Nova perspektiva pogleda na hrišćanstvo

 Francuski filozof Žil Deliz (Gilles Deleuze), krajem devedesetih godina, u jednoj polemici protiv demistifikatora savremenosti pisao je, između ostalog: “Srednjevekovni bog se kroz sekularni vetar raspršio u svim pravcima, ne gubeći pri tome od svog formalnog jedinstva i svoje dubine. Nauka, radnička klasa, otadžbina, napredak, zdravlje, bezbednost i demokratija, socijalizam – lista je odveć duga – glase vidovi njegove pojavnosti.”

Kako je u antici do te transformacije, odnosno revolucije, koja je temelj savremene evropske kulture, moglo da dođe, može se čitati u izvanredno zanimljivoj knjizi Kraj kulta žrtvovanja. Religiozni preobražaji u poznoj antici (Guy G. Stroumsa: Das Ende des Opferkults. Die religiösen Mutationen der Spätantike, Verlag der Weltreligionen, Berlin 2011). Gaj G. Stumsa profesor je za monoteističke religije u Jerusalimu i Oksfordu. U njegovoj knjizi raspravljani su religiozni preobražaji u prvim stolećima hrišćanstva, od Spasitelja do Muhameda. Činjenica da se knjiga, i mimo zastrašujuće učenosti autora, sa lakoćom čita, bazirana je na činjenici da je ona sastavljena iz serije predavanja koje je autor držao u februaru 2004. na College de France u Parizu. Miran ton i stil predavanja dominira i mimo eksplozivnih religioznih tema. Činjenica da je već u naslovu reč o mutacijama, a ne o revoluciji, pomaže autoru da pojam mutacije, koji je preuzet iz darvinističke biologije, primeni u perspektivi i pogledu laika.

Hrišćanstvo ima da zahvali svome jevrejskom poreklu što je razvilo okvirne strukture u kojima se ono kao religija definisalo, veli autor. Jevrejsko poreklo (provenijencija) postojani je element hrišćanstva koji je u istoriji religije ostao nedovoljno osvetljen. Strumsa se približava ovoj činjenici oprezno i nijansirano. U slučajevima kad je jednoznačno na delu ignoracija hrišćanske istoriografije, on veli sa otmenom uzdržanošću da je to možda počivalo na jezičkim barijerama ali da to nije jedini razlog.

Slabosti, međutim, dosadašnjeg tumačenja Strumsa ne treba da traži u rukavcima hrišćanske književnosti, već na samom College de France. On se može direktno vezati za predavanja Mišela Fukoa na ovom slavnom koledžu (1981/82), o erminevtici subjekta koja su se doticala antike i helenizma. Strumsa ovo poglavlje naslovljava Nove brige o samom sebi i ono predstavlja kritiku Fukoove teorije.

Strumsa veli da je značajna tačka u hrišćanstvu što je religija fiksirana na jednu knjigu. Ona je religija knjige par excellence, kao što je to slučaj u ranom judejstvu. Dok se Platon uzdržavao od pisane reči, jer se ona može nekontrolisano širiti, dotle rani hrišćani propovedaju obrt od usmene ka pisanoj reči.

Strumsa veli da su Rimljani, razorivši Jerusalimski hram 70. godine nakon Hrista, izazvali “antropološku revoluciju”. Autor nju vidi u činjenici da je kult žrtvovanja životinja tada bio zabranjen i time nasilno prouzrokovana izmena paradigmi što se pripisuje tek hrišćanstvu. Kolektivna svest počinje da se individualizuje. Sa druge strane pojedinačne molitve i post odmenjuju liturgijske funkcije, a individualna pobožnost dobija u etičkoj disciplini. Taj dinamički otvoreni proces teče paralelno u hrišćanskim zajednicama.

Strumsa veli da hrišćanski svetitelji zacelo odgovaraju etičkim uzorima jevrejskih proroka. Zahvaljujući tome što je hrišćanstvo religija knjige, ono se moglo probiti iz lokalnih okvira i međa u univerzalnu religiju. “Hrišćanstvo je – veli autor – osvojilo Rimsko carstvo jevrejskim oružjem”. Emfazu autorovih teza ne moraju deliti svi, ali se i mimo toga ova knjiga čita sa dobitkom u saznanju, jer prodire u neosvetljene rukavce istorije hrišćanstva i posmatra ga u njegovom genetičkom kontekstu.