Umetnost pre religije

Da bi se nešto moglo podražavati, potrebno je da to što treba podražavati pre svega uopšte postoji.“ Umetnost. Slika: vreme zaustavljeno u letu; muzika: dodir sa svevasionskim prostorom; pisanje: otisak duše. A Biblija? Tek, rukopis prelepe tuge. Čin stvaranja oplođuje duh, verovanje u pretpostavno ograničava neoplođeni duh. Stvaraoci ne mogu biti religiozni (Emil Sioran). Možeš da kažeš: Bog je mrtav (Niče), nisi hrabar ni da pomisliš: Umetnost je mrtva. Umetnost, samim činom samostvaranja sveta, izdržala je proveru vremena. Religija, sa verovanjem u pretpostavno, nije izdržala proveru vremena! Ovo razmišljanje ostavlja mogućnost svima koji su religiozni da se upitaju: Zar nismo, onda, umrli sa vremenom? (Emil Sioran, Suze i sveci). Plodnije (korisnije) poglede na životno i novu stvarnost nudi umetnost, ne i religija. Uostalom, religija – verovanje u pretpostavno – ne menja učenje vekovima. To je: Mi u Bogu, Bog u nama. („Ostanite u Meni, i Ja u vama. Kao što loza ne može doneti roda sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u Meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loza; onaj koji ostane u Meni i Ja u njemu, donijeće mnogi plod: jer bez mene ne možete učiniti ništa“ – Jov, HV. 4,5) Tako je to: postojimo u nepostojanju sve verujući u vaskrsenje. Vaskrsenje. Neka, hvala! A umetnik? Umetnik nudi viđeno viđenog (čistu vidljivost), i to jeste jedini smisao našeg postojanja u nepostojanju. Zato umetnici mogu, s punim pravom, da kažu: Mi nismo umrli sa vremenom. I baš umetnik, svojim delom, jeste vlasnik vaskrsnuća. U religiji nema viđeno viđenog, i to je definitivna prevlast umetnosti nad religijom.

Ili, da budemo još jasniji. Boga niotkud, umetnost odasvud! Zar i sam Niče nije zapisao: „Umetnost podiže glavu tamo gde popuštaju religije. Ona preuzima mnoštvo osećanja i raspoloženja koje je proizvela religija, prima ga k srcu, i sad i sama postaje dublja, produhovljenija, tako da može da pruži ushićenje i oduševljenost kakvo ranije ne bi mogla. Bogatstvo religioznog osećanja naraslo do bujice uvek nanovo izbija i želi da osvoji sebi nova carstva: ali rastuća prosvećenost uzdrmala je dogme religije i ulila temeljno nepoverenje; tako se osećanje koje je prosvećenost potisnula iz religiozne sfere okreće umetnosti, u pojedinim slučajevima i političkom životu, čak i direktno nauci.“ Dakle, možemo da kažemo: religija je prozor kroz koji se ne vidi gotovo ništa. Jer, religijsko učenje je naš stalni susret sa tajanstvenim i sve manje impresivnim zagonetkama u čijem (mogućem) (raz)rešenju nema ničeg sudbonosnog. Ni obećavajućeg. Čak – istoriju nastanka sveta dopisujemo i doslikavamo maštom umetnika, ne maštom apostola čije smo mistične priče prosto gutali a njihovo puno praznoverje otkrivamo sve puniji gorčine! Uostalom, nisu li same nejasne reči apostola, koji samo sebe same videše bogomdane i kao one koji poseduju neograničenu moć, nisu li nas njihove sočne reči opominjale da jesu iz legla čarobnjaštva, praznoverica, magije. Zar u njima nije previše mašte, parabola i aluzija a koje su nam ostavili trajno uznemirenje i istinu u kojoj su svedočenja nedopustivo labava. Zar se jedinka oduvek nije pitala: kako umilostiviti sve te pobesnele apostole iza kojih je ostao samo apsurdan poziv na kajanje… A umetnost? Umetnost jeste prozor koji gleda u sami životni svet. I vidimo kroz njen prozor sve što čini ono trajno urezano u naše pamćenje. Vidimo žar životne čarolije koji, i kad bi hteli, ne bi mogli da ugasimo! Ne kažemo tek reda radi: poučna priča – i (pre)nosimo je kroz vreme.

