Amerikanci su mi rekli: Srbija ima tri problema – Miloševića, Draškovića i Đinđića

  Kada se vi,  i u kakvim okolnostima,  prvi put srećete sa Zoranom Đinđićem ?

Bilo je to u Nišu, nekog avgusta 91. Demokrati  su imali sednicu glavnog odbora, a posle toga večeru sa sponzorima i prijateljima stranke. I ja sam bio jedan od sponzora DS za Niš i taj region, i tu se srećemo … Tu su i Mićunović, i Koštunica, i neki drugi … ali je Zoran među njima najmlađi i ja sedam za sto sa njim… Tako smo se upoznali… Negde na kraju večere pita me što nisam i član stranke, kada sam već sponzor? Ja mu kažem da sam hteo da se učlanim, ali su oni izašli sa predlogom da princ Tomislav Karađorđević bude kandidat za predsednika Srbije… što je jedna od većih gluposti u političkoj istoriji Srbije… Rekao mi je da to nije bila njegova ideja, i da razume moj razlog.

A kada vi postajete član Demokratske stranke ?

 Nakon tog susreta  čuli smo se nekoliko puta… I on kaže … – Ajde, bre, zaboravi Tomislava… uđi da unesemo malo preduzetničke krvi u stranku…  I ja to ozbiljno shvatim…to je  april 92… Videlo se da privreda propada… ratovi su već bili počeli … a meni se rodila ćerka Milena … Ulazim u stranku i postajem potpredsednik opštinskog odbora, a već naredne 93. sam prvi predsednik Gradskog odbora DS u Nišu.

 Šta je Đinđića, u to vreme, razlikovalo od vođa opozicije, i uopšte,  ljudi na političkoj sceni Srbije?

 Meni u to vreme politički lideri izgledaju kao da su izašli iz  muzeja. Ovi na vlasti, kao da su izašli iz Kuće cveća… Građanska opcija, tipa Nikola Milošević, Koštunica, Mićunović… kao da dolaze iz muzeja istorije Srbije…  Vuk i  Šešelj,  i ti ostali statisti… izgledaju kao da su se napili posle nekog snimanja, pa se probudili …u politici …  U odnosu na sve njih Zoran Đinđić je bio Evropa … Čovek koji po manirima, po načinu razmišljanja,  po svom enciklopedijskom znanju… demonstrira jednu modernost  a da to nije manekenstvo koje se posle pojavilo u politici… On tada postavlja relaciju :  – politički cilj i kako do njega doći,  a da se cilj ne deformiše ! Pri tom, ja govorim o vremenu kada on  još uvek nije politički lider, nego predsednik  izvršnog odbora u stranci… više filozof koji je politički aktivan.

 Otkuda taj , rekao bih, i lični, prijateljski  odnos između vas i Đinđića ?

 Ja ne mislim da smo mi bili neki veliki prijatelji u nekom osnovnom smislu tog pojma. Između nas je razlika od skoro deset godina… Ja sam u Nišu, on u Beogradu… On je živeo u inostranstvu… Jeste da delimo neke postmodernističke vrednosti… rok kulturu, recimo … Čitali  smo Kosinskog, svako na svoj način …  ali generalno, mi nismo bili prijatelji u klasičnom smislu… Mislim da smo porodično…Ružica i on, Biserka i ja… da smo za sve to vreme večerali zajedno … možda tri, četiri puta. Ali smo  imali dnevnu političku komunikaciju, koja, naravno, nije bila samo to… 

 Koliko mi je poznato, većina iz centrale tadašnje DS imala je odnos strahopoštovanja prema Đinđiću. Zvali su ga – Šef ?

Zoran je bio energičan, pun znanja, dosta hrabar… Pravi lider koji vuče ! Onaj koji ličnim primerom pokazuje kako treba da se radi…  Ja ga nikada nisam zvao Šef, zvali smo se po imenu… A evo, recimo,  kakav je on bio šef : – negde 94. on predloži svoja četiri kandidata za potpredsednika stranke… Labus, Mile Perišić, Gavrilović i Goca Čomić. Mene predložu, pre svega, ovi s juga Srbije… I ljudi me pitaju … jesi li ti razgovarao sa Đinđićem… Kažem, nisam, šta imam da razgovaram …  On me zove par dana pred samu skupštinu i kaže : – Jel ti znaš šta ti ta kandidatura sve znači ? … Kažem,  ne znam šta on misli da to sve znači … – To znači, kaže, da ako budeš izabran, nema više firme… nema pola politika, pola život… Moraš da se posvetiš potpuno politici… Na skupštini on izloži ko su njegovi kandidati, i ova trojica prođu, a ja pobedim Gocu Čomić … On mi čestita, i radimo kao da sam ja bio njegov kandidat.

