Kosta Stojanović: Kako je Srbija slomljena

U predsedničkoj noti, celom svetu uputio je kratak pregled i vrlo afirmativnu ocenu tadašnjih srpskih prilika. Ima mnogo građana, a i stručnjaka, koji se sa takvim prikazom i ocenom ne bi složili. Naravno ni gospodin Nikolić se očigledno ne slaže s njima, njegova partikularna politička opcija podrazumeva tu istorijsku interpretaciju. Problem, međutim, nastaje, nedavno je naglasila istoričarka Dubravka Stojanović, kako će, kada i kakvu će poruku i interpretaciju poslati država (a gospodin Nikolić predstavlja i nastupa kao država) koja, ukoliko nije totalitarna, mora da uvažava razlike u mišljenjima i naučnim stavovima.

Nisam siguran da dve, tri knjige mogu da ponište dosadašnja istraživanja hiljada stručnjaka iznetim u hiljadama knjiga. Niti će nacije koje su imale tolike žrtve pristati da Nemačku amnestiraju od očigledne odgovornosti. Ukoliko bi neki od zapadnih političara to i pokušali, verujem da bi se vrlo loše proveli u sopstvenoj javnosti, a i na izborima. U redu, novinari su upozorili, ali bi, pre nego što se donese meritorni sud, trebalo pod hitno prevesti „osumnjičene“ knjige ne bi li se šira javnost upoznala šta u njima stvarno piše i u kojem kontekstu. Eventualne nesporazume normalno je prepustiti objašnjenju afirmisanih istoričara čija je specijalnost tema koja diže prašinu.

Ono što se zna jeste da su autori „osumnjičenih“ knjiga afirmisani naučni radnici, a ne plaćeni pamfletisti. Histerijom koja se sada stvara u Beogradu možemo ih okrenuti protiv sebe, mada nisu neprijateljski nastrojeni, možda nas samo nedovoljno poznaju. Da imaju dobru volju, osvedočili smo se spremnošću jednog od njih da odmah izvrši ispravke u svom delu.

Britanska (a ne kanadska) istoričarka Margaret Mekmilan, koja se sada u našoj štampi targetira, nameravala je da napiše knjigu samo o Sarajevskom atentatu, ali, upravo zato što nas nedovoljno poznaje, odustala je, proširila je temu i napisala knjigu o uzrocima Prvog svetskog rata. Srpska akademija je, ako sam dobro informisan, iskoračila iz autizma i pozvala je na obeležavanje stogodišnjice rata. Veliki problem sa našim akademicima je što ne znaju strane jezike i ne uspostavljaju komunikaciju sa međunarodnom naučnom zajednicom. Ne čudi što se onda pojavljuju knjige bez korišćenja naših znanja i fondova.

Margaret Mekmilan je vrlo uticajna na Zapadu i u atlantskoj zajednici. Zahvaljujući i svom poreklu – praunuka je Lojda Džordža, ima pristup svim mestima gde se donose značajne odluke za ceo svet. Retko ko može kod britanske kraljice da svrati nenajavljeno. Margaret Mekmilan je na čelu prestižne britanske naučne institucije Sent Entoni koledž (osnovao ga je Vil Dikin), a njena dela čita politička i naučna elita, oni koji vedre i oblače. Zašto bismo od nje pravili neprijatelja? U pisanju dosadašnjih studija vrlo je poštovala metodu anglo-američkih univerziteta i zasnivala svoj rad na stotinama objavljenih i neobjavljenih izvora, a bibliografije joj prelaze broj od hiljadu dela i isto toliko autora. Nisam video da se kod nas pišu naučne studije u kojima se za svaki stav, pogotovu vrednostan, u fus noti navode činjenice i stavovi na osnovu kojih su formirani. Ko hoće sa njom da polemiše mora da bude dobro potkovan. Zanimljivo je da pre nekoliko godina kada joj se pojavila knjiga o mirovnim pregovorima u Versaju i stvaranju Jugoslavije Paris 1919, six months that changed the world (Pariz 1919, šest meseci koji su promenili svet), objavljena je i na srpskom pod naslovom Mirotvorci, kod nas nije bilo polemike. A Nikolu Pašića nije prikazala u pozitivnom kontekstu. Navela je mišljenje pradede da je Pašić jedan od najprepredenijih i najnepopustljivijih državnika Jugoistočne Evrope, a ona sama je videla njegovu inkarnaciju u srpskom lideru iz 1990, napomenuvši da je Pašić konzervativni Balkanac koji ne vlada svetskim jezicima, da je neiskreni, opasni stari čovek koji je voleo dve stvari: vlast i Srbiju.

