Nušićijada

Pregledam liste gostiju, obaveštavam recepcije. Na mailu zatičem gomilu poruka iz svih sektora. U mozak pakujem najvažnije informacije. Krećem do grada da se vidim sa mnogo ljudi zaduženih za razne segmente.

Na velikom trgu postavlja se bina, grad je već okićen ali se doteruju detalji. „Okruglo pa na ćoše“ na pola spremno za sutrašnje otvaranje. U kafeu „Bonami“ srećem koordinatorku Veru i sa njom na brzaka prelazimo detalje protokola za pomoćnicu ministra turizma.

Tenzija raste, postajem i nervozan, vrelo napolju. Zovu učesnici programa da nešto pitaju. Kojim putem do Ivanjice je najbliže, Mladenovac? Ibarska? Jesmo li im kupili karte za „ministarku“ u nedelju? A dolaze u subotu uveče. Alo, četvrtak je.

Popodne već, utrčavam u prvu pekaru na „krivu“ kiflu za doručak. Žurim da se istuširam, preznojio sam se sto puta. Obavio sam na desetine razgovora privatnim telefonom, jer je sa službenog kredit iscurio još prošle nedelje. Još nemam potvrđene sve učesnike, ne javljaju se, zaboravili, u inostranstvu su, a meni se oči sklapaju. Katarina iz Stalne radne grupe za regionalni i ruralni razvoj Jugoistočne Evrope stigla iz Makedonije i zaglavila na jednom raskršću na putu do Ivanjičkih konaka, gde je smeštena. Kaže put vodi u šumu, kuda sad? Samo vi pratite put u tu šumu, i ne brinite. A smeštaj, za poželeti. Lane Gutović neće sa svojim kabareom da nastupi na terasi hotela „Park“, koji ima četiri zvezdice. Prebacismo ga na plato ispred Spomenika revolucije, ipak u parku.

Petak, 28. avgust

Dan D. Samo svečano otvaranje da prođe i onda sve leže. Dan odmiče ludo brzo, a pakleno vreo. No bolje i to nego kiša. Sa zvaničnim snimateljima pijem kafu i pojašnjavam im neke detalje oko satnica i lokacija. Prošla već veličanstvena dečija parada, sprema se popodnevna, glavna. Jesu li stigle konfete za otvaranje, gde je smešten vatromet za nedelju, zovu me sa dečije scene, nestalo vode. Milion sitnih problema koje treba sanirati brzo u hodu. A ja u fraku sa leptir mašnom koja me davi na plus 40, trčim gore dole. Kasni nam kočija koja vozi „Nušića“ i predsednika Zorića, kostimirana kolona spremna, ali ne može da krene. Hoće deca da mi popadaju na suncu. Skockani u kostime, ispred nas kočije i četiri rasna konja. U kočiji pomoćnica ministra i državna sekretarica, Nušić i Zorić. Kamere, fotografi, dron. Veličanstveno izgleda. U centru grada dvadeset kafana, krcate, ljudi na trotoarima. Ne daj bože da neko dete izleti od nekud pred konje.

Otvorismo festival, svima pade kamen sa srca. Meni i ne baš. Znam šta me još čeka. Ne mogu ništa od sadržaja videti, pomirio sam se sa tim u proteklih pet godina. Saznajem da je pred koncert Vlada Georgieva kolona automobila od par kilometara dugo čekala na ulazu u grad. Na koncertu nikad više ljudi. U centru grada takođe. Razmišljam gde će se svi spakovati kad se koncert završi. Ponoć prolazi. Smrvljen, znojav, gladan. Razmišljam gde sam auto parkirao. Ne znam gde su ostali niko se ne javlja. Valjda ulovili neki kutak i uživaju. Idem kući, bole me leđa već.

Subota 29. avgust.

Budi me telefon u 5 ujutru. Bože, pitam se gde gori, šta li se desilo? Momci iz Gorske službe spasavanja pitaju kad da krenu na konjičke trke koju organizuje ergela „Joldas“. Ustajem, pijem svoju obaveznu kafu i putem grupe na viberu, na kojoj su svi koordinatori, sumiramo prethodni dan. Pola njih ne reaguje, spavaju. Oko 10 je već živo i ne mogu stići sve da pročitam. Pohvale gostiju, petak bio za pamćenje. Super mislim, ali znam šta me još čeka. Promene na recepcijama, neki nisu došli, drugi se nisu nikome javili, treći bili i otišli bez spavanja. Kasnilo se na večere, konobari besneli. Juri me koleginica Beba da joj obezbedim Nebojšu Dugalića i nekoga iz Mostar sevdaha za konferenciju za štampu. Vlade Georgieva nigde na vidiku, spava zimskim snom jer je u krčmi dočekao zoru. A obećao intervju.

