Sindikalni ciljevi i strategije

Do sada smo pomenuli dva koraka u mogućoj terapiji sindikalizma i revitalizaciji sindikata – pitanje dijagnoze stanja i demokratizacije sindikata kao uslova svih uslova, a sada ćemo naznačite sledeća dva koraka – preispitivanje sindikalnih ciljeva i raspravu i usvajanje strategija za izlazak iz krize. Pojednostavljeno rečeno, u borbi za preživljavanje sindikati treba da odgovore na dva pitanja: šta hoće da ostvare i kako da ostvare to što hoće? Sindikati danas deluju u okruženju koje im nije naklonjeno ili ako hoćemo oštriju reč, sindikati deluju u, gotovo neprijateljskom, okruženju. S jedne strane su kapitalisti, kapitalistička država, političke partije koje opslužuju tu državu i te kapitaliste, dok su se na drugoj strani našli nemoćni i međusobno posvađani sindikati, sa opadajućom stopom sindikalizovanosti, metodama rada neprimerenim novom vremenu, i sa smanjenim finansijskim resursima… Sve su to činioci koji nameću potrebe ponovnog promišljanja sindikalnih ciljeva i traganje za strategijama za izlazak iz krize.

Sindikalna strategija (kao odgovor na pitanje kako ostvariti sindikalne ciljeve) treba da bude rezultat rasprave, a ne proizvod čelništva jednog sindikata. Oktroisana strategija oživljavanja sindikata je contradictio in adjecto. Naravno, poželjan je konsenzus onih koji raspravljaju i na koje se u stvari strategija odnosi. Ili barem, saglasnost znatne većine učesnika u raspravi. Faktički reč je o potrebi za legitimacijom strategije. Ukupno uzev, rasprava treba da prethodi početku konceptualizacije strategije, da omogući sučeljavanje različitih mišljenja i usvajanje najrazložnijeg koncepta strategije. Da dodam da je nesumnjivo da učešće u raspravi deluje motivaciono na učešće radnika u realizaciji raspravljane i usvojene strategije. Nesumnjivo je da rasprava o ciljevima sindikata predstavlja uvod u raspravu o strategijama. Ma koliko se činilo da nema naročitih dvojbi oko identifikovanja ciljeva sindikata, rasprava je potrebna barem zbog njihove reidentifikacije i konkretizacije. Bez tih procedura zastupanje i odbrana radničkih interesa i prava, može da bude obična fraza koja većini radnika malo znači.

Ciljeve sindikata valja razmotriti, odnosno reidentifikovati i konkretizovati, posebno zbog novih uslova u kojima sindikati deluju. Ne samo zbog promena u okruženju već i zbog novonastale relativizacije pojma radnik, odnosno zbog dominirajuće „fleksibilizacije rada“. Danas u fokusu ciljeva sindikata nisu samo interesi i prava zaposlenih, već prava i interesi svih onih koji pretenduju da budu zaposleni i da zato primaju platu. Radnici su, dakle, svi oni koji su nezaposleni, zaposleni, povremeno zaposleni i penzionisani radnici. Svi oni su korpus sindikata, a ciljevi sindikata se odnose upravo na interese i prava tako „široko“ shvaćenog pojma radnik. S druge strane, smatram da u fokusu sindikalnih ciljeva, pored identifikacije, interpretacije, zaštite i realizacije radničkih interesa i prava, treba da se nađe i veći politički i društveni uticaj sindikata. Naime, karakter okruženja u kojem sindikati deluju je takav da se jedino posredstvom politike mogu realizovati ciljevi vezani za radničke interese i radnička prava. To je put usmeren na suprotstavljanje getoizaciji radnika i radnim logorima u koje se radnici danas uteruju (ili, ako hoćete, u koje sami, iz nužde, „dobrovoljno“ ulaze). Povratak sindikata u politiku (a ne borba za vlast što im se stalno podmeće) jeste put sindikalnog preživljavanja u svakom političkom poretku sultanizma ili demokratske oligarhije. Na organizacijskom planu reč je o društvenom sindikalizmu i delovanju sindikata u bloku organizacija civilnog društva.

Rasprave o ciljevima u funkciji revitalizacije sindikata i o strategijama preživljavanja, posebnu važnost imaju u kontekstu aktivacije sindikata. Naime, dosadašnja politika sindikata najčešće je bila zaglavljena u „tronošcu“ neadekvatnog ponašanja spram problema u kojima se radnici nalaze. S jedne strane „tronošca“ imamo abreagovanja, izbegavanje udaraca, eventualno uzvraćanje na udare. Na drugoj strani nalazimo „okretanja drugog obraza“ (Matej: 5,39 … ako te ko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi; ili, po istom 5,40: I koji hoće da se sudi sa tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu), a na trećoj strani vidimo sindikalno reagovanje tek kada „dogori do noktiju“. Faktički, sve su to pasivne politike koji ne vode bilo kakvim značajnim rezultatima u ostvarivanju sindikalnih ciljeva. Sindikati su paralelno sa strategijama „tronošca“ razvili strategiju čekanja „da se nešto desi“. Da je čovek čekao da se nešto dobro desi samo od sebe, verovatno bi se i dalje kretao poluuspravno i u nedoumici da li da se vrati na drvo ili da se batrga na zemlji. Lideri mnogih osnovnih sindikalnih organizacija su otprilike na tom nivou, a oni na opštinskom, granskom ili centralnom nivou su ponešto odmakli, ali ne mnogo. Čekati i čekati, čekati da se desi čudo! Jedina aktivnost čekajućih sindikalaca je svađa sa čekajućim sindikalcima iz drugih sindikata. I tu ne vidimo ništa drugo do sebičluk, neznanje, bedu razlikovanja po svaku cenu, rečju – osobeni sindikalni autizam. Sve u svemu, oživljavanje sindikalizma nemoguće je bez rasprave svih sadašnjih i bivših radnika i svih onih koji pretenduju da budu radnici, o ciljevima i strategijama, o prirodi okruženja, odnosu sa „partnerima“, metodama rada, načinu organizovanja i delovanja sindikata. Oživljavanje je moguće kroz razložnu raspravu o svim relevantnim sindikalnim pitanjima i preko širenja kruga sindikalno organizovanih radnika.

Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma

www.sindikalizam.org