Prošlost proždire budućnost

Glavna destabilišuća sila povezana je s činjenicom da privatna stopa prinosa na kapital r može znatno i trajno da bude veća od stope rasta dohotka i proizvodnje g.

Nejednakost r > g implikuje da se bogatstvo akumulirano u prošlosti povećava brže od tempa napredovanja proizvodnja i zarada. Ova nejednakost izražava fundamentalnu logičku protivrečnost. Preduzetnik neminovno teži da se pretvori u rentijera i da sve više dominira nad onima što imaju samo svoj rad. Jednom kad je stvoren, kapital se sam reprodukuje mnogo brže nego što se proizvodnja povećava. Prošlost proždire budućnost.

Posledice po dugoročnu dinamiku raspodele bogatstva mogu biti strašne, naročito ako tome dodamo nejednakost prinosa s obzirom na veličinu početnog kapitalai ako se proces divergencije nejednakosti bogatstva događa na globalnom nivou. Za ovaj problem ne postoji jednostavno rešenje. Istina, rast se može podstaći ulaganjem u obrazovanje, znanje i čiste tehnologije. Ali ništa od toga neće povećati rast na 4 odsto ili 5 odsto godišnje. Istorijsko iskustvo pokazuje da samo zemlje koje nadoknađuju zaostatak za drugima, kao što je bila Evropa tokom slavnih trideset, ili Kina i zemlje u usponu danas, mogu da rastu tim tempom. Za zemlje koje se nalaze na svetskoj tehnološkoj granici – i u krajnjem, za ceo svet – postoji razlog da verujemo kako stopa privrednog rasta neće dugoročno premašiti 1-2,5 odsto godišnje, bez obzira na politike koje su usvojene. S prosečnim prinosom na kapital od 5-5 odsto, verovatno je da će nejednakost r > g ponovo postati norma u XXI veku, kao što je uvek bila u istoriji, još u XIX veku i uoči Prvog svetskog rata. U XX veku, ratovi su zbrisali prošlost i znatno smanjili prinos na kapital, stvarajući iluziju da je fundamentalna strukturna protivrečnost kapitalizam prevaziđena.

Istina, mogli bismo oporezivati prinos na kapital dovoljno visoko da se privatni prinos smanji ispod stope rasta. Ali ako bismo to učinili preterano i neselektivno, rizikovali bismo da uništimo pokretač akumulacije, i da još više smanjimo stopu rasta. Preduzetnici više ne bi imali vremena da se pretvaraju u rentijere, jer ih više ne bi bilo.

Dobro rešenje je progresivni godišnji porez na kapital. Na taj je način moguće izbeći beskrajnu spiralu nejednakosti, uz očuvanje konkurencije i podsticaja za nove slučajeve prvobitne akumulacije. Na primer, govorili smo o mogućnosti poreske skale sa stopama ograničenim na 0,1 odsto ili 0,5 odsto godišnje na bogatstvo manje od milion evra, jedan odsto između milion i pet miliona evra, dva odsto između pet i deset miliona evra, odnosno pet ili 10 dosto za bogastva u visini od nekoliko stotina miliona ili milijardi evra. To bi zaustavilo bezgranični rast globalne nejednakosti bogatstva koja se trenutno povećava tempom koji nije dugoročno održiv i koji bi morao da zabrine i najstrasnije pobornike samoregulacije tržišta. Pored toga, istorijsko iskustvo pokazuje da ta ogromna nejednakost bogatstva nema mnogo toga s preduzetničkim duhom i nije ni od kakve koristi za rast. Ona nije ni od kakve „zajedničke koristi“, da upotrebimo lep izraz iz Deklaracije iz 1789, kojim smo otpočeli ovu knjigu.