Da ne pominjemo carstvo biblioteka u čijem ključu stoji zapravo cela baština. Carstvo u kome knjiga jeste smisao stvari, a naročito smisao stvari koje dolaze. Da ne nabrajamo imena svih pisaca koji deluju svojim prodornim rečima a koje jesu kao munja, i signa. Ni slikare čija dela ostaju znakovlja prohujalih vremena. Oni su zbir i celina svega onog što jeste Jedno a to je umetnost! Njihovo (sve)delo biće da je i sadržaj naših najlepših snova. Moramo to reći bez trunke uvijanja. Mi, koji nismo tek samo uznemireni i „zaplašeni“ svetovnim knjigama koje služe za bacanje prašine sagovorniku u oči, a ne svetlosti. I koji ne očekujemo od gatara i zvezdočitača da nam objasne i protumače ono što pripada neviđenom i neobjašnjivim. Da ne verujemo njima što svojom strahotnom i mračnom kritičnošću hoće po umetnosti ne birajući način sve glumeći da su baš oni prst božji! Ono, istina, kako zapisa jedan pisac: „za svačije ludilo sašivena je košulja“, pa i za njihovo. Već da verujem(o) pripovedačima i slikarima. Jer, dobri pripovedači imaju uvek šta da kažu.

A Vladimir Pištalo od takvih je pripovedača. U njegovom romanu Venecija su i one reči koje jesu kao munje. „Zar nas Danijel Vebster nije upozorio da bi sve dobre stvari bez naše duše bile ništa? Zar biskup Berkli nije rekao da univerzum ne bi postojao bez svesnih posmatrača?“ Ove reči su i signali. Svesnih posmatrača, možemo i tako da kažemo. Uostalom, da se (za naše dobro!) složimo i sa ovim Pištalovim zaključkom: „Iskustvo me je uverilo da se ne mora pribeći tom obijačkom odnosu prema stvarnosti. Naime, može se pronaći drugi svet ne napuštajući ovaj u kome živimo.“ Ovo jeste jedini moguć pogled na novu stvarnost koji nudi umetnost (u ovom slučaju pisana reč), a ne religijsko učenje apostola. Opet Konrad Fidler: „Umetnost se ne može naći ni na kom drugom putu, do na svom sopstvenom…“ Pride, umetnost se neprestano samodokazuje. A religioznost? Čoveku na dlanu sve piše, rekao bi vernik-zlobnik. To je ono zapisano: ja sam čokot a vi loza! I neka ga, taj vernik-zlobnik. Njegovo je pravo na izbor priručnika za kretanje kroz životno. A onih drugih, verujućih u umetnost, ovo su reči vodilje: (Singer) „Da bi neki događaj bio istinit, on ne sme da nalikuje nijednom drugom događaju.“ Hoću reći: kad umetnik stvara svet to jeste događaj. Događaj koji ne nalikuje nijednom drugom događaju. Čujete li sada cinika Siorana? „Zapravo, postoje samo Bog i ja, možda i nekoliko iluzija. Ali njegova tišina poništava nas obojicu. I te kako je moguće da nikada ništa nije postojalo.“ Ne čujete ga! Možda mi se samo pričinilo. Možda. Nije ni važno. Zar moramo gledati i u filozofe kao u Boga? Jer, (Konrad Fidler) veli: „Ko želi da bude vičan umetničkom saznanju ne sme dopustiti da filozofska spekulacija okuje njegov duh; najviše saznajne snage, ukoliko filozofski deluju, nisu valjane tamo gde se radi o saznanjima najintimnije suštine umetnosti.“ Upamtimo ove Fidlerove reči…