Ne mogu da pišem

Na pragu sam starosti. Šta se promenilo? Moja volja, ili moje predstave? Ili i jedno i drugo? Pisanje ipak ostaje kao poslednja luka! Mora da je moja volja oslabila. Naravno da postoji veza između moje volje, koja je nekada bila izvor mojih predstava, ili više nije tako, i samih predstava, tako da one sada lutaju okolo: slobodne i prazne. Volja i predstava! Ali, za Šopenhaura je volja ipak bila izvor, ili osnova naših predstava. Da li to znači da bolesna volja stvara bolesne predstave tako da nikakav transcendentalizam predstave nije više bio moguć. Jer, da nema ove volje ne bi bilo ni predstava?

To je bila razlika u odnosu na Kanta koji je pošao od predstave. Volja je ovde prva a ne druga. Ako ne mogu ne mogu! Ne mogu da pišem! To je ipak paradoks, jer evo ipak pišem! Na primer, kod Margaret Diras koja, pored drugih, ima i ovaj esej o pisanju, ako je to uopšte esej?

Pisanje, šta je pisanje ako ne moćidentifikacije? Oblik identiteta ili postojanja? Zašto pišem? Ili je to samo „kišni mantil transcendencije“, kako je to napisao moj stari prijatelj filozof Luka Prošić. Kasnije sam video da je on ipak odvojio kišni mantil i transcendenciju, ali transcendencija, na neki način, ipak jeste ispod ovog mantila. Zaklonjena i zaštićena da bismo uopšte mogli da živimo. Zar nije tako?

Pisaću ni o čemu. Moj identitet se iskušava, odnosno, postaje jači ili slabi ako pišem, ili ne pišem. To je suviše lično i suviše opšte u isti mah. I prazno, svakako prazno. A ipak napisao sam neke knjige. Ne umem da analiziram sebe. Da sebi pomognem. Moj eros izgleda slabi. Kao i moje srce. I kao da se evo odvojio od moje volje. Kao da ne mogu više da kažem mogu. Ko zna? Možda je ovo ne mogu postalo moj život, a možda i nije? Kako da pomognem sebi? Zašto toliko pitanja?

Pokreni se. Piši. Da li je to dovoljno? „A nema više ni svežeg mleka, ujutro (ili je bolje napisati ujutru) u selu. Većsto godina“. Većsto godina!

Eto, sad mi je pobegla misao, možda spasonosna. Carpe diem! Dok ima dana. Ne očajavaj! Ne bulazni! Dan će proći. Da nema prolaznosti ne bi bilo ni smisla. Čovek iz kablovske je zvonio na interfonu. Zašto toliko kasno? A opet?

Ovaj navod o svežem mleku rečenica je Margaret Diras koja je isto tako pisala o pisanju. Pisanje je za nju uvek bilo samoća, ne usamljenost nego samoća. Mora se biti sam da bi se pisalo. To nije moje iskustvo. Koliko se sećam ni velikom Balzaku nije smetala gužva.

Ali, šta je pisanje? Kod Dirasove nisam našao odgovor. Osim ove sentimentalne, ženske pohvale samoći. I neverovatne iskrenosti, pošto pisati, po mom mišljenju, znači i lagati i to možda pre nekažnjeno lagati, bez posledica. Uostalom, šta je istina. To je tvrdnja a ne pitanje. Još jednom ću pročitati njen esej (esej Margarete Diras), ako je to esej a ne ispovest, kao što ja mislim. Mada nisam sasvim siguran.

„Mogu da kažem šta god hoću, nikada neću otkriti zašto čovek piše i kako je moguće da ne piše… Naći se u rupi, na dnu rupe, u skoro potpunoj samoći i otkriti da će vas jedino pisanje spasti. Biti bez ikakvog sadržaja za knjigu, bez ikakve ideje za knjigu, znači naći se, ponovo se naći pred knjigom. Pred nečim ogromnim što je prazno. Pred eventualnom knjigom. Pred nečim što je ništa. Pred nekom vrstom živog i golog pisanja, pred nečim što je strašno i što treba prevazići. Verujem da osoba koja piše nema ideju o knjizi, da je praznih ruku, prazne glave, i da joj je od te pustolovne knjige poznato jedino suvo i golo pisanje, bez budućnosti, bez odjeka, daleko, sa svojim zlatnim osnovnim pravilima: pravopisom i smislom“. Naći spas u pisanju, ako se može? Zar to nije..? Živo i golo pisanje?

Pisati.

Ne mogu.

Niko ne može.

Treba to reći: ne može se.

I piše se.

Živo i golo pisanje… Niko ne može…