Teškoća je što ovo rešenje, progresivni porez na kapital, zahteva visok stepen međunarodne saradnje i regionalne političke integracije. Ona nije nadohvat država-nacija u kojima su se izgradili raniji društveni kompromisi. Mnogi brinu da će kretanje ovim putam, na primer u Evropskoj uniji, samo potkopati postojeća dostignuća (počev od socijalne države stvorene u evropskim zemljama kao odgovor na potrese u XX veku), a da neće stvoriti bilo šta drugačije od velikog tržišta, karakterističnog po uvek čistijoj i savršenijoj konkurenciji. Ali ova čista i savršena konkurencija neće promeniti nejednakost r > g, koja nije posledica nikakve „nesavršenosti“ tržišta niti konkurencije, naprotiv. Rizik postoji, ali ne vidimo alternativu: ako hoćemo da preuzmemo kontrolu nad kapitalizmom, moramo se kladiti na demokratiju, posebno po meri Evrope. Druge političke zajednice, poput Sjedinjenih Država i Kine, suočavaju se s više opcija. Ali u slučaju malih evropskih zemalja, koje će uskoro izgledati sićušno u odnosu na globalnu ekonomiju, povlačenje u nacionalne okvire samo može dovesti do gorih frustracija i razočaranja od evropskog puta. Država-nacija ostaje adekvatan nivo za duboku modernizaciju mnogih socijalnih i poreskih politika, i za razvoj novih oblika upravljanja i zajedničkog vlasništva, nečege između javnog i privatnog, što je jedan od glavnih izazova u budućnosti. Ali samo regionalna politička integracija može dovesti do efikasnog regulisanja globalnog patrimonijalnog kapitalizma u veku koji je počeo.

Dozvolite mi da zaključim s nekoliko reči o ekonomiji i društvenim naukama. Kao što smo objasnili u uvodu, ekonomiju vidimo kao poddisciplinu društvenih nauka, uz istoriju, sociologiju, antropologiju, političke nauke itd. Nadamo se da je ova knjiga delimično ilustrovala šta smo pod time mislili. Ne dopada nam se mnogo izraz „ekonomska nauka“, koji nam se čini užasno arogantan jer sugeriše da je ekonomija dostigla viši naučni status u odnosu na druge društvene nauke. Preferiramo izraz „politička ekonomija“, koji je možda malo staromodan, ali ilustruje ono što nam izgleda kao jedina specifičnost koja razdvaja ekonomiju od drugih društvenih nauka: a to je njena politička, normativna i moralna svrha.

Od svojih početaka, politička ekonomija nastoji da naučno ili barem racionalno, na sistematičan i metodičan način, proučava idealnu ulogu države u ekonomskoj i socijalnoj organizaciji zemlje. Postavlja se pitanje koje nas javne institucije i politike približavaju idealnom društvu. Ta neverovatna pretenzija da se proučavaju dobro i zlo, za koje je svaki građanin ekspert, može nasmejati čitaoce. Budimo realni, to je aspiracija koja često ostane neispunjena. ali ona je u isto vreme neophodna i neizbežna jer je lako istraživačima društvenih nauka da se drže podalje od javne rasprave i političkog sukoba i da se zadovolje ulogom komentatora ili rušitelja drugačijeg mišljenja i tuđe statistike. Istraživači na polju društvenih nauka, kao i svi ostali intelektualci i nadasve svi građani, moraju da se angažuju u javnoj raspravi, i to ne u ime velikih apstraktnih načela (pravde, demokratije, mira u svetu). To angažovanje mora se uteloviti u odlukama i specifičnim institucijama i politikama, bilo da se radi o socijalnoj državi, porezu ili drugu. Svi ljudi se bave politikom na svoj način. Svet nije podeljen na političke elite s jedne strane i armije komentatora i posmatrača s druge strane, niti je jedina odgovornost ovih drugih da ubace listić u glasačku kutiju svakih pet godina. Ideja prema kojoj istraživač i građanin žive u odvojenim moralnim univerzumima, i prema kojoj se prvi bavi sredstvima a drugi ciljevima, čini nam se iluzornom, premda shvatljivom, ali u krajnjem opasnom.

Dugo su ekonomisti nastojali da definištu svoj identitet polazeći od svojih navodno naučnih metoda. U stvari, te metode su zasnovane na neumerenoj upotrebi matematičkih modela, koji su često samo izgovor za zauzimanje terena i maskiranje praznine sadržaja. Previše energije se potrošilo, i još se troši na čisto teorijske spekulacije bez jasno definisanih ekonomskih činjenica koje se moraju objasniti, i društvenih i političkih problema koje treba rešiti. Danas svedočimo ogromnom entuzijazmu među ekonomistima povodom empirijskih metoda zasnovanih na kontrolisanim eksperimentima. Kada se upotrebljavaju umereno i pametno, ove metode mogu biti korisne, i imaju zaslugu u tome što orijentišu jedan deo ekonomista prema konkretnim pitanjima i upoznavanju terena (za šta je bilo krajnje vreme). Ali ovi novi pristupi povremeno podležu određenoj naučnoj iluziji. Na primer, možemo da provedemo dosta vremena dokazujući da nesporno postoji čista i istinita uzročne veze, ali zaboravljajući pritom da je samo pitanje od ograničenog interesa. Ove metode često vode ka zanemarivanju istorijskih lekcija i zaboravljanju da istorijsko iskustvo ostaje naš glavni izvor saznanja. Ne možemo ponavljati istoriju XX veka, kao da se Prvi svetski rat nikada nije desio, ili kada da porez na dohodak i penzioni sistem generacijske solidarnosti nikad nisu ustanovljeni. Istorijske uzročnosti uvek je teško sa sigurnošću ustanoviti. Da li smo zaista sigurni da je to politika imala takav efekat, ili je do tog efekta došlo usled nečega drugog? Ipak, nesavršene lekcije koje možemo izvući iz istorije, naročito iz proučavanja poslednjeg veka, imaju neprocenjivu, nezamenljivu vrednost, s kojom se nijedan kontrolisani eksperiment nikad ne može izjednačiti. Da bi pokušali da budu korisni, ekonomisti pre svega moraju da budu pragmatičniji u svojim metodološkim izborima, da koriste sve raspoložive mogućnosti, i da se približe drugim disciplinama društvenih nauka.

