Guča čeka Biljanu Srbljanović

Došao tako Japanac u Guču da vidi čovek šta se tu radi, a spopali ga novinari ko da se tamo pojavio Teletabis Tinki Vinki osobno. I Japanac je bio ubeđen da u Srbiji ne znaju za postojanje drugih nacija & rasa. Sve dok ga jedan nije potapšao po ramenu i rekao mu: ‘De si, bre, Kinez.’

U Guči danas pored vas može proći crnac, Indijanac, Aboridžin, pa i Jeti, lično, i niko se neće ni osvrnuti. To je ovde postalo normalno. Međutim – u gučanskoj “ništa nas više ne može i ne sme iznenaditi, sem kiše” atmosferi – nešto ipak može da vas iznenadi. Tako se pretprošle godine u Guči pojavio Čedomir Jovanović. I svi su viknuli: “Vidi Čeda, bog te mazo!” I povadili mobilne aparate da se fotografišu sa ovom natprirodnom atrakcijom koja se pojavila mučki. S leđa.

Tako se Čeda uslikao sa četnikušom i njenim suprugom koji su nosili šajkače sa šljaštećom kokardom. Pa onda sa celom porodicom iz Čačka, koji su se dan pre razdragano slikali i sa Veljom Ilićem. Neki su mu mahali iz šatri gde su balansirali između stolica, stola i poda, ubeđeni, u prvi mah, da su preterali s pićem (“ala sam se nalizo, i Čeda mi se priviđa”). Ukratko, kad su u Guči ugledali Čedu 2012, ko da su na istom mestu ugledali Japanca krajem osamdesetih, i to prošlog veka. Što će reći – tek sad u Guči više ništa ne može da vas iznenadi. Normalno, dok se neke godine tamo ne pojavi Biljana Srbljanović. Popne se na stolicu u glavnoj ulici, isturi srednji prst i vrisne: “Gde ste džiberi”.

To se, naravno, neće desiti. Ne zato što Biljana Srbljanović nema određene afinitete da to uradi, nego zato što prosečan posetilac Guče nema pojma ko je Biljana, posebno Srbljanović. “Je l' to ona što platno beleše?” Pa bi na takav njen slobodarski performans prosečni saboraš samo rekao: “Vidi, mićo, neka lujka. Daj da je penjemo na astal.” A možete zamisliti Biljanu Srbljanović na astalu šatre “Kamiondžija 2”, uz dve striptizete i orkestar Božidara Nikolića zvanog Donja iz Zagužanja.

Kada je Vojislav Koštunica 2006. rekao da onaj ko ne razume Guču, ne razume ni Srbiju, sigurno nije očekivao da će Guču ikada razumeti Čeda Jovanović. Pa još otići korak dalje od njega – dok je Koštunica u Guči delovao kao neki potpuno rasejani profesor ustavnog prava zalutao među planine zapadne Srbije nameran da tamo pojede sendvič i pobegne od tih bučnih & agresivnih “ludaka” što pre, Čeda je celo popodne lumpovao i još dozvolio foto-reporterima da ga slikaju u svim karakterističnim “dragačevskim” pozama. Te je ispalo naposletku da Koštunica, možda, razume Srbiju, ali se bluz-dibiduz ne razume u Guču. Jer džaba ti Guča – shvatio je Čeda – ako tamo ne provedeš bar jedan dan lepeći trubačima evre na oznojenu ćelu. Tog trenutka – kada je Čeda u pratnji pripadajuće supruge lumpovao na terasi kafane “Broćića avlija” kraj reke Bjelice celo popodne na plus 40, pijuckajući šljivovicu iz čokanja, glockajući prasetinu tek skinutu sa ražnja– shvatili smo: ko ne razume Čedu, ne razume ni Koštunicu, koji, opet, ne razume Guču. Osim teorijski.

Dolaskom Čede u Guču konačno su se izmirile dve Srbije. A Vučić ih je na kraju totalno anulirao i bez Guče. Doduše, ostaje još samo da Palma & Velja posete Egzit i zadrže se u celonoćnoj đuski ispred fjužn stejdža. Uduvani ko dragačevski trubač pred fajront.

