Nemoguća čitalačka ravnodušnost

Kad su mi dosadili stalni elektrošokovi, opozvao sam sve svoje teorije“). Dakle, to su priče koje daju odgovor na pitanja kako se jedinke snalaze u praznom prostoru svog bivanja (priča Na nepoznatom jeziku: „Od stida sam morao da se napijem. Sutradan mrkli mrak: izgubio sam ne samo tašnu sa knjigama već i ličnu kartu sa listićem iz notesa brata Imriha, i tako nisam ni saznao Božji odgovor koji mi je takoreći protiv svoje volje izmolio i posredovao brat Imrih“) – dok im nad glavama neprestano lebdi pokrov ništavnosti na kome dobro uočavaju i prepoznaju ispisan zadatak – pronalaženje pojave božje i životnog smisla. Zato je posle čitanja ovih priča čitalačka ravnodušnost nemoguća. Naprotiv, čitalac dolazi do jednog novog iskustva i ozbiljnog pitanja: zar su istoričari književnosti i silni sveznajući književni kritičari zaista u pravu kad kažu da je roman u prednosti nad pričom, da se romani čitaju a zbirke priča čame na policama u bibliotekama i sve malobrojnijim knjižarama? I zašto bi roman bio mesto za dramu ljudskog postojanja, a priča ne?

Svejedno, Dušan Mitana pokazuje šta zapravo znači istinsko pisanje iznutra, iz dubine ljudske duše, pa i neka su njegovi junaci u potrazi za smislom života specifični. Ima ih koji su uronjeni u svoju samoću i bez prava na životne uzlete, i onih koji jesu gonjeni neispunjenom čežnjom, a sve njih zatičemo otuđene u datom vremenu i u datom prostoru. Zato možemo reći kako pravi smisao priča magijskog realizma, realizma i poetske fantastike Dušana Mitane nisu opisi samih događaja, ni razrešavanje tajanstvenih ubistava i teško rešivih zagonetki (najviše im ima u pričama Đavolji triler, Božićno putovanje i Put za bratom), nije to ni zla i dobronamerna iščašenost junaka, nisu ni nevesele sudbine alkoholičara i pacijenata duševnih bolnica, nije smisao ni u erotskom naboju (a ima ga u pričama U tramvaju i Zemlja je okrugla, posebno u priči Olakšavajuće okolnosti) – glavni smisao njegovih pripovedaka jeste traženje čitalaca sa dugim pamćenjem svesveta ovih čudesnih priča. A tako je jer Mitana svakom pričom uspeva nešto važno da kaže nudeći portrete junaka koje kao da poznajemo oduvek. Mitana je majstor da umesto epiloga čitaocima ostavlja enigmu (kraj priče Muškatle: „Došao sam do ogledala da bih izbliza pogledao svoje nestalo lice, ali kako god sam se okretao, ogledalo ništa nije odražavalo. Samo je tamo na zidu tiho lelujalo, u bezvetrici pucketali su zidovi staništa). Mitana svoje opsesivne teme znalački dovodi do apsurda („Ponovo je počela da sluša svoju unutrašnju muziku i onda oduševljeno rekla: To je virtuozni komad, je l’ da?). To kaže stara usamljena žena koja je odbila da se iseli iz zgrade predviđene za rušenje. Sledi potez virtuoza u građenju likova i njihovih neobičnih dijaloga, jer njegov junak (novinar) odgovara: „Đavolji triler. Od Tartinija, rekao sam ironično. Ali, Tartini ga nije izmislio, dodao sam. Đavo mu ga je šapnuo u uvo dok je spavao, a onda nakon buđenja ga je samo zapisao.“

Eto odgovora Dušana Mitane kako se nadmudrivati sa „promenljivom stalnošću čovekovog promišljanja“. Uostalom, Mihal Harpanj u svom pogovoru i sam se poziva na jedan od odgovora Dušana Mitane (naslov intervjua takođe je karakterističan – Život je divan paradoks) gde ovaj, između ostalog, govori da je život, po njegovom shvatanju, divan paradoks, da iz tog shvatanja proističe sve ostalo. „Jednostavno tako osećam i vidim život i svet – kao sukob duše i tela, srca i razuma, kao prožimanje tuge i humora, realnosti i irealnosti, smisla i besmisla, tragedije i farse. Kao jedinstvo u različitosti, kao spoj prividno nespojivog, ili, ako hoćete, jedinstvo protivrečnosti – u neprestanoj promeni“, zaključuje romansijer i pripovedač.

Zbirku izabranih priča Noćne vesti (sa slovačkog preveo Mihal Harpanj) čini četrnaest pripovedaka koje u sebi nose breme stalne savremenosti i kao takve posvećene su naševremenom čoveku. U svim pričama junaci ljubomorno čuvaju sopstvene izgrađene svetove i slike njihove stvarnosti koje su – tu i tamo – pomućene znalačkim piščevim otkrivanjem društvenih (ne)prilika onog (i ovog) doba. Otud i ne čudi da je svet piščevih junaka konfliktan, a relacijama koje oni međusobno uspostavljaju stvara se „mreža njihove povezanosti i sistem odnosa u kojem pojedinci nalaze smisao života“ (Bojan Jovanović: Nevidljive niti smisla). Sudbina junaka iz priča Dušana Mitane odigrava se u trouglu ekstremnih životnih uslova (valjda su zato i sami pojedini književni junaci ekstremniji), raznoraznih čuda (iako će se u knjizi naći i utisnute reči da „Čuda ne postoje. Samo bi odsustvo čuda bilo čudo“) i već pomenute tajanstvenosti što ovoj prozi daje posebnu magičnost a koja je (možda) najviše izražena u priči Noćne vesti.

Sve u svemu, marksistički kritičari onog doba, kad je proza Dušana Mitane o šokantnosti i apsurdnosti života u pitanju, imali su pune ruke posla! Jer, u pitanju je umetnički briljantno ispisano delo – sve je u misaonoj funkciji sa vešto prikrivenim enigmama (uostalom, enigme su za rešavanje, zar ne?).

Recimo na kraju da je ovo treća prevedena knjiga Dušana Mitane na srpski jezik. Prve dve su romani Patagonija (Agora, 2009) i Kraj igre (Arhipelag, 2009).