Obrnuto, istraživači na polju drugih društvenih nauka ne moraju da prepuste proučavanje ekonomskih činjenica ekonomistima, i moraju da prestanu da beže čim se pojavi neki broj, ili da se zadovolje time da kažu kako je svaka statistika društveni konstrukt, što je, naravno, tačno, ali nije dovoljno objašnjenje. Na kraju, oba načina odustajanja su ista jer prepuštaju teren drugima.

„Dok god dohoci raznih klasa savremenog društva ostaju izvan domašaja naučnog istraživanja, pokušaji stvaranja valjane konomske i socijalne istorije biće uzaludni.“ Ovom divinom rečenicom počinje knjiga Kretanje profita u Francuskoj u XIX veku, objavljena 1965, čiji su autori Žan Buvije, Fransoa Fire i Marsel Žile. Ovu knjigu treba pročitati, s jedne strane zato što se radi o dobrom primeru „serijske“ istorije koja je cvetala u Francuskoj u XX veku (uglavnom od 1930-ih do 1970-ih), sa svojim vrlinama i manama, i s druge strane i nadasve zato što nas podseća na intelektualnu putanju Fransoa Firea, koji odlično ilustruje dobre i loše razloge iz kojih je ugušen taj istraživački program.

Kada je Fire započeo svoju karijeru, kao mlad perspektivan istoričar, upravljao se ka onome za šta je verovao da je centralna tema istraživanja „Dohoci raznih klasa savremenog društva“. Knjiga je rigorozna, bez predrasuda, i nastoji pre svega da prikupi podatke i ustanovi činjenice. Ipak, radi se o njegovom prvom i poslednjem delu u ovom domenu. U sjajnom delu Čitati i pisati objavljenom 1977, koje je napisao sa Žakom Ozufom (Jacques Ozouf) i koje je posvećeno „opismenjavanju Francuza od Kalvina od Žila Ferija“, nalazimo istu želju za uspostavljenjem serija, više ne o industrijskom profitu, nego o stopi opismenjavanja, broju učitelja i izdacima na obrazovanje. Međutim, Fire je postao poznat uglavnom po svojim radovima o političkoj i kulturnoj istoriji Francuske revolucije, u kojima jedva da nalazimo trag „dohodaka raznih klasa savremenog društva“, i u kojima veliki istoričar, obuzet borbom koju je 1970-ih vodio protiv marksističkih istoričara Francuske revolucije (koji su povremeno bili naročito dogmatični i prilično dominantni, posebno na Sorboni), izgleda da odbacuje svaki vid ekonomske i socijalne istorije.

To je, čini nam se, šteta, jer verujemo da je moguće pomiriti različite pristupe. Politički život, život ideja, očigledno postoji nezavisno od ekonomskog i društvenog razvoja. Parlamentarne institucije, pravna država, nisu buržoaske institucije kakvim su ih opisivali marksistički intelektualci pre pada Berlinskog zida. Ali u isto vreme očigledno je da su usponi i padovi cena i plata, dohodaka i bogatstva, doprineli oblikovanju političkih percepcija i stavova, koji su potom proizveli političke institucije, pravila i politike, a one najzad oblikovale ekonomski i društveni razvoj. Moguće je, čak i neizbežno, imati pristup koji je istovremeno ekonomski i politički, društveni i kulturni, i koji se odnosi na plate i bogatstvo. Bipolarni sukobi tokom period 1917-1989. sada su podaleko iza nas. Borba između komunizma i kapitalizma ne samo što nije podstakla istraživanja o kapitalu i nejednakostima nego ih je učinila sterilnim, kako među istoričarima i ekonomistima tako i među filozofima. Kada čitamo Sartrove, Altiserove ili Badjuove tekstove o njihovim komunističkim ili marksističkim angažmanima, ponekad stičemo utisak da ih pitanja kapitala i nejednakosti između društvenih klasa ne interesuje previše, i da služi kao povodm za drugačije vrste rasprava. Krajnje je vreme da se stare kontroverze nadiđu, uključujući oblike istorijskog istraživanja, koje, čini se, zasad ostaje i dalje duboko obeleženo tim sučeljavanjima koja su naprosto passe.

