznisu. Uveren sam da bi svet izgledao mnogo bolje i pravednije kada moćnici ne bi zaboravljali odakle su potekli. Više bi razumeli probleme „običnog“ čoveka i trudili se da ih iskorene.