Nikola Pašić je za Srbiju koju zastupa Tomislav Nikolić crveno slovo. Oko Baje ili Brade iskovao se kult još za života, što ni njegovim savremenim protivnicima nije uspelo da spreče. Senka legendarne brade pojavila se i u vreme rasturanja SFR Jugoslavije, inspirisala je najuticajnije srpske intelektualce, s njenim političkim legatom Srbija je ušla i u 21. vek. Baja je identifikovan sa svim nacionalnim trijumfima mučenice Srbije, a pokušaji da se on kritički protumači u svetlu novih znanja odbacivani su i odbacuju se kao izdajnička „naknadna pamet“ i pizma protivnika. Posle gotovo sto godina, u prilici smo da se upoznamo sa kritikama Bajinih savremenika.

Prošle godine je Radio-televizija Srbije u ediciji Rare po prvi put izdala iz rukopisne zaostavštine (Arhiv SANU) spise Koste Stojanovića sa naslovom Slom i vaskrs Srbije. Mada i sam radikal, ili upravo zbog toga, ovaj veliki srpski intelektualac je svog lidera podvrgao beskompromisnoj analizi utvrđujući da je odgovoran za sve srpske slomove i da je vaskrs Srbije mogao da se dogodi samo bez Brade na njenom čelu.

Kosta Stojanović, svetski čovek, modernog mišljenja, velikog obrazovanja, pripada društvenom sloju koji u Srbiji do danas nije uspeo da postane mejnstrim. Matematičar, kibernetičar, sociolog, pesnik, ali i vrlo politički i društveno angažovani narodni tribun trudio se u jednoj disciplini koja ovde nije na ceni – smatrao je da pre nego što počnemo da pomeramo granice po regionu, moramo da pomerimo granice u našim mozgovima. Sumnja se da je zbog toga i ubijen.

Kada je pre Balkanskih ratova a pod austrougarskim sankcijama postao ministar narodne privrede, ovaj Leskovčanin je dobio priliku da pokaže šta sve može i zna i svojim poduhvatima na izgrađivanju države stao rame uz rame jednom Milovanu Milovanoviću. U Carinskom ratu Austrougarske protiv Srbije, koji je pretio da privredno potpuno uništi državu, Stojanović je izgradio dugoročnu strategiju privredne politike. Inače se zalagao za ekonomsku emancipaciju od Beča i pronalaženje novih tržišta. Uz pomoć masonskih veza uspeo je da otvori 66 trgovačkih agencija po Evropi, Africi i Aziji.

Njegova ideja je bila zakup solunske luke, otvaranja Mediterana za Srbiju i uspostavljanje profitabilnih odnosa sa Egiptom, Maltom, Napuljem, Marsejom, Londonom. Umesto da bude devastirana, zahvaljujući Stojanoviću, srpska privreda je sjajno napredovala. Za 4 godine je udvostručila izvoz, učetvorostručio se broj industrijskih preduzeća (sa 110 na 438), a broj zaposlenih je porastao sa 5.624 na 16.095. Izdavanje koncesija je ugurao u zakonsku proceduru, stabilizovao je Narodnu banku i sprečio finansijski slom Srbije. Istovremeno objavljuje značajne studije iz ekonomije i matematike. Pred Veliki rat počinje da se udaljava od Nikole Pašića jer se nije slagao sa njim u bitnim nacionalnim pitanjima, tretmanu budžeta i zaduživanjem zemlje sa preko milijardu dinara. Za vreme rata on je u važnim diplomatskim misijama, a na Versajskoj konferenciji briljira i uspeva da izdejstvuje odluku da Nemačka narednih 59 godina Beogradu isplaćuje ratne reparacije (oko 3,6 milijardi rajhs-maraka).

