Svegeneracijska pobuna

Na mene je, međutim, možda najsnažniji utisak u vezi sa protestnim dešavanjima ostavio indiferentan (pa i maliciozan!) stav mnogih koji intimno (kako se u ličnim odnosima bar predstavljaju) ne podržavaju put kojim nas vladajuća politička elita vodi. Ti pojedinci opravdavaju se floskulama poput „protestima se ne može postići ništa“, „onaj gore je suviše pametan“, „sve zavisi od onih napolju što ga drže“.

Nihil novi sub sole, pseudointelektualni nihilizam odavno je naš društveni trend i caka da zadobijemo poštovanje tobož duboko zamišljenog sagovornika. Ali ovde je reč o važnim pitanjima koja zahtevaju delanje odmah, sada. „Sve što je potrebno za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne učine ništa“, reče Edmund Berk. Stoga, bilo da su u pitanju apatija, strah, lenjost, nedostatak političkog obrazovanja i nedemokratsko kulturno nasleđe, ili kombinacija navedenih faktora, ovi pojedinci objektivno pomažu održanju autoritarnih političkih pozicija. U ovom tekstu ću, njih kao sagovornika radi, navesti više razloga zbog kojih smatram da su današnji protesti važni.

Kao prvo, mlađe generacije, koje nisu kao odrasle i dovoljno politički svesne doživele proteste devedesetih i Peti oktobar (ovoj generaciji i sâm delimično pripadam), imaju priliku da razviju kulturu građanskog samoorganizovanja. Ti ljudi in vivo dišu jedan društveni pokret, opažaju svu moć i slobodu koju im on pruža, kao i sve infrastrukturne, organizacione, finansijske i druge probleme kojima autonomna građanska pobuna u osiromašenom društvu obiluje. Oni neposredno uče i razvijaju kulturu protesta kao vida demokratske borbe. Stvaraju nove sprege solidarnosti koja nam je tokom proteklih godina toliko nedostajala u odbrani političkih, kulturnih, radničkih, socijalnih, rodnih i drugih prava. Živeći u atomizovanom društvu, ulica punih tenzija i egoizma, mnoge od nas je iznenadila intelektualna i moralna širina jednog pokreta mladih. Iznenadila, jer mlade ljude stvarnost priprema za nešto sasvim suprotno; za moralno posrnuće, „laktanje“ i ulogu submisivnog činioca celine neravnopravnosti. Demokratska politička kultura koju razvijaju danas, kultura vrednovanja sebe kao građanina jednakog drugima, važna je društvena podloga za život svih budućih generacija.

Protesti imaju i ideološki i metaideološki karakter. Metaideološki, jer se bore za institucionalni okvir u kom politika treba da se dešava. To je demokratija sa vladavinom prava, ne tiranija većine ili pojedinca. Na ovome počiva inkluzivnost protesta. Ipak, ova inkluzivnost ima i svoje granice; šovinistima različitih tipova tu nema mesta, što više nego jasno pokazuju retorika, slogani i transparenti koji predstavljaju organsko tkivo protesta. Govoreći o ideološkom prizvuku, može se primetiti značajno levičarenje protesta. U društvu opterećenom satanizatorskim diskursom o „komunjarama“, za mene kao zastupnika levičarskih ideja protesti znače i više od trenutne borbe za društvenu solidarnost i socijalnu pravdu – oni predstavljaju začetak postepene obnove levice, uvođenje semantičkih promena i revitalizaciju levičarskih ideja, simbola i pojmova. Protesti iznose parole i ideje koje su mediji, obrazovni sistem i političke elite poslednjih decenija uglavnom zanemarivali ili stigmatizovali. Oni utiru put dubljem i širem političkom obrazovanju i informisanju, kako bi građani razumeli da je svet levice veoma raznorodno mesto progresivnih ideja, nipošto carstvo Kobe Staljina i Pola Pota. Ukoliko se, pak, bunt protiv kapitalizma kao takvog, ili bar protiv njegove neoliberalne verzije, i ne dopadne ponekom liberalu, ove poruke ne bi trebalo da ga odvrate od pružanja podrške – na polju političke i pravne jednakosti i zahteva za demokratijom liberali mogu da nađu poveznice sa vlastitim uverenjima. Štaviše, u društvu dominacije slabo prikrivenog fašizma opterećena je pozicija ma kog političkog liberala. Reafirmacija levice potrebna je u najmanju ruku kao korektivni faktor društvenih zbivanja.

Ako gore navedeno nije dovoljno opipljivo da bi značilo suštinsku promenu (koja se retko kada postiže preko noći), može se izneti i sledeće. Protesti su važni kako bi se autoritarnoj vlasti, ali i opoziciji, „pokazali zubi“. Na ovom mestu neću spekulisati o perspektivama apsolutne pobede protesta nad političkom elitom, ali ću izneti minimalni optimistični stav u vezi sa budućim dešavanjima. Pokret je veoma brzo od studentske postao svegeneracijska pobuna. Protesti pokazuju da je došlo do akumuliranja dovoljno frustracija, gađenja, ali i energije, dakle dovoljno socijalnog goriva da se oprlje krila previsokom letu političkih elita. Vođa, kao i opozicione wannabe vođe, moraju s ovim računati u budućem periodu. Možda protesti ne moraju rezultovati nekom značajnom pobedom u ovom trenutku, ali će već naredni izbori biti veoma opasni po vlastodršca. Senzibilitet građanstva postao je značajno izraženiji i vidljiviji, a iskustva protesta čine ga bolje organizovanim i homogenijim. Tu se krije opasnost svakog režima izbornog autoritarizma; novi nepošteni izbori mogu rezultovati scenarijom još masovnijih demonstracija i štrajkova. Svaki naredni izbori krivina su na kojoj bi Vođa mogao izleteti sa puta.

„Nevernim Tomama“ iznosim poruku da porazmisle o ovim i drugim koristima od današnjih protesta. Izneo bih i jednu moralnu pecku, neka se shvati dobronamerno. Hiljade ljudi širom Srbije, uključujući moju malenkost, imaju svoje bojazni i nedoumice. Svakog dana oko pet, pola šest, mnogi od njih se zapitaju ne bi li bilo lakše, i za ličnu budućnost pametnije, ostati pred televizorom, otići na sladoled ili popiti kafu sa prijateljima. A ipak ih uveče probada bol u petama.

Autor je univerzitetski predavač i član Vojvođanske politikološke asocijacije