Fabrike koje su „pojeli“ tajkuni

. Ništa manje alarmantan nije ni pokazatelj koji se odnosi na doprinos industrije stvaranju bruto domaćeg proizvodu koji iznosi skromnih 14 odsto (na sedam dinara BDP-a iz industrije dolazi tek jedan dinar). To je znatno niže u odnosu na svetski prosek od 32 odsto, ali i prosek Evropske unije od 25 odsto. Evropa, inače, nije zadovoljna ovim stanjem pa već deset godina razvija tehnološke platforme i sredstva iz fondova usmerava u razvoj industrije – za naredni ciklus planirana su ulaganja od oko 80 milijardi evra. Po ugledu na Evropu, i u Srbiji je Akademija inženjerskih nauka promovisala Nacionalne tehnološke platforme (NTPS) kao osnovu za početak reindustrijalizacije, odnosno oživljavanja, nekada moćnog, industrijskog sistema koji je do 1989. ostvarivao prosečan godišnji rast od oko osam odsto. Definisano je deset tehnoloških platformi, a osnovne su proizvodnja, hrana, energija, transport, građevina i ICT, koje su uključene u Strategiju razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine.

– Mi smo se, nažalost, odrekli sopstvene industrije. Jer kako drugačije objasniti dvodecenijski period zanemarivanja stanja u kome se ona nalazi i tolerisanja procesa kojima su uništene fabrike, posebno veliki industrijski sistemi, i gotovo u potpunosti uništen intelektualni kapital nacije za tehnološki razvoj i industrijsku proizvodnju – komentariše za Danas Petar B. Petrović, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu.

Na pitanje: da li, imajući sve to u vidu, Srbija raspolaže unutrašnjim resursima neophodnim za oživljavanje industrije, naš sagovornik kaže da su Srbi, u osnovi, industrijska nacija i da nas istorija uči da imamo respektivnu sposobnost da sopstvenim snagama razvijemo konkurentnu industrijsku proizvodnju. Kao argument za tu konstataciju Petrović navodi da je između dva svetska rata Srbija proizvodila avione (imali smo čak četiri fabrike aeroplana) i da je avionske motore, proizvedene u Rakovici, izvozila u Francusku za potrebe njihove vojne avijacije. Takođe, Srbija je šezdesetih godina prošlog veka bila jedna od deset zemalja u svetu koje su imale sopstvenu proizvodnju, pa čak i izvoz računara, a osamdesetih godina proizvodili smo robote koji su u potpunosti rezultat znanja naših inženjera i naučnika. Uz konstataciju da je reč o procesu koji se ne može realizovati preko noći, Petrović ukazuje na to da je reindustrijalizacija megaprojekat od najvećeg nacionalnog značaja koji se sastoji iz tri faze: revitalizacije, reinženjeringa i razvojne ekspanzije.

– Realizaciji tog 3R paketa prethodi utvrđivanje dubine „ambisa“ u koji smo upali, a to znači izradu tehnoloških mapa, koje će precizno identifikovati stanje industrijskog sistema, prepoznati čime Srbija raspolaže, šta vredi popravljati, a šta je zauvek izgubljeno. Revitalizacija ima za cilj oporavak velikih industrijskih kompanija, jer bez njihovog dovođenja u funkcionalno stanje reindustrijalizacija ne može da bude uspešno sprovedena. Samo oko vitalnih velikih kompanija, koje su ravnomerno regionalno raspoređene i koje su u tehnološkom smislu komplementarne, moguće je izgraditi klastere malih i srednjih preduzeća – ističe Petrović i dodaje da samo funkcionalna industrija može tehnološki da se razvija.

