Nedavno sam priveo kraju istraživanje evropeizacije sindikata. U skromnom istraživanju, u delu koji je realizovan „na terenu“, obavljena je anketa poznavalaca teme istraživanja – na prigodnom uzorku od 100 sindikalnih rukovodilaca i aktivista. Anketa je bila anonimna, a ko je hteo mogao je da se potpiše. Upitnik je sadržao uglavnom ponuđene odgovore, ali su ispitanici mogli i da dopišu svoja viđenja sindikata i njihove evropeizacije. Ti dopisani odgovori i razgovori sa ispitanicima koji su ostavili svoje adrese i telefone bili su izuzetno dragoceni za razumevanje teme istraživanja, a bogme i za razumevanje sindikalizma uopšte.
Iz tih dopisanih odgovora, izdvajam jedan koji se odnosi na temeljno promišljanje smisla sindikalizma. „Ne možemo danas reći šta hoćemo i kako hoćemo, dok pre toga ne odgovorimo na pitanje: Čiji smo? Da li smo državni, partijski, radnički ili, kako sada vi pitate, evropski? Ako smo partijski, koje partije? Ako smo radnički, kojih radnika? Samo onih koji su zaposleni, ili i onih nezaposlenih? Da li su otpušteni radnici tuđi ili naši sindikalni radnici?“ Tekst koji sledi je, u stvari, promišljenje o ovome što je napisao (manje-više bivši) sindikalni aktivista i kako sam zapisa poluotpušteni službenik.
Zašto radnici pristaju da rade bilo šta, pod bilo kakvim uslovima i za bilo koju nadnicu? Razlozi rada za bilo koju nadnicu nisu nikakva tajna za bilo koga, osim za ponekog ekonomistu. Šta ćete „kad život nema cenu“, a i zarada. Kad je mnogo nezaposlenih, onda je tako. Onda je poželjna mogućnost da budeš eksploatisan, izrabljivan. A tako je jer je velika konkurencija za svako radno mesto i za svaki komad posla. Konkurencija na tzv. tržištu rada veća je nego na tzv. tržištu kapitala. Ali, nema veće konkurencije od one za preživljavanje. I šta u tom slučaju da rade sindikati? Kada nezaposlenost raste, opada broj zaposlenih, po pravilu. Pravilo ima izuzetaka u onim čudnim zemljama, poput naše, u kojima opada i broj nezaposlenih i broj zaposlenih. Kad je stanje takvo, onda račun pokazuje da opada i broj radno aktivnih. Kad je sve tako, onda mora da raste broj onih famoznih obeshrabrenih lica koje vrli eksperti definišu kao lica koja nisu aktivna u traženju posla zato što su uvereni da ga ne mogu naći, mada su oni u mogućnosti da odmah počnu da rade ukoliko bi im posao bio ponuđen. Na tržištu rada ljudi postaju „lica“, a dugotrajno nezaposleni ljudi koji odustaju od redovnog pojavljivanja u ispostavama „tržišta rada“, postaju „obeshrabrena lica“. Da li politika i političari računaju na „obeshrabrena lica“ i uopšte na nezaposlena lica? A sindikati? Nije valjda da političari ne računaju sa milion nezaposlenih lica, među kojima je mnogo onih „obeshrabrenih“. Pa oni su izvrsni podanici i teško je političarima naći bolje od ovih „podaničkih lica“. Poslušna su, lakoverna, lako vodljiva i teško razuverljiva kad u nekog poveruju, cene vođu, ne prave razliku između roga i sveće. Politika postaje nova, svetovna religija. Ta nova religija je jednobožačka i tu za sindikate nema mesta.
A da li su drukčiji oni koji imaju barem komad posla i grčevito ga se drže. Njima je rad redukovan na nadnicu za život. Raditi za njih znači nadničiti. Da li oni mogu da sačuvaju svoj identitet, svoja politička opredeljenja? Da li su oni sposobni da se brane i da napadaju one koje ih elementarno ugrožavaju? Da li su barem neposlušni, svojeglavi, drčni… Ili su i oni politički monoteisti i od sindikata ništa ne očekuju. Uostalom, sve za nadnicu, a nadnicu nizašta! A kako i da bude drukčije kada je nadnica ulaznica za život! Kapitalu nisu potrebni radnici, a kamoli proletarijat, kapital trebuje nadničare. Politici i političarima nisu potrebni politički ateisti, a kamoli građani. Politika trebuje „pokorna lica“. Ima li tu mesta za sindikate, ili za bilo koje organizacije zaposlenih i nezaposlenih radnika? Da li je moguće organizovati nadničare? Da li je moguće organizovati otpor onih koji za koje je politika svetovna religija i onih kojima je svaka mogućnost otpora nezamislivo svetogrđe? Šta nadničarima i političkim vernicima znači sindikat kao organizacija koja je usmerena ka zaštiti prava i interesa zaposlenih? Sindikalno organizovanje nadničara i političkih vernika na ideji zaštite prava i interesa nadničara je priča o „drvenom gvožđu“ (tj. contradictio in adjecto). Fraza „radnički sindikat“, u našim uslovima, nije ništa drugo do običan oksimoron.
U „nadničarskom društvu“ nadničari se organizuju da bi sačuvali svoja nadničarska (radna) mesta i da bi odbranili kapital i politiku koji im omogućavaju nadničenje. Sindikati nadničara se bore za očuvanje privilegije nadničenja. Sve ostalo su bajkolike priče, ideološke prekrivke, zamajavanje lakovernih. Cilj savremenog kapitala i njegovih političara jeste svođenje celokupnog rada na (dnevno) nadničenje i svih radnika i onih koji bi to hteli da budu – na nadničare. Sindikati se uklapaju u sistem ovih ciljeva. Oni se organizuju da bi zaštitili statuse nadničara ali ne spram gazda koji unajmljuju nadničare, već prema onima koji bi hteli da postanu nadničari, prema konkurentima postojećih nadničara. I sve dok je tako sindikati su contradictio in adjecto. Samo prevazilaženje odbrane interesa nadničara i odbrane trajnosti nadničenja (a to su dva dominantna sindikalna cilja) može da dovede do savremenog političkog i socijalnog osmišljavanja sindikalizma. Ciljne grupe sindikata nisu samo aktualni već i aspirantski nadničari. Građani su ciljna grupa sindikata. Ukidanje nadničenja je primarni cilj sindikata. Uspeh tako orijentisanih sindikata može da se vidi u korpusu ostvarivih ciljeva, samo u građanskom frontu otpora prema vlasnicima kapitala i njihovim političkim servisima.
Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
