Najvažniji su jaki živci

Moj otac, Živko Boarov Borko, u vreme te racije bio je na studijama tehnike u Pešti (da ne bi bio mobilisan u mađarsku vojsku), a već je bio skojevac. Kada je sa grupom bačkih partizana u jesen 1944. godine ušao u Bečej, postavljen je za sekretara Sreskog komiteta Partije. Zbog toga su u Bečeju govorili – bili Boarovi, došli Boarovi.

No, brzi „uspon“ mog oca do funkcije atašea za štampu i kulturu u Budimpešti okončan je već 1948. godine, u jednoj mutnoj obaveštajnoj aferi sa navodnim ubistvom, režiranoj u okviru pritisaka Kominforma na Jugoslaviju. Tada je on uhapšen, suprotno svim međunarodnim pravilima koja regulišu diplomatsku službu. Naime, u leto te godine desetak dana su na Trgu heroja, ispred naše ambasade u Budimpešti, bile organizovane „narodne demonstracije“ sa kojih je traženo da se Boarov, kao „Titov špijun i zlikovac“, isporuči mađarskoj policiji – o tome je Đilas u Ujedinjenim nacijama izdao protestno saopštenje, a u Peštu je kao pregovarač poslat Ivo Vejvoda, da bi na kraju Ranković prepustio mog oca KGB-u (koji je stajao iza svega), kako bi se olakšao pritisak Rusa na FNRJ preko Mađara.

Otac je u Pešti osuđen tek posle Staljinove smrti, 1953. godine, dakle posle pet godina samice u istražnom zatvoru – na doživotnu robiju. Rekao mi je da je bio srećan posle takve presude, jer je većina drugih političkih zatvorenika tada bila pobijena.

Diskretno je pušten da se vrati u Jugoslaviju uoči čuvenih Mađarskih događaja 1956. godine.

Moja mati Milanka, koju su skojevci iz Paraga (kraj Bačke Palanke) zvali Seja, junački je izdržala Borkovu robiju i domaću političku izolaciju, kao sekretar drame u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Izolacija je usledila kada je neko procenio da se moj otac nije „pravilno“ postavio u peštanskoj aferi i tokom suđenja Laslu Rajku. Živeli smo kod bake Teze, na Podbari, u čuvenom bundžijskom i seljačkom predgrađu Novog Sada, na kraju Ulice patrijarha Čarnojevića. Nije to bio la vie en rose – da se prehranimo, mati je uzimala honorarne daktilografske poslove, a istovremeno studirala književnost i jezik na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu.

Dugo se nije znalo ni da li je otac živ, a kada se posle osam godina vratio kući, nije se vratio u automobilu, kako sam ja kao desetogodišnji dečak zamišljao i očekivao, nego u robijaškoj uniformi (konzulat FNRJ nije imao instrukciju da mu pored papira za povratak u zemlju kupi neki civilni kaput). Proveo je kasnije radni vek u Matici srpskoj, kao pomoćnik sekretara, a umro je u svojoj 63. godini. Iako dete sa bečejskih salaša, imao je neku urođenu gospodstvenost, a pre svega je imao fantastično dobre živce, koje sam, valjda, od njega nasledio – a bez jakih živaca nema vrhunskog novinarstva.

Mati je bila „kraljica“ u porodici, a i uopšte, svuda je dominirala , imala je neverovatnu visprenost i opasno dostojanstvo. Kada sam politički „zglajzao“ pod Miloševićem, poslala je pismeni „otkaz“ svojoj mesnoj partijskoj organizaciji.

Podsećam na ove porodične podatke da bih mogao da objasnim da sam odrastao u kući u kojoj su stalno kupovane novine, a za praznike sve što je stizalo na kioske. Inače, prvo sam čitao srpske junačke pesme, desetak najdužih sam znao i napamet, a kasnije sam godinama čitao sve što mi je došlo pod ruku – bez ikakvog reda. Obožavao sam, na primer, literaturu o pomorskim bitkama. Mati je, međutim, htela da me usmeri ka tehničkim naukama, bio sam dobar matematičar, a otac je pokušavao, u vreme studentskih demonstracija 1968. godine, da mi objasni da bez tržišta nema napretka i da svaki anarhizam vodi u diktaturu – dok sam ja u studentskom listu „Index“ propagirao ranog Marksa i gunđao protiv hohštaplera koji su se obogatili preko privatnih preduzeća grupa građana (famoznih gg preduzeća).