Reinženjering, odnosno tehnološka modernizacija, kao ključni preduslov konkurentnosti i izlaska na međunarodno tržište, predstavlja sledeći korak u tom procesu. Naš sagovornik procenjuje da modernizaciju treba sprovesti kroz stimulaciju transfera tehnologija pri čemu su procesi evropskih integracija izuzetna šansa za Srbiju. Tek u trećoj fazi, a ona je realno moguća tek posle 2020. godine, Srbija može da se fokusira na transformaciju tehnološkog profila, odnosno pomeranje tehnološkog težišta industrije iz niskotehnološkog domena ka sektorima srednjih i eventualno, visokih tehnologija. Profesor Petrović smatra da se revitalizacija industrije ne može sprovesti oslanjanjem isključivo na strane direktne investicije. On tvrdi da su za deblokadu i oporavak nekada moćnih sistema, poput FAP-a, IMT-a ili 14. oktobra, potrebna znatno manja ulaganja od onih koja su realizovana prilikom otvaranja Fijatove fabrike u Kragujevcu.

Niko ne spori da je proces deindustrijalizacije već uzeo danak izražen kroz kolaps, odnosno gašenje nekadašnjih industrijskih giganata i gubitak radnih mesta. Ali, retko ko se upušta u procene koliko je proces, očigledno loše sprovedene, privatizacije tome doprineo. Prema oceni Ljubodraga Savića, profesora na Ekonomskom fakulteta u Beogradu, pogrešan model privatizacije, koji se od 2001. godine primenjuje u Srbiji, ključni je razlog devastacije industrije. On smatra da se pošlo od pogrešne pretpostavke, da je dovoljno društvenu i državnu svojinu pretvoriti u privatnu, pa da preduzeća sama po sebi postanu efikasnija.

– Privatizacija je uspela u manjem broju preduzeća i to uglavnom u onim koja su dobro funkcionisala i u režimu društvene svojine. Nasuprot tome, neka privatizovana preduzeća su probleme neefikasnog funkcionisanja najčešće rešavala otpuštanjem viška radnika, drastičnim smanjivanjem plata zaposlenih, rasprodajom imovine, a često i napuštanjem osnovne delatnosti i izgradnjom poslovnog i stambenog prostora, bez preseljenja proizvodnog kapaciteta na druge, manje atraktivne lokacije. Bilans tako sprovedene privatizacije je prepolovljen broj industrijskih radnika, a doprinos industrije stvaranju bruto domaćeg proizvoda gotovo je izjednačen sa poljoprivredom, što se razlikuje od strukture BDP-a u EU. Proces deindustrijalizacije je i rezultat primenjenog modela razvoja, koji se, osim na prihode od privatizacije, preterano oslanjao na ubrzano zaduživanje i donacije. „Obilje“ raspoloživog kapitala stvorilo je iluziju da je dugoročno održiv razvoj moguće obezbediti liberalizacijom domaće privrede i otvaranjem granica, ubrzanim razvojem sektora usluga i velikim uvozom, podržanim „jakim“ dinarom, uz istovremeno zapostavljanje razvoja realnog sektora i dinamičnog rasta izvoza – ističe Savić i upozorava da će Srbija tek u narednom periodu plaćati visoku cenu krupnih tranzicionih grešaka i propuštenih prilika.

Prema nekim, doduše pesimističkim, prognozama industrijska proizvodnja, ukoliko nastavi da raste po stopi od 0,7 odsto, neće uspeti da se u 21. veku vrati na nivo koji je imala 1989. godine – u međuvremenu je zabeležen pad proizvodnje od čak 60 odsto. Komentarišući te procene Savić naglašava da mi praktično nemamo drugog izbora, nego da razvijamo proizvodnju, pre svega industrijsku i poljoprivrednu, pretežno namenjenu svetskom tržištu. Ali, koliko je realno da se u trenutku kada je ekonomski razvoj baziran na stranim direktnim investicijama, eksternoj tehnologiji i jeftinoj domaćoj radnoj snazi, okrenemo unutrašnjim resursima, naročito ako se ima u vidu i veoma izražen „odliv mozgova“?

– To je, nažalost, realnost Srbije, ali i posledica modela tranzicije, u kome se preterano oslanjalo na strane investitore. Srbija se definitivno mora okrenuti domaćim resursima, i drugačijem konceptu razvoja, u kome naša prednost ne bi trebalo da bude samo jeftina radna snaga. Očigledno je da nemamo nikakvih šansi u proizvodnji jeftinih i nedovoljno kvalitetnih proizvoda, koje svetu masovno nude zemlje Dalekog istoka. Umesto skromne ponude proizvoda niskog stepena obrade, Srbija se mora orijentisati na osvajanje kvalitetnih, ekološki zdravih, proizvoda viših faza prerade – tvrdi Savić.