Na njegov predlog, vi ste dva puta birani za zamenika predsednika Demokratske stranke ?

Da, ali  tu nije bilo nikakve političke fascinacije. Niti je on bio moj idol, niti sam ja bio neki poseban politički talenat… Naprosto, mi smo jako dugo radili zajedno, i tu se radilo o merenju rezultata. Ono što smo se dogovorili, a  bilo je u mojoj nadležnosti, znao je da će  sigurno biti urađeno… Naravno, ako sam protiv nečega, buniću se i on će da prihvati moje argumente ako misli da vrede … I ne samo moje. Zoran je nekoliko puta bio preglasan… Na predsedništvu, na izvršnom odboru, čak i na glavnom odboru…Bio je, recimo, protiv koalicije Zajedno ali je bio preglasan.

 Zbog izborne krađe u novembru 1996. iz Niša kreću veliki građanski protesti ?

Po završetku izbora  uhvatimo socijaliste u krađi … Uhvati ih moja supruga Biserka, koja je član izborne komisije u Nišu u ime Demokratske stranke… i ja to naravno prenesem Zoranu… Vuk i on dođu u Niš , mi im pokažemo dokazni materijal dobijen zahvaljujući nekim savesnim ljudima …  To veče bude veličanstveno ! …Ostajemo u dnevnoj komunikaciji, protesti se šire… Mi smo u Nišu imali tajni dogovor sa šefom niške policije… On je svojim šefovima  svakodnevno govorio da nas je nekoliko stotina na ulicama… bez obzira koliko nas je stvarno bilo. Za ta tri meseca protesta mi se ni jednom nismo sukobili sa policijom , niti je bilo ikakve štete…

U tim protestima i Zoran Đinđić i vi izrastate u prave lidere… ne samo protesta ?

U protestima, dok  Vuk Drašković ima tu svoju epsku priču, Zoran Đinđić  od filozofa koji je sklon pragmatizmu , prerasta u lidera u najboljem smislu… Postaje grandiozni političar koji preuzima na sebe ne samo odgovornost za organizaciju protesta, nego i pendreke po svojim leđima… na Brankovom mostu, u februaru 97… Naravno, i stranka tu sazreva, i ja sa njom … Prosto, odrastamo !

Posledica tog vašeg odrastanja je i činjenica da vi nakon protesta postajete gradonačelnik Niša, a Đinđić  gradonačelnik Beograda. Gradonačelnik koga koalicioni partner  SPO od početka ruši ?

Čuli smo se uveče tog dana kada je izabran za gradonačelnika, i ni malo nije bio zadovoljan. Rekao mi je da su mu Spoovci postavili nekakvih pet, šest uslova zbog kojih je bio na ivici odluke da odmah izađe iz cele te priče… Nije to učinio, samo da ne bi Milošević  vratio Beograd… Ali, već posle par meseci, njega su smenili …

Navodni razlog za tu smenu bilo je  neslaganje oko predsedničkih  izbora ?

Mahniti Vuk Drašković umislio je da će  postati  predsednik Srbije na tim izborima 97. ako ga mi podržimo… A  mi smo odbili da izađemo jer smo znali da su ti izbori očigledna nameštaljka … I zato su oni smenili Đinđića… Sećam se,  na dan bojkota izbora  rodio mi se sin Marko… I Spoovci prvo dođu da mi čestitaju  rođenje sina, a  onda  podnesu zahtev za moju smenu…  Ali, kada su shvatili kakav će biti odgovor  građana- sutradan  povuku zahtev.

Polovinom aprila 99, tokom bombardovanja, zbog pretnji  da će biti ubijen, Đinđić  odlazi u Crnu Goru ?

