MRTVI

Naš prijatelj vulkanske snage, Radovan Lale Djurić, čovek sa talentom za život, sahranjen je juče u Beogradu, o svom trošku, u svojoj grobnici, promovišući tako i svojim odlaskom način na koji je živeo – slobodno i nezavisno. I dok se povorka kretala pokraj aleja velikana i zaslužnih gradjana, teško je bilo oteti se utisku da je, u jednoj zemlji gde se pogrebne počasti podjednako ukazuju kriminogenim političarima, velikim glumcima, majkama estradnih zvezda, državnim funkcionerima kojima vrvi naša metastazirana birokratija, sumnivim herojima iz izgubljenih ratova, poštenima i huljama, zaslužnima i skarednima, teško je, dakle, bilo, ne misliti da je Lale srećan što ne učestvuje u tom „Cirkusu Srbija“. Onaj kojeg država, uz svu pompu i počasti, sahranjuje, pristaje, ma i činom smrti, da bude deo te i takve države, a Radovan Djurić nije pristao, kao što i na bezidejnost, glupost, kukavičluk i kreativni kurvarluk nije pristajao nikada.

Suprotno ovdašnjem maniru tapšanja i obećavanja, planiranja i strategija, on je delao, a ne govorio, pokretao, ne obećavao, zidao, a ne polagao kamene temeljce. Poput Getea, koji se usudio da menja i samu Bibliju, tvrdeći kako“ na početku beše delo, a ne reč“, Radovan Djurić je osnivao fondacije, zidao galerije, pronalazio talente i terao ih da liče ne na njega, već na sebe i da tu novospoznanu individualnost čuvaju kao najveću vrednost svog dara. Uradivši za našu kulturu više nego sva ministarstva kulture i državne strategije zajedno, pokazao je kako je lako praviti velike promene, koliko je malo vremena potrebno da se umetnost oslobodi priča o umetnosti i da počne da proizvodi vrhunska umetnička dela. Netipičan u komunikaciji, beskompromisan u svojim namerama, Lale je, ogovarao u lice, a hvalio iza ledja, razobličavao fariseje umetnosti i neumorno ispirao mulj naše umetničke scene u potrazi za pravim talentima.

Mnogima od nas promenio je intimnu geografiju sveta, učinivši da se New York, Pariz, Niš, Beograd, Venecija, prepliću u našim životima sa mestima njegovih lutanja, bilo da su ona u prašumama latinske amerike ili u velegradima severa. Poput kakvog džina iz bajke, Lale Djurić je svet preskakao u par koraka, odlazio i vraćao se, bivao istovremeno na više mesta i kinjio našu okamenjenost i tromost u spoznaji sveta. Svojim slikarskim darom, velikim kao i dar za prijateljstvo, podjednako strasno je stvarao umetnička dela, kulinarske djakonije ili nezaboravne večeri. Biti slikar, za njega je značilo znati slikati i živeti od toga. Biti slikar, za njega je značilo biti slobodan.

Naš prijatelj, Radovan Lale Djurić, sahranjen je u Beogradu, gradu umrlih muzeja i raspale kulture, gradu bez vizije i hrabrosti. Naš prijatelj je svojim delima, ustalasao žabokrečinu Srbije, zemlje siromašnih teatara, gladnih umetnika, neukih političara i naroda bez kulturnih potreba, a zatim je otišao putem svojih uverenja, ostavljajući ordenje na grudima mladih umetnika i u srcima svojih prijatelja. Otišao je, življi od mrtve zemlje koju ostavlja za sobom, slobodan i svoj.