Izgubljeni u fluidnom i trusnom haosu anomije

Ako da, da li verujete da će iz rupe iznići vrba, da će neki čobanin od te vrbe napraviti sviralu iz koje se, kad god se u nju dune, čuje: „U cara Trajana kozje ušiö! <I>Ako ne verujete u vrbu, pastira, sviralu i njenu svirku, onda ništa<I>. Berberi koji su caru rekli da ima kozje uši izgubili su glavu. Car ko car, nije podnosio istinu. Mlađani brica-šegrt prećuta caru ono što vide, a tajnu poveri rupi u zemlji. I videli smo, tajna o kozjim ušima u cara probila se (u javnost) preko zvuka svirale (mediji). Da li se od prekarnih radnika može očekivati luda hrabrost berberina koji govore istinu i gube glavu, ili je verovatniji „kukavičlukö šegrta koji na kraju izlazi na dobro? Cela priča o carskim kozjim ušima začinjena je nadnaravnim pravilom o tajni koja se ne može sakriti i božanskim uređenjem dobrih ishoda uz minimalno ili gotovo nikakvo učešće čoveka (osim kopanja rupe i poveravanja istine toj rupi).

Vidimo u ovoj priči tri tipa delanja: (1) berberi koji govore istinu i gube glavu; (2) berberin-šegrt koji prećutkuje ono što vidi, ali to ipak poverava rupi u zemlji; (3) delovanje „više sileö zahvaljujući kojoj na kraju „rupa progovoriö i sve izlazi na dobro. U ovom modelu javnog delanja iz narodne priče jedino nedostaje ona opcija u kojoj niko ne vidi „kozje ušiö, odnosno ona kad svi vide i svi ćute, a „više sileö ili nema, ili nije na našoj strani! A kad „više sileö nema, prizivamo je, izmišljamo je i vidimo je tamo gde je nema. U vođi, u naciji, na primer! Nema organizovanog otpora svemoćnom caru. A gde ga, pak, ima? U priči je sve zadato, i okolnosti i rezultat. Naknadno, okolnosti su nesumnjive i ne mogu se menjati, a da se ne menja i sama priča. Nešto drukčije stoji sa pomenutim modelima ponašanja. Ili imamo gubitak glave radi istine, a to je, čini se, očito nesvrsishodno ponašanje. Govor istine nikome ništa ne donosi. To je ono ponašanje koje je faktički postalo deo zadatih okolnosti u kojima se priča dešava. Ili nam ostaje ono nedelatno ponašanje berbera-šegrta koji se uzdržao od javnosti, a dušu spasava šapatom istine. Istina se i danas i ovde šapuće. Šaptači ostaju u poluglasju, razapeti između straha da ih ne čuje nepoželjno uvo i želje da ipak kažu šta misle. Ali, nedostaje „viša silaö i njeno delanje na našoj strani. Sve u svemu, neki među nama se nadaju, pa i veruju da će se ipak desiti nešto dobro, drugi se rukovode onim: „u se i u svoje kljuseö, dok treći šapuću: „u cara Trajana kozje uši“! No, zaista, šta prekarni radnici čine i šta uopšte mogu da učine protiv bede i poniženja njihove ljudskosti?

* * *

Mnogi ljudi su prisiljeni da rade da bi preživeli. Prisila ide dotle da se prihvata bilo koji rad za bilo koju nadnicu. Da li se u takvim okolnostima može govoriti o (slobodnom) izboru modela ponašanja? Da li prekarni radnici mogu samostalno i slobodno da odlučuju o svom ponašanju? Da li je u pitanju koliko-toliko slobodni izbor, ili je u pitanju tek <I>prisilni izbor u okviru prisilnih okolnosti<I>. Kako se ponašati u fluidnom i trusnom haosu gotovo sveopšte anomije, deregulacije, svekolikog obezvređivanja, nadiruće nesigurnosti i neizvesnosti? Kako se ponašati kada pravila nema, ili kad se postojeća pravila sve manje poštuju? Kako se ponašati u situacijama u kojima ono što važi danas ne važi sutra, a kamoli prekosutra? Kako pronaći model ponašanja koji vodi opstanku ako već ne može ka napretku? Uprošćeno gledano, ponašanje prekarnih radnika kreće se u okviru tri dileme. Prihvatiti prekarnost, ili joj se odupirati. A ako joj se odupiremo, da li to činimo po pravilima otpora ili u okviru pravila koja nameće sama prekarizacija? Ako se prekarizaciji odupiremo po pravilima otpora, da li protivnike vidimo u našim kolegama po prekarnosti, ili u korisnicima prekarizacije radničkog života? I još uprošćenije, da li su radnicima neprijatelji drugi radnici ili su im neprijatelji u svetu kapitala? Bilo kako bilo, jedni će sagnuti glavu i zažmuriti ľ da ništa ne vide, prekriti uši da ništa ne čuju i zalepiti usta da slučajno ne kažu neku protivnu reč. Slično ponašanju ona tri majmuna iz japanskog zlatnog pravila dobrog života: ôNe gledaj zlo, ne slušaj zlo, ne govori zloö. Ili poput onog pravila mafijaške omerte: ôNe vidim ništa, ne čujem ništa, ne govorim ništaö. Drugi će ćutati o onome što vide i o onome što čuju i pričati o onome što ne vide i što ne čuju. Oni će za njih neprihvatljivu realnost imaginarno zamenite onom nepostojećom ali prihvatljivom i za njih i za urednike one stvarne stvarnosti. Treći ćeů Ma da li ima trećih?

U stvari, naše istraživanje prekarnih radnika i njihovog prekarnog života upućuje na postojanje barem osam modela realnog i mogućeg ponašanja prekarnih radnika: 1) <I>Zombi model<I>: – pasivno prihvatanje stanja prekarnosti. Ključ je poslušnost. Trpi i ćuti. 2) <I>Model „zanesenjaštvaö ili izmešteni identiteti a po cenu života<I>. Deo ekstremno prekarnih radnika ne vidi i ne zna ni gde su, ni gde će, ni ko su! 3) <I>Model formalne adaptacije ľ konformizacija<I>. Navikavaj se! Prilagodi se! Uklopi se! 4) <I>Model stvarne adaptacije<I>. Daj ono što se traži! Budi onakav kakvog te oni hoće! 5) <I>Model bekstva u socijalnu patologiju<I>. Kradi, laži, maži! 6) <I>Model individualnog otpora<I>. Bori se sam i za sebe! 7) <I>Model kolektivnog otpora<I>. Bori se zajedno sa drugima i za druge! 8) <I>Model plebejske pobune<I> – pobuna usamljene gomile. A ima li uopšte izlaza iz novog, kažu dobrovoljnog, ropstva, a da to nije eksplozija nagomilanog jada i besa?

U sledećem nastavku: Zombi model radničke prekarnosti (12)