Oto Tolnai na vrhu vojvođanskog Parnasa

Nepogrešivo je za prvog autora u ovoj, malo je reći, urednički brižljivo osmišljenoj, a dizajnerski (Branislav Radošević) vrhunski opremljenoj knjizi, izabran Oto Tolnai (Kanjiža, 1940. godine), najizrazitiji predstavnik vojvođanske književne scene još od 60-ih godina prošlog veka sve do danas. O Otovoj poeziji govorio je Vasa Pavković, koji je rekao da mu je „dobro došao“ i Naknadni predgovor, koji je Oto Tolnai napisao za ovu knjigu i koji je objavljen u listu Danas, u specijalnom izdanju povodom Međunarodnog beogradskog sajma knjiga.

Izbor i prevod njegove poezije uradio je Arpad Vicko. Po rečima samog pesnika, kako su njih dvojica godinama zajedno radili, sarađivali i prijateljevali, ova knjiga je rezultat kontinuiranog zanimanja Arpada Vicka za njegove pesme. „Ponekad ni sam nisam znao toliko dobro kao Arpad da ove pesme treba obavezno prevesti, objaviti…“, rekao je na samom početku večeri Oto Tolnai, koji je zatim, u svom stilu, pričao priče iz svog života, koje su dovele do nastanka pesama koje je potom i čitao. Od prve pesme o Dorin, te Otove priče koja otkriva zbog čega se u to vreme, 1963. godine, trudio da piše što duže pesme, smeha u sali zbog njegove duhovitosti kada je pričao anegdotu kako je upravo ta pesma nastala kada ga je iz skromne studentske sobe na periferiji Zagreba „izvukao“ prijatelj da idu da ukradu od jedne devojke Brakovu sliku, pa Oto treba da izigrava procenitelja umetničkog dela („ali, stvar je propala jer sam se ja odmah zaljubio“), do zaleđenosti nakon njegovog čitanja pesme Bojim se biću izuzetak sa stihovima „molim te gospode nemoj da me izbavljaš / počuj moju molitvu kao prolom čistog leda / nemoj da me izbavljaš / znam nikad nisi nikog ni izbavio / ali bojim se da ću biti izuzetak“, trajala je magija poezije. Verovatno je vrhunac te magije bio u trenutku kada je Oto izgovorio da neki stihovi zvuče drugačije kada se izgovore na mađarskom, pa su gotovo svi u sali, iako je naravno bilo i onih koji taj jezik ne znaju, zdušno rekli – „Čitajte nam na mađarskom, Oto“. Sledio je odgovor – „Ne mogu, rasplakaću se, ovako dok čitam, ipak moram da mislim na to kako čitam, a ne na stihove“. I dok je, tako, jezik bio jedina odbrana od suza, šuštali su talasi Jadranskog mora, u čast Tolnaija mladi mađarski pesnici bosonogi su šetali dubrovačkim Stradunom, osetio se miris dalmatinskog lovora, tražile lobanje po fiokama muzeja, odzvanjalo kako reč žičana četka zvuči na nemačkom, granice nisu postojale, geografija je za tren opet bila mala, Jugoslavija kao na dlanu, jer Oto jeste pesnik mora, jeste čovek sunca kako je to objasnio u svojoj knjizi Pesnik od svinjske masti.

Šta je poezija? – zapitao se Tolnai i ispričao da nikad ne treba sumnjati u moć poezije, na njeno ostavljanje tragova u sećanju i duši… bar on više ne sumnja u to od kad je jednog dana na plaži, čitao prepisku Jergovića i Mehmedinovića i kad mu je bukvalno ispala knjiga iz ruku jer Semezdin piše u knjizi Transatlantic mail svom prijatelju da je prava poezija ona koje se sećamo. Pa je naveo za primer, Otovu pesmu o lončićima. „Nisam mogao da verujem u ono što sam pročitao, od uzbuđenja mi je ispala knjiga iz ruku. Da neko u Americi, posle toliko godina, piše o mojoj kratkoj pesmi kada smo kao dečaci trčali pod lipe za vreme kiša da bi pili čaj iz malih limenih lončića“, rekao je Tolnai.

Pesnik-džokej u Kostolanjijevom smislu, dakle onaj koji se svega odriče da bi sve moglo biti njegovo, koji u životu sprovodi higijenu patnje i mitologiju bola, Oto Tolnai priredio je jedno nezaboravno veče kada se iz Zavoda odlazilo sa stihovima do grla, sve pipajući se po džepovima ima li kojeg limenog lončića.

Knjiga Studije o karfiolu (Zavoda za kulturu Vojvodine, 2014) je čista poezija, ona čijih ćemo se stihova sećati do kraja života, bilo gde u svetu, verovao Oto Tolnai u to ili ne.