Pisao je jednu pesmu

Brankova poezija ima intenzitet kao nijedna druga, to je zapanjujuće, možda se po tome može upoređivati sa Rilkeovim Devinskim elegijama, koje je ovaj pisao na samrti. Razlikuju se oni, naravno, ali imaju taj intenzitet, potresenost zbog smrti, kad se prolazi “kroz stvari”, što dovodi do “onostranosti”. Ta “okrutnost” otkrila se ili darovala i Branku, iz čega se izrodila i njegova bitka za poeziju. Bitka koju je vodio ne samo iznutra, sa samim sobom, već i u realnom životu.

Oni koji su sa Brankom drugovali, duže ili kraće (i dolepotpisani družio se s njim tokom gimnazijskih dana), sećaju se Branka u raznim uzletima i nevoljama. I Božidar Šujica drugovao je sa Brankom od svog dolaska u Beograd na studije (1956) pa sve do Brankovog odlaska u Zagreb, krajem 1960. Provodili su noći po beogradskim kafanama, pa je Šujica bio svedok Brankovih sukoba sa drugima, ponekad nije prezao ni od čega, kad je poezija bila u pitanju, naravno. To je bila njegova poetska londonijada. Miljković je cenio Šujicu zbog njegovog izuzetnog talenta (što se vidi iz jednog intervjua, kao i iz razgovora sa Dragišom Miljkovićem, mlađim bratom). A Šujica je opravdao tu ocenu i svojom skorašnjom zbirkom Krv dragog kamena, koja spada među najčudesnije tvorevine koje srpska poezija ima (Kora V. Pope, Vatra i ništa B. Miljkovića, Čovekov čovek O. Daviča…)

Imao je Branko “unutrašnjost” i za to najviše, i “bezavičajno”, kako bi neki rekli. Nosio je tu stra(h)otnu otvorenost i “bezavičajnost” u sebi. Bio je gladan za životom, za ženama, za najdaljim i bliskim, sve je to osećao kao svoje i deo sebe. A znao je mnogo, i prosto je jurio za knjigama. To se desilo i sa knjigom Rilkeove poezije, koja je 1953. izašla u Zagrebu, a neposredno pošto se pojavila meni je doneo brat, i Branko je, kad je čuo da imam tu knjigu, prosto dojurio, zgrabio je i odjurio vičući na sav glas – “božanstvena poezija, božanstvena poezija”.

Branko Miljković uzimao je mnogo, bio je na početku i bio je sama glad za svetom i životom. Ali je i davao mnogo, i sebe naravno. A to što je davao nemilosrdno je “zatvarao u formu”, i znao je da to radi, imao je osetljivost za iskaz, stih, bio je uveren da je forma naša “odgovornost pred drugima”. On je ovu činjenicu naprosto uvažio, i zato je proučavao “stih” i poetske oblike koji su nastajali tokom istorije, bio je izvanredan poznavalac stiha i pesničkih oblika, često je govorio da je poezija i zanat i znanje. Poezija se mora izučavati da bismo pisali pesme, to znanje poezije i poetike sastavni su deo poezije, tako je odvajamo od onoga što liči na poeziju. Upućivao je na Zmaja, koji je, po njemu, razlikovao “probe pera” od prave poezije. I još nešto, u naše gimnazijsko vreme manje-više svi smo se ložili na Teoriju književnosti Leonida Timofejeva, a Branko je bio oduševljen analizama stiha i pesničkih oblika u toj knjizi.

Sve rečeno ne treba razumeti bukvalno, kako je Branko poeziju svodio na stih i oblike u kojima postoji, njemu je stalo do “poetske istine”, ta istina je u stihu i u poetskim oblicima, to je najsažetije “znanje” o nama i o svetu i fenomenima sveta, i zato je to izgrađeno, zato se mora znati poezija, i znanje o poeziji i sama poezija su kod njega skoro izjednačeni. U Vatri i ništa uvodni ciklus pesama naziva se Svest o pesmi, ako se pažljivo pročitaju te pesme može se zaključiti da on i nema “poetike” u tom nekom klasičnom smislu, sama pesma je i svoja sopstvena poetika.

Poezija se može sagledavati i tematski, to kritičari rade i govore o zavičajnoj, ljubavnoj, rodoljubivoj, patriotskoj… ima mnogo tih tematskih opredeljenja i usmerenja. Najčešće se za Branka misli da je kod njega “smrt” osnovna tema. Ali takve vrste poezije nema u nekom tematskom smislu. Njegova je poezija, zapravo, “netematska”. On u svim pesmama piše jednu pesmu, kod njega pesma počinje sa svakom reči koju napiše, i završava se isto tako. Ili, ako je reč o “temi”, pre će biti da smo mi osnovna tema njegove poezije, naime, “čovek” i, u tematskom pogledu, njegova poezija mogla bi biti “ljudska”. Brankovi stihovi upućuju na nas, i na tu našu “postavljenost” zbog smrti. Ima li izlaza? Kafka je u romanu Zamak opisao naš odnos prema “smrti”, to je taj juriš na “zamak”, ali nema “staze”, a mi, uprkos tome, jurišamo na taj zamak. Po tome Miljković pripada modernoj struji pisaca i pesnika, i filozofa koji su osetili pitanje “smrti” u našem vremenu i životu. Spominjemo ovde Kjerkegora, Marksa, Dostojevskog, Tomasa Mana, Hajdegera… Brankova poezija “okupljena” je oko smrti i opstajanja, to je “biti ili ne biti”, sa kojim je živeo danski princ Hamlet, a kod nas pesnik Branko Miljković, koga smo posle smrti nazvali princom poezije.

Treba reći i da je Branko bio inspirisan grčkim filozofima, pre svih, Heraklitom. On u zbirci Vatra i ništa ima ciklus pesama/pohvala – između ostalih napisao je i Pohvalu vatri. Ali Branko se svojom poezijom i svojim poetičkim stavom priključuje velikim misliocima i pesnicima ovog vremena, koji dovode u pitanje sve istorijsko na čemu se opstajalo, pre svega principe koje su postavili grčki mislioci, na kojima se čovečanstvo dosad razvijalo, što će reći nauka, metafizika i tehnika, a tu pripada i princip antagonizma, na kome su Grci i Rimljani razvili klasično ropstvo. Taj princip antagonizma može se osetiti i u “biti ili ne biti”, koje se postavilo kao centralno pitanje savremenog sveta. Svi ti mislioci upućuju čovečanstvo na pitanje opstajanja, a njima pripada i Branko Miljković sa svojom poezijom. A reč je o iznenađujućoj poeziji. “Poetska spekulacija” mogla je nastati iz tog stajanja pred smrću i nestankom i, opet, uprkos nestanku, verovanjem u ljudsko opstajanje. Ima izlaza! Jedna njegova zbirka zove se Poreklo Nade.

Odbrana zemlje

Ako bismo (ponovo) pročitali Brankovu pesmu Odbrana zemlje, uverili bismo se (ponovo) u privlačnost njegove poezije, u kojoj se otkrivaju sve lepote i čudesnosti sveta i nas samih. U njoj je neki intenzitet koji privlači, skoro da joj se možete predati svim svojim bićem i izjednačite se sa tom poezijom. U tome je preuzimanje i nastavljanje, svako postaje pesnik, i tu nalazimo smisao samog postojanja. Čitaocima nudimo jednu strofu, tek za podsećanje.

Velika reč ni iz srca ni iz glave

Već iz zemlje ko biljka il cvet

Raste, i to je odbrana zemlje