Od davnina se govori da je čovek čoveku vuk, odnosno da je zversko u čovekovom biću jače od ljudskog. Govori se i to da je istorija učiteljica života. Koliko god volje i napora bezbrojna pokolenja ulagala u očovečavanje ljudskog roda, ljudi se i danas suočavaju sa zlom i njegovim posledicama. Otud diplomata (jugoslovenski, potom slovenački) i pravnik Iztok Simoniti (1948) knjizi eseja o zlu i nasilju, o ograničavanju i osvajanju slobode i o izgradnji Evrope slobodnih ljudi, daje naslov Historia magistra mortis/Istorija je učiteljica smrti.
Naravno, knjiga ne veliča smrt, već život: punokrvan, delatan, stvaralački. Simoniti je profesor prava i nekadašnji visoki državni službenik, a ove eseje pisao je kao intelektualac. Dakle, kao slobodan čovek koji se zalaže za dostojanstvo čoveka, za one vrednosti koje uljuđuju pojedince i zajednice. U Evropi i ostatku slobodnog sveta teme o kojima on razmišlja razmatraju se teoretski, na osnovu knjiga i posrednih saznanja. Ovdašnji autori imali su priliku da izbliza posmatraju funkcionisanje totalitarnog sistema ne samo u mirnodopskim okolnostima već i u ratu, kad svako zlo postaje gore od najgoreg. Mučenja, masovne likvidacije, proterivanja, razaranja i zatiranje tragova drugih nacija i vera direktna su posledica političkog monizma i religijskog monoteizma. „Mon(ote)izmu je uvek potreban unutrašnji i vanjski neprijatelj“, ističe Simoniti i objašnjava da su monizmi 20. veka – komunizam, nacizam i fašizam – „bezbožna deca zapadnih monoteizama“, a ovi nisu vere suživota, već vere raskida s drugima, isključivosti i netolerancije.
Razmatrajući procese transformacije, modernizacije i evropeizacije postkomunističkih zemalja, autor ukazuje na izuzetno značajnu ulogu i odgovornost intelektualaca, jer demokratija ne može da funkcioniše bez kritike, a pokretačka snaga normalizacije društva i države može da bude samo civilno društvo. Za intelektualca u društvima koja su više decenija živela u realsocijalizmu, smatra Simoniti, najvažnija reč je – NE. Bez kritike nema ni slobode ni novih rešenja, bez neprestane kontrole sve tri grane vlasti nema demokratije. Kritici moraju da budu podložne i tzv. najsvetije stvari – poput domovine, vere, porodice – jer se po pravilu upravo u njihovo ime čine najveće strahote. S ovim, ali i sa mnogim drugim stavovima Simonitija neće se složiti oni ovdašnji intelektualci kojima je jedini cilj da budu viđeni za stolom vladara i koji su ugled i status stekli apologijom režima i njegove politike.
Autor je uveren da je zapadni posleratni sekularizam „najbolje društvo u istoriji čovečanstva“, te da je najdelotvorniji instrument zapadne misli zdrav razum „koji nastaje iz stalne rasprave pro et contra“. Obrazloženje je jednostavno: „Pluralizam i sekularnost su na Zapadu uslovi za dobar život međusobno različitih“. Odbacujući svaki monizam, Simoniti piše da „cilj svetovnog društva nije da se stvara svet bez religija i ideologija, nego pluralna javna scena na kojoj vernici, nevernici, skeptici, zeleni, lezbijke i animisti mogu raspravljati o tome šta jeste a šta nije prihvatljivo za zajednički život“. On je saglasan s ocenama da su skandinavska društva uzor tolerancije; prihvatajući primedbu da snošljivost prema drugima i drugačijima stvara velike probleme, on ukazuje da je nesnošljivost neuporedivo gora – problemi koje ona stvara su nerešivi.
Poneki pasusi ove knjige mogu se čitati i kao himne slobodi, ali patetičnih fraza u njoj nema. Eseji Iztoka Simonitija namenjeni su onima koji razmišljaju, nikako onima koji se drže zacementiranih stavova, sopstvenih ili tuđih. Mada se ni u jednom tekstu ne bavi Srbijom, u knjizi se na mnogim mestima prepoznaju ovdašnje rasprave, isključivosti, pa i ličnosti. To je razumljivo, isto kao i činjenica da su se na Krimu na strani Rusije zajedno našli krajnji desničari iz Srbije i Mađarske.
Knjiga Historia magistra mortis je pledoaje za Evropu kao zajednicu slobodnih ljudi, država i naroda koja svima omogućava da se razvijaju u privrednom i svakom drugom pogledu, da budu ono što jesu i da neprestano proširuju prostore slobode za sve s kojima dele iste civilizacijske vrednosti. Da bismo nešto doprineli Evropi, piše Simoniti, „najpre moramo biti sigurni u svom jeziku i na svom jeziku razumeti sve evropske procese“. Ovo je upućeno Slovencima, ali važi i u Srbiji, jer i ovde u antievropejstvu prednjače oni koji kubure s maternjim, srpskim jezikom, i koji najmanje razumeju istoriju svog naroda i svoje države.
Adaptaciju hrvatskog prevoda Simonitijeve knjige na srpski jezik potpisuje Predrag Rajić, pogovor je napisao spoljnopolitički kolumnista Danasa Borivoj Erdeljan.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