U taj studentski list, na novosadskom korzou, nagovorio me je da uđem Steva Nikšić (kasnije će postati glavni urednik „oslobođenog“ NIN-a), s kojim sam drugovao do njegove prerane smrti pre dve godine i kome sam bio kum na venčanju sa Brankom Milosavljević. Prvi izveštaj za studentske novine pisao sam maja 1968. godine (dakle, pre ravno 45 godina), sa kongresa Saveza studenata u Skoplju, kada su, na primer, Kosta Čavoški i Vlada Gligorov, rame uz rame, podnosili izveštaj o radu Komisije za međunarodne odnose SSJ. Ubrzo sam, nakratko, postao i v.d. glavnog i odgovornog urednika „Indexa“ u proleće 1969. godine, kada smo svi već bili razočarani ishodom „junskih gibanja 1968“.

U „mom kolegijumu“ bili su Darko Hohnjec, Laza Bojanović, Boško Ivkov, Janez Kocijančić – bože, svi su već mrtvi, a svaki je imao poneki izuzetan talenat.

Preživeli smo samo ja i Slobodan Tišma, koji je prošle godine za roman „Bernardijeva soba“ dobio NIN-ovu nagradu.

Tokom pola veka druženja, Tišma i ja smo išli različitim putevima, ali smo uvek ostali bliski. Ja sam zazirao od umetničkog rada, smatrajući da ne mora svaka šuša znati sve moje unutrašnje dileme, dok je on išao najtežim mogućim putem – uvek je radio samo ono što ga je tog trenutka zanimalo i ni na šta drugo nije obraćao pažnju, a bio je spreman da za to plati svaku životnu cenu.

Kada sam diplomirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i oženio se, tada još studentkinjom biologije, Julkicom Đurđević iz Rume, sa kojom delim i dobro i zlo već 43 godine, doselio sam se u Beograd, gde je ona imala stan. Trebalo je naći posao, a mene ni sudstvo, ni advokatura nisu privlačili. Znao sam šta neću, ali nisam znao šta hoću. Nikog nisam u Beogradu poznavao, pa sam pratio konkurse po novinama – umalo da se kao pravnik-pripravnik zaposlim u Sekciji za vuču ŽTP Beograd, a bio sam blizu i zaposlenja u osiguranju i u jednom građevinskom preduzeću. Posle desetak neuspeha, prijavio sam se i na konkurs Trećeg programa Radio Beograda. Među tridesetak kandidata i ja sam na audio-probi dobio neku vest da je pročitam pred mikrofonom. U jednom trenutku podigao sam pogled i kroz veliko staklo video da u režiji njih desetak urlaju od smeha – takav sam lalinski naglasak imao. Ipak, posle razgovora sa čuvenim glodurom Trećeg programa Aleksandrom Ackovićem, ponuđeno mi je da radim za ovo prestižno glasilo, za početak honorarno, pa sam pisao prikaz najnovije sveske Kaje de sinema posvećene Sergeju Ejzenštajnu i još nekoliko sitnijih vesti.

U međuvremenu pozovu me i na konkurse nedeljnika „Ekonomska politika“. Posle testa ušao sam u uži izbor. Dođem pred trojku Leka Bogosavljević (dugogodišnji zamenik glodura), Aleksandar Lebl i Bracika Ilijin. Leka je već bio za mene, ali Lebl je insistirao da mi postavi bar jedno pitanje: kolika je prosečna kamata Svetske banke (pošto sam se ja u molbi hvalio da pohađam postdiplomske studije ekonomskog smera na Pravnom u Beogradu i da sam već položio jedan ispit kod čuvenog Milana Bartoša). Ja naravno nisam imao pojma kolika je ta kamata, pa sam lupio „sedam-osam odsto“. Lebl me je ispravio: „Sedam zarez osam odsto“.

Tada su u EP primljeni i Zoran Jeličić, Veljko Samolov i Saša Dolinšek. Ušli smo u novinarski izvanredno jaku redakciju – glavni urednik je bio Ljuba Veljković, duša lista bio je njegov zamenik Leka Bogosavljević, komentare je pisao najpismeniji novinar našeg privrednog novinarstva Dragiša Bošković. Sedeo sam u sobi sa Acom Popovićem, Draganom Nedeljkovićem i Šćepanom Rabrenovićem, a „mentor“ mi je bio Svetislav Vasiljević. U redakciji sam najčešće kafenisao sa Dživom Mitrovićem, Petrom Sitarskim, Feđom Zimićem i Tamarom Kaliternom. Sa Zoranom Jeličićem sam ostao drugar do današnjeg dana, on će me kasnije i uvući u ekipu osnivača nedeljnika „Vreme“. Žao mi je što je rano batalio pisanje i baktao se sa Medija centrom NUNS-a, do penzije. Njegovi tekstovi nisu bili paradni, nego je čvrsto gurao suštinu od prvog do poslednjeg slova. Uopšte uzev, on je bio i ostao čovek na koga si se uvek mogao osloniti.

Sa Veljkom Samolovim sam kasnije radio u Televiziji Novi Sad. On je bio doista izvrstan televizijski novinar, dok meni na televiziji ništa nije išlo ni dobro, ni lako – kamera me nije htela, mikrofon je otkrivao moje vojvođansko otezanje, imao sam komplikovanu, a ne govornu rečenicu. Nisam voleo televiziju, iako ne delim mišljenje da je ona „idiot medij“, pa otuda ni njeni novinari ne smeju biti mnogo drugačiji. Pri tome, televizija ima tu moć da, hteo ne hteo, stekneš neko ime, pa je i meni to nekako uspelo. Uz to, radio sam u jednoj mladoj i kreativnoj redakciji, a najbliži su mi bili Zaga Radović, Branka Mihajlović, Doda Tot, Miodrag Isakov, Duca Bogdanović, Peka Antonijević i, kasnije, Vlada Harak. Sve to mi nije pomoglo 1988. godine, kada sam od Miloševića i „širitelja istine o Kosovu“ hteo da branim Vojvodinu.

Nekoliko puta sam to doista drsko činio i ne kajem se, bio sam u pravu. Zbog toga sam uoči „jogurt revolucije“ bio zasut anonimnim pretećim pismima (imam ih negde pun kofer), a preko telefona su mi danonoćno pretili da će me ubiti, čak i kada je slušalicu dizao moj trinaestogodišnji sin Nebojša, koji je već tada pokazao da je od čvrste građe (i on će diplomirati pravo).

Na te pozive najžešće je uzvraćala moja žena Julkica, kod koje sam u političkim stvarima uvek imao odlučnu podršku – po cenu decenijskog siromaštva.

Inače, još dok sam bio na TV NS, počeo sam honorarno ponovo da pišem i za papirne novine, prvo za novosadski „Dnevnik“ i NIN, a potom me je za kolumnistu „Privrednog vjesnika“ u Zagrebu preporučio Milan Gavrović Bajs, čuveni ekonomski komentator RTV Zagreb. Sa Bajsom, pa i sa „prvom postavom“ jugoslovenskog privrednog novinarstva, od Erića i Đekića do Buvača i Jakovljevića, zbližio sam se na tada poznatim jesenjim Opatijskim savetovanjima ekonomista. Zbog toga nisam imao problema sa novim zaposlenjem, kada me je „narod“ 1988. zbacio iz „fotelje“ jednog od pomoćnika glavnog urednika informativnog programa na srpskom jeziku RTV NS. Još tokom oktobarskih demonstracija u Novom Sadu pozvao me je sjajni prvi čovek „Privrednog vjesnika“ Franjo Žilić i ponudio mi da se zaposlim kao njihov dopisnik.

Tako sam postao i „zagrebački novinar“. Još dok sam služio vojsku u tom lepom gradu (1973-1974) združio sam se sa Stjepanom Malovićem, kasnije dugogodišnjim zamenikom glodura „Večernjeg lista“ (do Tuđmana), a potom profesorom žurnalizma. Boraveći krajem osamdesetih češće u Zagrebu, zbližio sam se i sa vodećom mladom trojkom tjednika „Danas“ – Gojkom Marinkovićem, Jelenom Lovrić i Mladenom Maločom.

Kasnije sam, u vreme Ante Markovića, u ovom nedeljniku napisao neke od svojih najboljih tekstova – jer meni nije bio problem da se sa televizijskih pola šlajfne prebacim na 12 šlajfni, koliko je u „Danasu“ stajalo na dve stranice. Naizgled je čudno da je taj izvrsni politički nedeljnik brzo propao kada se raspala Jugoslavija.

Inače, da će doći do raspada SFRJ – nisam verovao do poslednjeg dana, jer sam smatrao da ekonomski gledano, to nikome ne odgovara.

Uoči „trećih balkanskih ratova“, kao što sam već napomenuo, pozvali su me Zoran Jeličić i advokat Srđa Popović da se pridružim desetorici novinara koji će pokrenuti prvi privatni nedeljnik u Srbiji, „Vreme“. Okupilo se odlično društvo, pored Zorana kao prvog glavnog urednika, od prvog dana bili su tu i Jug Grizelj, Hari Štajner, Kira Simić (kratko), Milan Milošević, Miša Vasić, Saša Ćirić i Slobodanka Ast iz NIN-a, Dragoljub Žarković i Roksanda Ninčić iz „Borbe“, i, naravno, Laza Stojanović, Vesna Pešić, Stojan Cerović, Pera Luković i Predrag Koraksić, sa drugih strana. Radili smo od početka u teškim uslovima i u velikoj političkoj izolaciji – ali o tom listu (za koji i dalje pišem) potrebno je ispričati zasebnu epopeju, to jest o tom listu će neko u budućnosti napisati veliku monografiju.

Glavni problem je bilo kontinuirano siromaštvo redakcije, zbog čega smo svi morali da tezgarimo. No, iako mi je prijatelj Gabika Bodiš pomogao da uđem u saradnju sa Radio Slobodnom Evropom u Pragu, ni taj dodatni honorar nije omogućavao normalnu svakodnevicu. Izdržao sam do 1996. godine, sa platom koja je bila pala na polovinu niske prosečne nadnice u Srbiji, a onda sam na dve godine prešao u „Našu Borbu“, kada mi je vlasnik tog lista, Dušan Mijić, ponudio pristojniju zaradu. Tamo sam najlepše sarađivao sa Gocom Sušom, Žužanom Serenčeš, Nadom Gaće, Bojanom Jager i Mišom Ramačem. Inače, već prvog dana posle sloma „Naše Borbe“, oktobra 1998, Dragoljub Žarković me je pozvao da se vratim u staro jato u „Vreme“, tako da ni tada nisam morao bez posla da lutam od nemila do nedraga – što je tokom Miloševićeve ere zadesilo mnoge moje izvrsne kolege.

Negde od 1996. godine, stalno sam, pored novinarskog posla, pisao i knjige, pa sam ili sam ili u nekom koautorstvu dosada objavio osam „debelih knjiga“. Pišem i dalje u novinama (u „Novom magazinu“ i „Vremenu“), a pišem i nove istorijske knjige, na podsticaj Latinke Perović, računajući da „ono što nije ukoričeno, vetar razveje“, kako je jednom rekao moj stari prijatelj Slobodan Beljanski. U stvari, jednostavno pokušavam da ostanem „sabran“ u glavi i u današnjim opasnim „infantilnim vremenima“ Srbije, a da li će te knjige nekad neko prelistavati ili će ih pojesti zaborav, to mi je manje važno.

O SAGOVORNIKU

Dimitrije Boarov je rođen u Bečeju (1946), a školovao se u Novom Sadu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu (1971). Kao profesionalni novinar radio je u „Ekonomskoj politici“ (1972-1975), Televiziji Novi Sad (1975-1988), „Privrednom vjesniku“ (1988-1991), „Vremenu“ (1991-1996. i 1998-2006) i „Našoj Borbi“ (1996-1998). Na Odseku za žurnalistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu predavao je do penzionisanja (2006-2012). Kao samostalni autor objavio je knjige: „Ima li još Vojvodine“ (1996), „Apostoli srpskih finansija“ (1997), „Politička istorija Vojvodine“ (2001), „Dr Laza Paču – legenda srpskih finansija“ (2006) i „Debele knjige i debele mačke“ (2011), a u koatorstvu sa Milenom Putnik „Kako je Novi Sad pobedio“ (2004), u koatorstvu sa dr Rankom Končarom „Stevan Doronjski – odbrana autonomije Vojvodine“ (2011), u koatorstvu sa Vladimirom Barovićem „Velikani srpske štampe“ (2011) i u koatorostvu sa Mijatom Lakićevićem „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“ (2013).