On smatra da očigledan zastoj u tehnološkom razvoju neće predstavljati prepreku Srbiji na putu ka EU, s obzirom na to da evropskim kompanijama najviše odgovaraju zemlje koje nemaju domaću proizvodnju i gde je cena radne snage veoma niska. „Iskustvo većine zemalja koje su postale članice EU pokazuje da su kompanije iz tzv. stare Evrope svojim proizvodima najpre preplavile tržišta tih zemalja, i tek su u drugoj fazi počele masovno da otvaraju filijale u kojima se proizvodila roba za ta i tržišta okolnih zemalja. Da bismo izbegli sudbinu evropske kolonije, moramo ubrzano da osposobljavamo industriju za predstojeće evropske izazove“, zaključuje Savić.

Iako se sada nalazi na tehnološkoj periferiji, Srbija je nekada bila deo Evrope. Prva na Balkanu, dobila je prugu, a posle Drugog svetskog rata postala je srednje razvijena zemlja. Sada se suočavamo sa poražavajućom činjenicom da je Srbija jedna od retkih zemalja koja nije dostigla svoj predtranzicijski nivo proizvodnje – danas proizvodi 55 odsto manje nego 1989. i ostvaruje 30 odsto manji BDP. I uprkos tome što domaći političari, pozivajući se na „japansko čudo“, često zagovaraju razvoj malih i srednjih preduzeća kao motor razvoja privrede, jedini izlaz, ipak, leži u oporavku nekadašnjih industrijskih giganata. Tako je, uostalom, i u Japanu, gde mala preduzeća ne bi mogla da opstanu bez oslonca na velike kompanije poput Tojote, Nisana, Sonija…

Pet stubova reindustrijalizacije

– Srpska politička elita mora da postane svesna činjenice da Srbija neće moći uskoro da izađe iz ekonomske krize ako u potpunosti ne promeni model razvoja. Drugo, reindustrijalizacija se ne može odvijati spontano, jer ako budemo čekali da „prorade“ tržišne sile, od reindustrijalizacije neće biti ništa. Treće, industrijalizacija podrazumeva i aktivnu podršku države, kao što je to bio slučaj u Japanu i Južnoj Koreji. Četvrto, oskudan kapital treba racionalno upotrebiti za indirektno (stvaranje odgovarajućeg poslovnog ambijenta) i direktno (subvencije) podsticanje proizvodnje koja bi mogla da podigne nivo zaposlenosti i izvoza. Peto, usmeravanje sredstava mora da bude deo dugoročne strategije razvoja industrije, uz rigoroznu kontrolu trošenja novca i ostvarenja postavljenih ciljeva – kaže Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, komentarišući na čemu bi trebalo da se bazira koncept reindustrijalizacije Srbije.

Oživljavanje IMT-a

– Kompanija IMT je 1990. godine proizvela 42.000 traktora i direktno zapošljavala oko 10.000 radnika. I pošto se u tehnološkom smislu ništa radikalno novo nije desilo u proizvodnji traktora, a i raspolažemo znanjem koje je neophodno da se premosti evolutivni zastoj, moglo bi da se krene u oživljavanje IMT-a. To je utoliko značajnije što je traktor u potpunosti domaći proizvod koji ima izgrađen tržišni brend. Proces revitalizacije IMT-a, koji treba da ostane obeležje Beograda, a ne da bude izmešten na periferiju, sistemski je poduhvat. Ali, u Srbiji ima još mnogo kompanija poput IMT-a čiju revitalizaciju, međutim, nije moguće ostvariti bez aktivne uloge države što, između ostalog, podrazumeva i formiranje ministarstva industrije. Treba, takođe, naglasiti da je industrija jedina realna alternativa za Srbiju. To, zapravo, i nije pitanje izbora, već neminovnost u visokotehnološkom svetu u kome živimo – zaključuje Petar B. Petrović, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu.