Ovim putom ne odosmo u Korint

Knjiga je predstavljena pod svodovima Narodne biblioteke Srbije 8. decembra 2015. Tada su o njoj govorili Vladimir Jerković u ime izdavača, prof. dr Stojan Berber, jedan od urednika, prevodilac prota stavrofor (sic!) Milivoj R. Mijatov, prof. dr Tihomir Petrović, recenzent, i dr Miodrag Maticki u ime Vukove zadužbine.

Rukovođen razlozima struke, saznavši o događaju preko talasa Radio Beograda, prisustvovao sam ovom „kulturnom događaju“. Tom prilikom obratio sam se učesnicima skupa, u želji da pojasnim neke pojedinosti vezane za istorijat knjige i njenog prevođenja na srpski jezik. No samo predstavljanje novog prevoda nije bilo najbolja prilika da se raspravlja o toj važnoj temi, zbog vremenskog ograničenja i zbog malobrojne publike. A o tom „poduhvatu godine u kulturi srpskog naroda“ ima se šta reći.

Veoma pažljiv susret sa prevodom M. Mijatova ispunio me je velikom nelagodom i gorčinom.

Ponajpre zbog toga što se dela poput Mrazovićevog u naučnom svetu, po pravilu, objavljuju dvojezično, jer je reč o prevodima sa klasičnih jezika. U ovom slučaju to se prenebreglo, iako nema sumnje da je za srpsku nauku ruskoslovenski klasični jezik.

Nadalje, neprijatno sam iznenađen samim prevodom.

Ma i letimičan pogled na tekst Mrazovićevog priručnika za retoriku, u prevodu M. Mijatova, otkriva nam o kakvom je prevodiocu i stručnjaku za retoriku reč. No, u prikazu pod naslovom Besede za ljubitelje slovenskog jezika (Kulturni dodatak Politike od 5. decembra 2015) M. Maticki tvrdi: „… trebalo je da se nađe prevodilac koji će tačno prevesti ovo delo na savremeni srpski književni jezik, da ono bude pristupačno širem krugu čitalaca, posebno mladima kojima je Mrazović svoje delo namenio, a da pri tom sačuva patinu književnog jezika predvukovske epohe. Snage i spremnosti da se upusti u takvu avanturu imao je prota-stavrofor Milivoj R. Mijatov, vrstan prevodilac crkveno-bogoslovske literature i dela otaca Crkve.“ Zato se može postaviti pitanje da li je autor prikaza, pre davanja tako kategoričnog suda o prevodiocu, imao protin prevod u rukama.

Već na prvim stranicama Mrazovićevog priručnika prota prevodi upravo odeljak o retorici u kome nalazimo rečenicu: „Shodno tome, drevni Kvintiliani, ali i najnoviji retori – Šeler – smatraju da su odredbe retorike veoma dobre, te je nazivaju naukom koja nas uči važnosti jasnog, sažetog, lepog i umilnog kazivanja, ali i tome da znamo gde treba obilato i sa mnogo reči govoriti“. Kod Mrazovića, međutim, stoji da su od starih autora Kvintilijan, a od novijih Šeler, na isti način definisali pojam retorika, te da su je stoga shvatali kao veštinu da se nešto jasno, razložno i umilno, pa ponekad i obilno kaže. Svaki čitalac, koji zna makar nešto iz istorije besedništva, zbuniće se pred sintagmom „drevni Kvintiliani“ – kao da je reč o nekom drevnom narodu, a ne o rimskom profesoru retorike Marku Fabiju Kvintilijanu (1. vek n.e.). Stoga se čini jasnim da „vrsni prevodilac“ ne vlada ni jezikom sa koga prevodi, ni materijom kojoj je posvećen priručnik. No nisu to jedine retoričke zavrzlame kojima nas daruje prevodilac. U odeljku o stilu, Mijatov ovako prevodi uvodne rečenice: „Pojedinačni stil deli se na: a) lakonski; b) antički; v) azijatski; i g) rodijski“. Nije teško u ovome nizu prepoznati lakonski i rodijski, ali antički je očigledno atički, a azijatski je azijanski. Prevodilac u Predgovoru kaže da je za stručnu terminologiju tražio pomoć od stručnjaka kojima i zahvaljuje na saradnji (koja, izgleda, nije urodila plodom). O svojoj odluci da se upusti u taj hrabri poduhvat piše: „I, naposletku: kao što se u svoje vreme Avram Mrazović prihvatio mukotrpnoga posla i na svoja pleća stavio obavezu da ondašnjim učenicima napiše udžbenik iz Retorike, tako se isto i ja, nedostojni i slabašan, prihvatih mukotrpnog i sladosnog prevođenja na srpski jezik njegovog vanrednog rada, kako bi se zadovoljile intelektualne potrebe naše nauke željne mladosti, najdraže nade ljubljene nam Otadžbine, kako veli Avram Mrazović!“. Ne sumnjam u nameru prevodiočevu da za potrebe naše mladeži, željne nauke, učini dostupnim ovo važno delo, ali zašto su onda sve odrednice, poreklom iz klasičnih jezika, uglavnom pogrešno prenesene? Neki termini u Mrazovićevom priručniku takođe su manjkavi u ovome smislu. Prevodilac se nije potrudio, a morao je, da pogreške ispravi. Jer, od kakve je, inače, koristi nesebična pomoć stručnjaka? Prevodilac je kao novinu uz svoj prevod dodao, kako sam kaže, Popis ličnih imena i pojmova, da bi objasnio manje poznata imena i pojmove iz antičke retorike. To je spisak pojmova proizvoljno odabranih, tako da se ne vidi njihovo mesto i uloga u knjizi. Imena poreklom iz grčkog i latinskog prevodilac, po pravilu, pogrešno navodi i ne prilagođava pojmove prema pravilima o transkribovanju termina iz klasičnih i stranih jezika na srpski. Otuda u prevodu „žive“ Anibal (Hanibal), Isiod (Hesiod), Omir (Homer), Oratie (Horacije). Homer je, prema prevodiocu: „OMIR – Homeros, (Homer) – najstariji jelinski poeta; veliki epski pesnik, pisac Ilijade i Odiseje; u Ilijadi opevao Trojanski rat, a u Odiseji lutanja kralja Itake – Odiseja; o životu njegovom nema dovoljno podataka, pa neki opravdano misle da je u pitanju mitska ličnost, koja je bila slepa.“ Dok je: „KERVER – (Kerber) – besan pas, koji stoji na vratima u podzemni svet, tj. u ad i ne dozvoljava ikome da iz njega izađe i pobegne; poeta Orfej je ipak uspeo da ga začara svojom pesmom; njegov bes je moguće utoliti i kolačem od meda.“ Toliko o prevodiocu.

Ni Pogovor, koji je uz prevod sastavio „stručnjak za retoriku“ prof. dr Tihomir Petrović, ne ostavlja ravnodušnim. Već na samome početku pogovora profesor pokazuje da je temeljno prošao kroz tekst prevoda. No, evo kako govori o stilovima u retorici, onoj antičkoj, na koju smo ukazali i u prevodu M. Mijatova: „Stari Grci su, uprkos mešanju, pretapanju i uzajamnom prožimanju jezičkih varijeteta, razlikovali jednostavan (niski) stil – radi dokazivanja, umeren (srednji) – iskazivanje dopadljivosti i uzvišen – isticanje uzbuđenja. U literaturi se pominju antički stil – zgusnuto izlaganje sadržaja, azijski – kitnjasto izražavanje i radosni – kombinovanje antičkog i azijskog.“ Poznati stručnjak za retoriku, uz antički i azijski, koje je preuzeo iz protinog prevoda, dodaje i svoj originalni i do sada, koliko mi je poznato, nezabeleženi radosni stil. Predlažem da enigmu razrešimo ovako. Znamo da je antički zapravo atički, da je za azijski i azijatski ispravno reći azijanski, a radosni je rodoski stil. Kada je reč o stilu nije naodmet da ukažemo, makar na jednom primeru, kakvim se stilskim sredstvima služi „poznati stručnjak za retoriku“ T. Petrović u svojim naučnim pogledima o retorici tela ili gestovima: „Budući da su reči u datoj situaciji same po sebi neadekvatne i nedorečene, u Mrazovićevom delu se govori o pokretima tela kao posebnom vidu vizuelne interakcije. Savremeni autori osobito podvlače da nije moguće govoriti ukočeno, nepokretnog lica i bezizražajnih očiju… Inhibirani delovi tela, bez pune slobode govora, čine besedu šturom i neživopisnom. Veština neverbalnih migova i znakova komunikacije od značaja je za razumevanje najsloženijeg događaja u čovekovom životu – direktan susret sa drugim čovekom. … Suština (raz)govora o nekoj stvari biva u izuzetnom smislu izgubljena, ako se, osim svesnih iskaza o njoj, ne uzme u obzir i nesvesna pratnja: držanje, pokreti – grimase, izraz lica, usmerenost pogleda, kršenje ruku. Bez motoričke zone govora i drugih vanverbalnih simboličkih akata, ističe se na stranicama knjige, mnogo rečenog ostaje nečujno.“

Ovaj „izvanredni događaj u kulturi srpskog naroda“ očigledno je prvorazredni promašaj. Olakim uzimanjem na sopstvena „nedostojna i slabašna“ pleća teškog posla prevođenja i recenziranja prevedenog svi smo oštećeni. Ponajpre i najviše sam Mrazović. Njegov trud da sastavi priručnik za retoriku, njegovo znanje klasičnih jezika i retorike kao veštine, „stručnjaci“ su pokušali da zauvek prekriju mrakom neznanja i nemara. Potom i retorika kao struka, koja u Srbiji leluja između stalne opasnosti od nerazumevanja i one od zloupotrebe.

Zato se i oglašavam, sa osećanjem nelagode i gorčine, jer sam uveren da ovako nije moralo biti. Morao sam da se usprotivim radi zaštite struke kojom se bavim i jednog vrednog i značajnog autora naše prve, na slavenskom jeziku, sastavljene retorike, Avrama Mrazovića. Zato i smatram da se preporuka da mladi, đaci ili studenti, kao i stručnjaci koji se bave retorikom, ovakav prevod koriste, može shvatiti samo u komediografskom ključu. Onako kako je Sterija na jednome mestu u svojoj Retorici o rđavim prevodima napisao: „Kad pogledimo na knjige, koje su u ovo poslednje vreme u Beogradu izišle, mora čoveku srce da plače“. Neko će reći da se ništa od Sterijinog vremena nije promenilo, osim prevodilaca. Da li je tako, neka čitaoci sami prosuđuju.

Autor je profesor klasične filologije i dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu