Nesigurnost

Svi učesnici su pozitivno govorili o našoj komuni i avangardnom naporu, kao vrsti utopijskog zagrljaja. Na kraju je reč uzeo sedokosi sociolog i kulturolog i uputio mi savet koji me se dojmio: „Božidare“, rekao je, „želim ti i nadalje sve najlepše, samo nemoj biti siguran“.

Da mi je to rekao pre nekoliko godina ništa ne bih razumeo, jer moj život i nije zasnovan na sigurnosti, već na vizijama o kojima ni sam ne znam ništa, samo ih sledim. Angažovani promatrač naših gluposti i aporija, prof. Božović nije rekao nemoj biti nesiguran, već da povećam oprez prema iskušenjima i iznenađenjima koje stižu sa trajanjem neke ideje. Nastupa doba starosti: posle trideset pet godina života sa prirodom možda sam zaslužio i penziju (mirovninu), ali i zaštitu od objektivnog doba koje je sve erozivnije i koje nagriza sve autentično. Jer, personalitet nikad ne napada masovnost, već masovnost stvara neprijatnu percepciju prema pojedinačnim primerima. Ali i ja shvatam: redukcija nas vodi ka savršenoj neporaženosti.

Drage su mi upućene reči, jer stsvarno sam bio siguran u svoj život, ne znajući da će on biti i iritacija postojećim društvenim platformama. Mada sam znao za izmenljivost životnih tokova, još nisam bio spreman za izazove suprotnosti, a vrlo često moramo pristupiti onome čemu se protivimo. Kao usud. Kao paradoks. Uostalom, zar prvi znak da smo odani veri nije u sumnji. Onog trenutka kad Hrist posumnja na krstu razapet, pristiže vaskrsenje – treći stepen obnove. Sve je po principu svetog trojstva: sigurnost, nesigurnost, pa sigurnost u nesigurnost. Ne, nikako nesigurnost u sigurnost. To bi bilo pogrešno. Već afirmativno kretanje ličnosti. Oprez postaje opravdanje za naizgled prvo neodobravanje.

Samo mrtav čovek ne stari.

Naravno da se u ovom slučaju ne radi o poslušnosti nesigurnosti kao autorskom kukavičluku, već i o opomeni da se iskvario duh vremena. Da otvoreno zlo sve više postaje legalitet uspešnosti. Dokle!

Sumnja nas edukuje da nije sve u našim rukama, pa čak ni u mislima. Ponekad kao da neko drugi umesto nas misli ili odlučuje. Na kraju, život je sazdan od neminovnosti i samostalnih odluka (odgovorna sloboda). Ne treba se libiti da nešto učinimo za ovaj svet da, ipak, bude bolji. Raditi za sveopšte dobro osnova je smisaonog postojanja. Onoga do čega nam je stalo, često moramo da se odreknemo. A, ono čega se klonimo, postane naša svojina.

Mladi ljudi treba da veruju u svoje izvorne ideale, što duže… a stari da ih se sećaju. Japanska poslovica veli: treba umreti mlad, ali i potruditi se da to što duže traje. Ovo je nesiguran vek. Čovek se umori. Ali dođe i prirodni kraj. Jednog dana nesigurnost će se pretvoriti u sigurnost. Sve što je kratko trajalo u ispravnosti, negira podložnost kvareži. Na kraju, zar iz truleži ne niče umetnost! Jedino u šta čovek treba da bude nesiguran je otimanje od drugih i da razvija sigurnost u davanju svima.

Ne snalaziti se u ovom svetu je kompliment. A život mada izgleda kontroverzan, nije. To je samo usaglašeni razvoj sa negiranim.