Posle rata postaje ministar poljoprivrede i prelazi u Demokratsku stranku, pomaže osnivanje Poljoprivrednog fakulteta i posebno se zalaže za masovno formiranje poljoprivrednih inženjera. Zatim ulazi u vladu Milenka Vesnića prihvatajući se resora finansija i hvata se u koštac sa inflacijom i hipokrizijom političara koji su korupcijom podrivali novu državu. Po njemu, pre svih podrivačku delatnost je vodio Nikola Pašić. Opisivao ga je kao primitivnog i nekulturnog čoveka. Srbijom su, kako je isticao, vladali atentatori na Aleksandra Obrenovića, Pašić i nekoliko bogatih beogradskih porodica. Deficit u budžetu je postajao hroničan i pokrivao se pozajmicama u zemlji i iz inostranstva.

Deprimiran očiglednim razaranjem zemlje koja se navodno stvarala, ponudio je 1920. ostavku. Balkanski narodi ujedinjavanjem nisu osvojili slobodu, posle Turaka i Austrijanaca okupirali su ih korupcionaši. Ipak, prihvatio je rad u vladinoj komisiji za utvrđivanje razmera korupcije u ratnim godinama. Oni koji su mogli biti obuhvaćeni ovim izveštajem sve su učinili da se nikada ne završi, niti objavi. Objavljeno je samo da je Kosta Stojanović umro u kabinetu (4. januara 1921. godine). Okolnosti njegove smrti u 54. godini nisu utvrđene. Porodica je smatrala da je likvidiran. A umesto istrage nad korupcijom nastupilo je obogotvoravanje Pašića, mitologizovanje vojske, a porazna slika sloma o kojoj je govorio i pisao Stojanović zamenjena je fanfaroidnom ikonom apsolutnog kajmakčalanskog trijumfa.

Detaljišem oko njegove biografije jer je Stojanović ne samo memoarima, nego pre svega samim sobom, svojim životom, kritikovao ponašanje i mentalitet kojima je u Srbiji data prednost. Bio je sve što nisu lažne patriote na vlasti, a oni su u Srbiji uvek na vlasti – odgovoran, radan, disciplinovan, inovativan, pošten, nedemagog, otvoren prema svetu, protivnik mistifikacija. Smatrao je da se u Srbiji može napredovati samo ukoliko se trezveno i iskreno odnosimo prema samima sebi bez poznatih uobraženosti i lenjosti. Zašto ne reći onda da je oslobađanje zemlje od Turaka bilo pokrenuto ekonomskim, a ne nacionalnim interesima?! Tada nacionalni program nije postojao, a kasnije je utemeljivan šturo, primitivno, po meri vojske, policije, megalomanije i korupcije. Stvaranje moderne nacionalne svesti podrazumeva veće zahteve i dublje zahvate u društveno i narodno tkivo. A struktura srpske države se, po njemu, sastojala od lidera, koterija i korupcionaša i na svakom nivou je carovala neodgovornost. Kada Stojanović primeti da Srbija nije ušla u krug modernih država po zaslugama i evolucijom, nego kao ruski mostobran na Balkanu i da je opstajala zahvaljujući ruskim kreditima, mi se neminovno moramo setiti da u nas gotovo nema, bar ne objavljenih, ni memoara, niti studija sa Berlinskog kongresa. Učinak srpske države su konstantne ekonomske i finansijske krize, a ne napredak, i u njoj je vrlo rano morala da se zavede strana finansijska kontrola. Stojanović je kritikovao srpsku okupaciju Makedonije koja je stanovništvo umesto da pridobije, represivnim metodama odbila. Događalo se to u isto vreme kada su Srbi kukali da stenju pod austrougarskom okupacijom Bosne i Hercegovine.

