U čudesnom svetu detinjstva

Njegove pesme po pravilu su kratki, naizgled obični, prozaični dečji iskazi o svetu u kojem žive, o ljudima koji ih okružuju, o njihovim strahovima i željama, brigama i radostima. Ali upravo u tim tako prozaičnim, svakodnevnim, na prvi pogled banalnim zapažanjima i zaključcima, često se kriju duboke, psihološke, filozofske, pa i metafizičke istine. Jedna pesma, na primer, glasi – „Kad su strašno vesele,/devojčice vrište“. I to je sve. Izrečeno je kratko, svakodnevnim jezikom nešto „što svi znamo“. Ali, izrečeno je tako jasno, jednostavno i precizno da iza ove poznate slike naslućujemo skrivenu dubinu, ono što je neiskazano. One slobodno vrište i daju oduška svom osećanju, dok su, a to nije rečeno, dečaci i odrasli vaspitani da budu uzdržaniji u pokazivanju radosti. Ili uzmimo pesmu Najmlađi – „Dosadilo mi već/ da ja budem najmlađi,/ da više stvari ne smem/ nego što smem./ A moj deda mi veli/ da više stvari neću smeti/ nego što ću smeti/ i onda kad odrastem“. U ovoj tako sažetoj, svedenoj raspravi unuka i dede, krije se čitava filozofija detinjstva, odrastanja, iluzornih nadanja i surove realnosti. Ove samo dve rečenice kad se pažljivo pročitaju i odstoje neko kratko vreme u umu čitaoca, ubrzo izazivaju u njemu čitavu lavinu misli, predstava, uspomena i elegičnih osećanja vezanih za sopstveno detinjstvo, ali i za detinjstvo kao takvo i, najzad, za neveselu sudbinu odraslih ljudi, pritisnutih brojnim zabranama i ograničenjima. Upravo u tom „produženom dejstvu“ ovih kratkih pesama u prozi i vidimo osobenu poetiku Vlade Stankovića. Njegove pesme, iskazane misli i slike su okidač, stimulus, podsticaj za bujicu neiskazanih emocija, predstava i misli. Čitamo ih kao svojevrsni poetski test nedovršenih rečenica, odnosno neprestano ih dopisujemo. Umetnost njegove poezije u tome je da je ono najznačajnije, najdublje i najlepše u njoj upravo ono neizrečeno i neizrecivo, nego tek nagovešteno. Čarolija ovih pesama krije se u odjeku pesnikovih naizgled škrtih opisa i zapažanja u imaginaciji senzitivnog čitaoca.

Kratke pesme ove zbirke poput kamenčića grade jedan grandiozan mozaik – čudesan univerzum detinjstva, najvažniju kuću na svetu. U samom središtu vlastitog kosmosa, nalazi ono samo, dete sa svojim željama, potrebama, nadama, strahovima, dilemama i brigama. „Šta je detetu dozvoljeno,/ a šta nije,/ nikako ne uspevam/ da dokučim!“, uzalud razbija glavu mali filozof. Dete koje ubrzano sazreva, razumljivo, obuzeto je samim sobom i neprestano je zapitano o tajanstvenim zbivanjima što se odigravaju u njemu samome. „U sebi svakoga dana/ otkrivam nešto novo./ Da li će tako biti/ samo dok rastem“. Jedna od najdubljih i najbolnijih dečjih čežnji, jeste da konačno prestanu da budu mali, da više ne budu klinci. O tom dečjem žalu za odraslim dobom Stanković peva s dubokim razumevanjem i setom. Nerazdvojni deo samog jezgra, središte kosmosa zauzimaju, sasvim prirodno, roditelji. Majka i otac su poput dva sunca oko kojih se vrti život deteta. Najviše dečjih misli, maštanja, potreba i težnji usmereno je ka majci. Ona je izuzetno, jedinstveno, božansko biće u dečjem svetu. „Mama je reč/ koju ću i kad porastem/ izgovarati drukčije/ nego sve druge reči“. Otac je uzor, onaj koji se oponaša i sa kojim se dečak identifikuje. Dete pronicljivo sluti da otac mora da igra ulogu zakonodavca i strogog sudije. „Kada me je tata/ jednom udario,/ osetio sam da je njega bolelo više nego mene“. Osim roditelja bitnu i osobenu, nezamenljivu ulogu u dečjem svetu igraju baba i deda, drugovi i drugarice.

Dete se sledeći svoje nagone, težnje i namere, nužno sudara sa zabranama, normama i namerama odraslih. Ovaj neizbežan i bolan konflikt ima važnu ulogu u dečjem odrastanju i nastajanju ličnosti. Odrasli ne shvataju koliko svojim sebičnim zahtevima bez potrebe sputavaju i guše dete. Odrasli znaju da je dete egocentrično, ali su slepi za sopstveni egocentrizam. Oni često pogrešno veruju da znaju šta deca žele, jer nisu u stanju da sagledaju svet iz ugla deteta. „Mališi nije jasno/ koliko treba da poraste/ pa da ga tete više ne ljube/ i ne govore mu da je sladak“.

Najčešća zabluda odraslih u pogledu dečjih mogućnosti i sposobnosti je njihovo potcenjivanje. Oni misle da je dete naivno, glupavo i da mnogo manje razume svet odraslih i život nego što to zbilja jeste. Dete ih, s gorčinom demantuje: „Nisu svi ljudi dobri,/ ja to već znam“. Takođe, odrasli naivno misle da dete nije u stanju da istinski voli. Kakva kolosalna zabluda! Čini se da su odrasli zaboravili svoje ljubavne jade iz detinjstva. Pesnik nas podseća: „Ona je u školskom dvorištu/ udaljena od mene/ samo nekoliko koraka,/ ali kako naći/ put do nje“.

Najzad, ali ne i manje važno, valja ukazati da je knjiga Najvažnija kuća na svetu, izuzetno lepa i privlačna deci i odraslima ne samo zbog stihova Vladimira Stankovića, nego i zbog sjajne likovne opreme Nele Tatalović. Ona je knjigu vizuelno obogatila izvrsno ukomponovanim slikama igračaka, domaćih životinja, ptica, starinskog nameštaja, ključeva, knjiga, satova, školjki. Pesme se često nalaze uokvirene u vencu cveća, u konopcima, u medaljonima, u starinskim ramovima za slike, tako da je cela knjiga dobila neku patinu elegičnog sećanja na zlatno doba detinjstva.

Knjiga Vlade Stankovća Najvažnija kuća na svetu, likovno oplemenjena, skladom reči i slike, poetski je dočarala toplinu i svežinu dečje duše, kao i čudesno uzbudljiv svet detinjstva.