Fatamorgana je, inače, karakteristika Guče u sedam dana avgusta. Tamo možete videti svašta za šta ste ubeđeni da je samo optička varka. Sem Čede, možete videti Slovenca sa kokardom, Hrvata sa šajkačom, Brazilce kako igraju „moravac“, četnike u majici sa likom Slobodana Miloševića na kojoj piše: „Znam i gore od mene“… A možete primetiti i Ivicu Dačića sa punim autobusom ambasadora. Dačić je redovan u Guči – jedne godine kao ministar policije na poklon od uličnog prodavca dobio je majicu „Meni seks ne treba, Vlada me j… svaki dan“. Objasnio je kasnije novinarima da majicu čuva, ali je ne oblači. Verovatno u trenutnom oprezu od Vučića.

I obećao je da će kao premijer gledati da takvi „njemu lično simpatični natpisi“ promene smisao. Možda će sada, kada više nije premijer, u Guči štampati majice: “Meni seks ne treba, a Dačića volim, i rado ga se sećam”.

Uz to, Dačić se zadivio nad mudrošću „našeg naroda da opiše raznorazne probleme“. Tako da treba očekivati da se Dačić uskoro oduševi i ako mu u Guči poklone majicu “Rođen da peca, osuđen da radi” ili “Ko ne dođe u Guču, neka mu zavuču”. Osim toga – Dačić svake godine sem što dobije majicu, smisli i neki slogan za gučansku tezgarošku galanteriju. „Za Guču se čulo u svetu više nego za 90 posto naših mesta. Evo, recimo, ja mislim da mnogi misle da je i firma ’Guči’ iz Guče“ – rekao je Dačić jedared i nestao u gužvi praćen telohraniteljima i trubačkim orkestrom pod dražesnim nazivom: „Kobre“, koji mu je svirao „Marš na Drinu“. Pa je već sledeće godine štampana majica: “I firma Guči je iz Guče”. Ko što je svojevremeno Basara u intervjuu rekao da “alkohol ne sme da trpi zbog posla”, pa je to neki preduzimljivi trgovac odmah umnožio na T-shirt i namlatio lovu. Te Basara očekuje da kada za 50 godina na nekom zaguljenom kvizu postave pitanje za 100.000.000 dinara: „ko je bio Svetislav Basara“, tačan odgovor će glasiti – „autor parole ‘alkohol ne sme da trpi zbog posla’ štampane na majicama na Saboru u Guči“. A kada na istom kvizu budu pitali ko je bio Ivica Dačić, odgovor će glasati – „autor parole ‘Guči je iz Guče’ štampane na majicama na Saboru u Guči“.

Guča je lokacija gde će se teško primiti Vučićeva najnovija parola o neophodnosti “menjanja svesti”, jerbo su tamo svi u kolektivnoj nesvesti. I gde je truba samo povod za svakakve šarade – u četvrtak uveče pod geslom “Novinarski dan”, recimo, u centru varoši je obavljen izbor za mis najboljeg dekoltea. Sa novinarstvom je imao veze samo zato što je organizator bio ugledni tabloid. A sa trubom nikakve, osim što su trubači svirali dok je stručni žiri sastavljen od starleta, striptizeta i Ere Ojdanića većao.

Dragačevci kažu da u njihovom kraju ima izreka: “Kad podvučeš mače pod lisiče”. Želeći da objasne na šta sve češće liči Sabor, te šta se sve podvuče pod trubače. Ponekad liči na Sabor dekoltea, ponekad na Sabor gospođe Ražnatović, ponekad na Sabor političkog marketinga, najviše na Samit nesvrstanih pivopija. Na pozivnici bi trebalo da piše: „Ono što vidite u Guči, ne pokušavajte kod kuće, u pitanju su utrenirani profesionalci“.

I mada su zlobnici govorili da je to „mala seoska zabava u kojoj oni koji ne znaju da sviraju zabavljaju one koji ne znaju da piju“, već tradicionalni koncerti turbo-folk zvezda ukazuju da je u pitanju fešta gde oni koji ne znaju da pevaju zabavljaju one koji ne znaju gde su.

Fakat je, naime, da su majstori trube najlepši deo Guče. Ali je Guča tu sve manje zbog njih.