Kao što smo pomenuli u uvodu, bez sumnje, postoje čisto tehnički razlozi koji objašnjavaju prerani nestanak serijske istorije. Materijalne teškoće povezane s prikupljanjem i obradom podataka objašnjavaju zašto radovi ove vrste (računajući Kreatnje profita u Francuskoj u XIX veku) posvećuju malo prostora istorijskoj interpretaciji, što čini njihovo čitanje nezanimljivim. Posebno, nema mnogo analize relacije između ekonomskog razvoja i političke i socijalne istorije datog perioda. Umesto toga, dobijamo pedantan opis izvora i sirovih podataka, koji se danas prirodno nalaze u ekselu – u tabelarnim prikazima, i u bazama podataka dostupnim na internetu.

Takođe nam se čini da je kraj serijske istorije povezan s činjenicom da je ovaj program istraživanja nestao pre nego što je stigao do XX veka. Kada proučavamo XVIII i XIX vek, više-manje se može zamisliti da razvoj cena i plata, dohodaka i bogatstava, sledi autonomnu ekonomsku logiku, koja ima malo ili nimalo veze s političkom ili kulturnom logikom. Kada proučavamo XX vek, takva iluzija se odmah razbija. Dovoljno je baciti pogled na krive koje opisuju nejednakost dohodaka i bogatstva, ili odnos kapital/dohodak da bismo videli da je politika sveprisutna, i da su ekonomski i politički razvoj nerazdvojivi, pa ih moramo zajedno proučavati. To nas obavezuje da proučavamo državu, porez i dug na konkretan način, i da napustimo pojednostavljujuće i apstraktne obrasce ekonomske infrastrukture i političke nadgradnje.

Istina, načelo specijalizacije može savršeno da opravda zašto neki istraživači sprovode istraživanja koja ne zavise od statističkih serija. Postoji hiljadu i jedan način istraživanja u društvenim naukama, te ovaj nije uvek neophodan, niti, priznajemo, preterano maštovit. Ali čini nam se da bi istraživači u svim disciplinama društvenih nauka, novinari i komentatori, sindikalisti i politički aktivist svih orijentacija, i nadasve svi građani, morali ozbiljno da se interesuju za novac, njegovo merenje, za činjenice o njemu i njegov razvoj. Oni koji ga imaju mnogo nikad ne propuštaju da brane svoje interese. Odbijanje da se bavimo brojevima teško može da služi interesima najsiromašnijih.

Knjiga Tome Piketija Kapital u XXI veku nije slučajno postala svetski bestseler. To je knjiga koja se bavi trenutno najakutnijim problemom svetskog kapitalizma: nejednakošću. Piketi, koji je već napisao ključne radove u ovoj oblasti, koristi obimni statistički materijal iz najrazvijenih zemalja da pokaže da je rast nejednakosti, ukoliko se ne preseče političkim akcijama kao što su viši porezi, imanentan kapitalizmu, naročito u periodu njegovog sporog rasta. Knjiga se obraća svakom obrazovanom čitaocu, ne neophodno ekonomisti, i čita se skoro kao istorijski roman.

Ovo kapitalno delo pojavilo se na srpskom jeziku u izdanju „Akademske knjige“, Novi Sad 2015. godine (prevod sa francuskog Kristina Bojanović). U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje zaključno razmatranje Toma Piketija u kojem on daje temeljno objašnjenje zašto u savremenom svetu nejednakost među ljudima u stalnom porastu. Oprema teksta redakcijska.

AKADEMSKA KNJIGA – LOGO 21000 Novi Sad, Pasiceva 6 Serbia tel./faks: + 381 21 47 24 924 tel.: + 381 21 65 71 610 e-mail: akademskaknjigaŽneobee.net www.akademskaknjiga.com