Na Uskrs je ubijen Slavko Ćuruvija. Dolazim u Beograd na sahranu. Znamo ko je ubio Ćuruviju… Režim… Milošević, Mira Marković… Dolazimo na sahranu da iskažemo solidarnost sa porodicom, ali i da pokažemo  svoj bunt… Idemo prema grobu, u koloni, i Zoran mi kaže : – Usput,  i meni su pretili… Dobio sam poruku iz  Službe da sam ja sledeći. Pitam… koliko je to pouzdano ? … Kaže da je potpuno pouzdano i da  je  preporuka da beži iz Beograda… Ja mu kažem – Kada ideš ? … On kaže:  – Ne idem ! … Zašto !?! …  -. Ako sada odem  nema ništa od Demokratske stranke… Ja sam već izdajica a ovo bi bio još jedan dokaz … Ja pobegao, vas će da razbucaju jer ste saradnici izdajice … I više ne možemo da se operemo  od te priče…  Kažem  da mu nije loša analiza ali da nam mrtav Zoran Đinđić još manje koristi…  Da ima ljudi koji će misliti kao on, ali  ima i onih misle  potpuno suprotno… –  Ajde, kažem, da rizikujemo pa da ti ostaneš živ … A onda  da vidimo šta ćemo kada prođe ovo ludilo sa bombardovanjem … – Ne, ne, kaže on, to ti je potpuno pogrešno !

I, šta vi uradite ?

 Skupim nekako ljude iz najužeg rukovodstva…  Održimo neformalni sastanak  predsedništva i  svi kažemo da on treba da ide odmah… On pruža otpor… Kaže da je to i njegova lična stvar, što je donekle tačno… Da ne može tek tako da nas sluša … Da mora da odluči … Ipak se dogovorimo da on još jednom  sve to proveri i iz nekih drugih izvora … Posle dva dana je  otišao u Herceg Novi … i ostao do kraja bombardovanja.

Dok je Đinđić u Herceg Novom u stranci ima čudnih dešavanja, čak i pokušaja neke vrste puča ?

Dakle, traje bombardovanje…  Ja sam zamenik predsednika stranke i po statutu moram biti obavešten o svim sastancima… Saznajem da je zakazan sastanak Saveta za lokalnu samoupravu i Političkog saveta  Demokratske stranke… Zajednički sastanak… Kažu, neka tekuća pitanja…   Bombardovanje uveliko traje… a odbor za lokalnu samoupravu  razmatra tekuća pitanja … Rešim ja da odem tamo , ali bez najave organizatorima… A organizatori su … Samardžić …  Koje smo mi budale bili !?! … Koštuničin   Slobodan Samardžić  je bio predsednik Političkog saveta demokratske stranke… Zatim Svetlana Stipčević,  žena akademika Stipčevića… Gojko Đogo… Tu je i Mile Perišić … i još neki likovi … Ja malo zakasnim pa uđem … i čujem takvo pljuvanje Zorana Đinđića da bi im pozavidela i Mira Marković… Šta sve ne ! … Te  on je pobegao iz zemlje kada je Srbiji najteže… Te mora da se pokaže patriotizam…  Te, ako treba … neka svi izginemo … Te ovo, te ono … I to priča  Gojko Đogo,  čiji je sin, vojni obveznik, pobegao… Pitam  ga…  gde ti je sin ? … Otkuda ti pravo da  govoriš tako ? … Naravno, bilo je tu i ljudi koji su negodovali …

 Dakle, raspravlja se o smeni predsednika Đinđića ?

Raspravlja se ne samo o smeni predsednika, nego da se Zoran Đinđić isključi iz stranke ! …To je glavna inicijativa  tog sastanka… I ja po statutu, po pravilima, prekinem sastanak  i suspendujem dalji rad Političkog saveta… Ljudima iz obezbeđenja kažem da izbace iz zgrade  sve … koji su bili na toj strani ! … Izađem i odem da popijem kafu u kafani Njujork… I tu mi dolazi jedan od učesnika… da mi objasni kako ja grešim … da je ispravno to što oni rade … da mi treba da se priklonimo vojsci… da vojska brine o nama … da i meni u Nišu vojska čuva leđa… Kažem mu … Kolega potpredsedniče, u teškoj si zabludi  … Taj tvoj patriotizam ti je pomračio um…

Imate li u to vreme bilo kakvih kontakata sa međunarodnim faktorom ?

