„Vaga za netačno merenje“

* Obzirom da je ovo Vaš prvi roman, recite nam najpre nešto o njemu, gde žanrovski pripada i šta da očekujemo?

– To je zapravo priča o jednom vremenu i ljudima koji moraju da naprave sopstvene izbore isto tako teške kao što je i vreme u kome žive. Na skelet ljubavne priče nadograđuju se priča o prijateljstvu, porodici, moralu, izborima, zabludama, smrti i bolu, dakle sasvim svakodnevnim i svim ljudima poznatim osećanjima i pitanjima. Kada je reč o žanru, moram da dodam još i to da je izdavač Boban Knežević, inače vrsni poznavalac naučno fantastičnog žanra i fantastike u književnosti, imao sluha za ovaj roman, iako on ne pripada tom žanru, i praktično je napravljen jedan izuzetak. Kuća Everest media je, na primer, objavila roman „Strah i njegov sluga“, Biblioteka“ Zorana Živkovića i meni je čast da sam u takvom društvu.

* Pretpostavljam da Vas mnogi pitaju da li je ovo autobiografski roman. Da li je?

– Ne, nije, i svi ljudi koji mene poznaju znaju to odlično. Najpre, ne poklapaju se mnogi faktografski podatci. Međutim, moram reći da sam negde prilikom pisanja pošla od sebe, i ponešto od sebe dala glavnoj junakinji, te nekima zaliči da ima autobiografskog. Jedino što je u ovom romanu autobiografsko i praktično doslovno preneto iz sopstvenog iskustva jesu glave koje su vezane za smrt majke i scene iz bolnice.

* Tu dolazimo do posvete „Ovaj roman spomenik je mojoj majci“ i do eventualne inspiracije. Šta je bilo presudno u nastajanju romana „Vaga za netačno merenje“?

– Upravo to. Ceo roman nastao je iz jednog bola koji je godinama nošen. Lik babe iz romana u jednom trenutku kaže: „Vreme ne leči rane, ali čini da ih dodirujemo bez bola“ i to je velika istina. Čini mi se da sam pisanjem taj bol podelila sa ljudima sličnoga iskustva, a na taj način, kada ljudi znaju da nisu sami, da se i drugima događa slično, bol nose lakše, i nadilaze ga.

* Porodica, porodični odnosi takođe su zastupljeni poprilično u romanu. Provejava jedna nit da je porodica nešto važno, da je oslonac svakoga čoveka.

– Deci treba objasniti da potiču iz ugledne porodice kada komšija, školski drug ili kolega sa posla o vašim roditeljima kaže da su dobri ljudi. Ako vidiš osmeh na licu čoveka kome si odgovorio na pitanje „Čiji si ti?“, ili ako na isto pitanje nepoznatom čoveku možeš da odgovoriš sa ponosom.

* Ljubavnu priču prati dilema napuštanja zemlje. Da li ste i tu inspiraciju pronašli u sebi obzirom da već deset godina živite u Nemačkoj, i da ste tamo otišli kao diplomirani pravnk?

– Šta se u romanu zbiva nećemo sasvim otkrivati čitaocima, a inspiraciju ovaj put nisam pronašla u sebi. Ta dilema mučila je i još uvek zadaje brige mnogim ljudima u Srbiji. Ne, to nije moja priča.

* Veže li Vas još uvek nostalgija ili ljubav za Požarevac , obzirom da ste naša sugrađanka?

– Ja obožavam grad u kome sam rođena. Napravila sam čak i mali dokumentarni film o gradu, ali i o svojoj ulici, sa podatcima o kućama i komšijama. To je svojevrstan amanet mojoj deci koja odrastaju u stranoj zemlji koja za njih na neki način predstavlja domovinu, ali vole Srbiju, Požarevac i naravno perfektno govore srpski. Osim toga, drago mi je ako sam ovim romanom bar delić na tragu Požarevljanima Slobodanu Stojanoviću, Slaviši Radovanoviću Caru, inače mom bivšem profesoru.