Mi iz tima uglavnom se ne viđamo, komuniciramo preko vibera. Kad je frka, hitan poziv. Trebao bih napisati par tekstova za zvanični sajt festivala. Nema šanse, ne stižem, a ni inspiracije da zametnem jedno slovo. Umoran sam, ali znam da moram izdržati. Nema ko da me menja, u mašini sam. Srećem prijatelje, kažu bilo im ekstra, vrh. Zavidim im, jer sam krajičkom oka samo propratio dešavanja i shvatio da je baš bilo dobro. Bez ijednog ekscesa. Većina iz tima, sinoć je takođe grlila čašicu do sitnih sati. Ko mi je kriv. Reših da pogledam deo koncerta Mostar sevdaha. I ne pogreših.

Nedelja, 30. avgust

Ustajem, a nijedne poruke niti propuštenog poziva. Konačno su svi popadali od umora i provoda. Prvi ne šaljem poruke, jer znam kad nagrnu svi, teško meni. Poslednji dan trodnevne fešte, Ivanjica krcata iako je to dan kad veliki broj ljudi napušta varoš. Mamurni, sa podočnjacima ko sarme, ali svi sa osmehom na licu, zadovoljni. Ja sam opušteniji dosta, ali ima još posla. Moram proveriti konferansu za zatvaranje. Jurimo spiskove donatora i prijatelja. „Gospođa ministarka“, umesto prijavljenih sat i po, traje 160 minuta. Menjam protokol. Nerviram se, ljut na „Boška Buhu“, ili već koga ko je omanuo u minutaži. Jurim gradski hor koji peva na ceremoniji, fijaker sad čeka nas do iznemoglosti.

Spakovasmo kolonu, stigosmo na „okruglo pa na ćoše“, spustismo zavese Nušićijade i opalismo vatromet. Grad pun. Nebojša Dugalić na jednoj konferenciji, pošto nas najstrašnije nahvali, reče: „Ovoliko entuzijazma na jednom mestu zaista dugo nisam video, ovo se graniči sa ludošću“. Ta dijagnoza uopšte nije isključena.

Na putu do kuće svratih do kioska da pojedem pljeskavicu. Dobih je gratis od ljubaznog vlasnika, i pride palačinku s kremom i plazmom. Kaže, zaslužio sam. E vala neka sam.

Ponedeljak 31. avgust.

Na viberu je bila poruka: od 12 do 15 interna evaluacija. Prisustvo koordinatora više nego poželjno, jer će se ekipa ubrzo raspasti. Svako će krenuti za svojim drugim obavezama po raznim gradovima Srbije. A bitno je, dok su utisci sveži, da se notira svaki propust. A bilo ih je prilično. Sastanak se završio u 6 posle podne. U 22 smo bili „Pod trešnjom“ na zasluženoj krštenoj večeri.

Utorak 1. septembar.

Deo ženske ekipe završio na infuziji, ovi drugi tihi. Frka prošla. Utisaka puna glava. Ivanjica ponovo u svom ustaljenom ritmu. Ni traga o festivalu a do samo prekjuče ovde vrvilo ko u košnici. Preko 55.000 ljudi za tri dana. Reakcije više nego pozitivne – najbolja Nušićijada do sada. Popodne sam već bio na planini i uživao na malo svežijem i ređem kiseoniku. Konačno.

Sreda 2. septembar.

Zorana iz KUDES-a me u neko doba zove i moli da se na „Anemiji“ vidimo sa upravom odmarališta i sredimo spiskove gostiju. Ovde se najviše jelo i spavalo.

Festival prošao, tenzija pala na minimum, gosti otišli, ali Sunce nemilosrdno prži i dalje. Osveženje, kažu, tek za vikend. Odoh, na posao.

Autor je šef protokola, član Medija tima i Organizacionog odbora festivala Nušićijada u Ivanjici.