I takoznavi međunarodni faktor ima neke svoje ideje… Bombardovanje traje, a Džems Dobins, pomoćnik amerićkog sekretara za … valjda Balkan… poziva me da dođem u Banja Luku. Odem i kaže mi u četiri oka: – Tri su problema koje Srbija ima  da bi postala demokratska zemlja… Slobodan Milošević… Vuk Drašković  i Zoran Đinđić… Pitam, po kom osnovu Zoran Đinđić ? … On kaže… I on je nacionalista srpski… Dobins meni nudi da izvršim tu svetlu dužnost … da  smenim Đinđića u stranci … Neko drugi će da sredi Draškovića … a onda ćemo svi zajedno da smenimo Miloševića… Pominje on tu fondove, pare, pomoć za unutarstranačku kampanju … – Gospodine, kažem mu, pravite  bar dve greške… Prva je…  potpuno pogrešna procena Zorana Đinđića,  a druga… da tako nešto govorite i nudite  meni… Posle toga su zvali  Vuksanovića  pa je on uzeo te pare i pokušao… tamo, januara 2000. godine… obračun sa Zoranom Đinđićem…  Ja sam pravo iz Banja Luke otišao u Herceg Novi i, kako smo se mi uvek šalili pri susretima,  kažem Zoranu: -. Slušaj, spasao sam ti fotelju! … Odbio sam pare koje su mi nuđene, a ti ne bi mogao ni da se žališ  … jer si van zemlje… On uzvraća: – Što nisi uzeo pa da podelimo ?

A kako Đinđić prima  suštinu svega toga ?

Kaže :  – Kreteni ! … Napišemo zvanično pismo State departmentu…  Tražimo  da nas ubuduće oslobode pomoći Dobinsa, da nam ga … skinu ! … Zorana  su tada razni mračni umovi hteli da sklone ali se on ipak vraća u Srbiju.

Početkom 2000. ipak se drži  stranačka skupština na kojoj delegati odlučuju da li će i dalje predsednik  biti Zoran Đinđić ili Slobodan Vuksanović ?

Da, protivkandidat Vuksanović ide po Srbiji i obećava sve i svašta… Meni kaže da se ne sekiram… ostajem na svom mestu … Nudi mi neke kompjutere… Po medijima ide kampanja protiv Zorana… koji nije morao da zakaže skupštinu ali je  hteo da proveri  uživa li on poverenje ili ne … – Da vidimo, govorio je, koliko je stranka zrela ? … Čak nije hteo da ide u kampanju… niti je nama dozvoljavao bilo šta da organizujemo  …  Kampanje je ipak bilo jer smo morali da objašnjavao o čemu se  radi… Zoran je i tada pobedio ali sa jedva nekih sto trideset i nešto glasova…  što se neopravdano pripisivalo meni … Navodno sam ja kontrolisao neke  sigurne glasove,  što nije bilo najbitnije …  Zoranu je bilo teško što na taj način mora da dokazuje svoju pravovernost , ali  je pobedio i stranka je postala jača nakon toga. Bio je to dobar start pred izbore 2000. ali smo se često pitali :  Šta bi bilo da je Zoran Đinđić izgubio na tim stranačkim izborima ? Da li bi, recimo, bilo 5. oktobra 2000 ?

– nastavak u  narednoj Nedelji –

Raspravlja se ne samo o smeni predsednika, nego da se Zoran Đinđić isključi iz stranke ! …To je glavna inicijativa  tog sastanka… I ja po statutu prekinem sastanak  i suspendujem dalji rad Političkog saveta… Ljudima iz obezbeđenja kažem da izbace iz zgrade  sve … koji su bili na toj strani ! … Izađem i odem da popijem kafu u kafani Njujork… I tu mi dolazi jedan od učesnika da mi objasni kako ja grešim … Da je ispravno to što oni rade … Da mi treba da se priklonimo vojsci… Da vojska brine o nama … Da i meni u Nišu vojska čuva leđa… Kažem mu … Kolega potpredsedniče, u teškoj si zabludi  … Taj tvoj patriotizam ti je pomračio um.