U memoarima primećuje da je ponašanje srpske vlade sa Nikolom Pašićem na čelu u vreme Prvog svetskog rata bilo gotovo izdajničko. Ministri su vodili računa samo o sebi, nisu imali, niti tražili ikakve podatke o izbeglicama i vojsci. Ugnezdili su se na Krfu, razvili sladak i udoban život, isključeni iz aktuelnih dešavanja. Za slom Srbije su optuživali saveznike, a megalomanija je bila toliko velika da su se srpski ambasadori svađali sa francuskim i engleskim ministrima. Saveznicima smo bili smešni: oni su nam bili za sve krivi, a tražili smo stalno novac od njih, ali krili svoj budžet kao tobože „državnu tajnu“. Sednice vlade su trajale satima, a na njima se prvo raspravljalo o svetskoj politici, zatim bezbrižno pred geografskim kartama komentarisalo stanje na frontovima i nadobudno se kritikovali saveznički generali (uradili su ovo, a trebalo je ono), pa bi čitali zakasnelu austrijsku štampu i polemisali sa novinarskim tekstovima. Posle tih „kolegijalnih halucinacija“ kafanski ručkovi, promenade i razne privatne kombinacije. Imitacija „ozbiljnog života“ se konstruisala u Srpskim novinama koje su oni uređivali. Pod arkadama na Krfu „gomile srpskih besposličara su prodavala zjala“, brbljale, pa bi onda besciljno lutali po ostrvu ili do Italije i Francuske.

Stojanović tvrdi da se samo zahvaljujući Francuskoj, njenim i engleskim generalima, srpska vojska ponovo ustrojila, inače, da bez te pomoći ne bi više nikada postojala. Za to vreme vlada se zaduživala kod saveznika i niko nije kontrolisao kako se taj novac trošio, a vladalo je veliko raspikućstvo. Stojanović je zaključio da ni sto godina ne može povratiti Srbiju od nesreća, šteta, špekulacija, nesposobnosti onih koji su tada o narodu odlučivali. U ratu je, tvrdi Stojanović, zahvaljujući pre svega Pašićevoj neodgovornosti i amaterizmu, jer je on bio autokrata, izginula najkvalitetnija i najkreativnija muška snaga.

Za Stojanovića Pašić je smušen, konfuzan i svuda je Srbiji svojim ponašanjem zatvorio vrata. Upravo zbog njega se na Srbiju bacala sumnja za rat i megalomaniju. Iako nije bio oduševljen Obrenovićima, Stojanović je ubeđenja da se u Srbiji sa ubistvom Aleksandra, 29. maja 1903, dogodio tektonski poremećaj, kada su u stranu gurnuti inteligentni, stručni, karakterni, principijelni, svetski ljudi, a napravljen je dugoročni ortakluk sa najopskurnijim tipovima. Onda je počela Pašićeva nekompetentna politika (traje do danas) da „nas svi varaju, svi su nam krivi“, i da za sve što on ne uspeva nije odgovoran on, nego „oni“. Stojanović to naziva „Carigradskom politikom“. Razmere srpskog sloma su, piše Stojanović, rezultat Pašićevih nedostataka. Dobar narod je pod ovakvom upravom nazadovao i propao, a u državi se nisu mogli ni izgraditi dobri administratori.

Razvijali su se karakterna niskost, prepričavanje, potkazivanje, landranje, sve psihološke osobine tupavih ljudi. Utemeljila se perverzija časti, tako da se za zaslužne građane proglašavaju barabe i kriminalci. Poželjni su nemoral, brutalnost, varvarsko ponašanje, prevara, pritvorstvo, šeretluk i lukavstvo, oni se stavljaju na pijedestal najviših srpskih vrlina. Patriotizam je postao maska za „najgrublje spekulacije i najodvratnije nasilje“, uspostavila se amorfna sredina sa beznačajnim ljudima, a Pašić je „prošvercovani mediokritet na mestu velikog čoveka“ koji promoviše, ne poznavajući region niti svet, za međunarodnu zajednicu smešni srpski imperijalizam, ali za srpski narod sa nesagledivim negativnim posledicama. „U slomu kome nema ravnog u istoriji, u kome je Srbija izgubila tekovine od jednog stoleća, piše Stojanović, ubacuje se ludilo trijumfa“.

Dok sam čitao memoare Koste Stojanovića, po glavi mi se vrzmala ona poznata latinska opomena De te fabula naratur. Verovatno će neki čitaoci ovog teksta pokušati da ih nađu, i teško će uspeti jer su objavljeni samo u pet stotina primeraka. Naravno, i štampani su u ediciji Rare, a ne kao bestseleri. Nadam se da će bez obzira na takvu nedostupnost drugačije slike nego što je u mejnstrimu vladajućih stranaka, makar u kabinetu Tomislava Nikolića pokušati da je nabave, pa da on u svojim procenama istorijskih zbivanja kao predsednik države bude oprezniji.