Titova Jugoslavija

Tamo je jedan odred Jugoslovenske Narodne Armije gonio ka cevima naših pušaka, koje nisu uvek bile u iskusnim rukama, jata kreštavih fazana, puštenih u zoru na kratkotrajnu i varljivu slobodu. Vojnici JNA, u ulozi hajkača, zaustavljali bi se na obodu šume, van vidokruga lovaca raspoređenih u vrstu na jasno osvetljenim mestima koja su hice činila lakše ostvarivim. Jednom prilikom, pošto sam i ja stajao na samom obodu šume, prvi put sam video vojnika u debelom sivomaslinastom šinjelu, pod šlemom sa crvenom petokrakom. Nikada neću zaboraviti trenutak kada su nam se pogledi susreli; njegov pogled, uz lukav i prostački osmeh, beše iskričav i prekoran, a onda je sevnuo od prezira nakon što je prisustvovao činu mog lovca saputnika, elegantno obučenog u bečki loden, koji tek što je pokosio neku nedužnu pospanu sovu, a kleo se, netrepnuvši, da je u pitanju fazanka.

U vreme ručka, najzad bismo se pridružili maršalu u salonu predsedničke rezidencije u Karađorđevu, iste one u kojoj će, nekih dvanaest godina kasnije, gospoda Milošević i Tuđman skicirati podelu ostataka Jugoslavije. U ulaznom predvorju bio je izložen tableau de chasse druga Tita i njegovih najbližih saradnika, očevidno dobar ulov – nekoliko divljih veprova, jedan jelen, dve-tri srne. Maršal bi malo popričao s nekima od nas, razdragan, neposredan, sa prostodušno domišljatošću koja se opirala laskavom ambijentu, pretenciozno učtivom, koji je on prihvatio sa izvesnom svečanom jednostavnošću. Mnogo godina kasnije, pronađoh u sjajnom delu Klaudija Margisa, Dunav, neke od mogućih pravih reči o njegovoj ličnosti: „Maršal Tito je na kraju sve više ličio na Franca Jozefa, ali zasigurno ne zbog toga što je služio pod njegovim zastavama tokom Prvog svetskog rata, već zbog svesti ili želje da prigrli jedno nasleđe – ili „leadership“ – nadnacionalno, dunavsko.“

NJegova poslednja borba na međunarodnoj sceni odigrala se na Kubi, a neposredan protivnik bio mu je Fidel Kastro. Bilo je to sučeljavanje dveju harizmatičnih ličnosti na zalasku, jedne koja se očajnički hvatala za odumiruću ideologiju i druge koja je tražila doslednosti u isticanju nezavisnosti, pod senkom sumraka života. Zanimljivo je to da je patrijarh koji je već zakoračio u predvorje smrti bio bliži budućnosti. Bila su to dva dana patetične borbe između pokušaja raskida sa sovjetskim tutorstvom nad Pokretom Nesvrstanih i kontinuiteta aktivnosti saučesništva sa Moskvom koje je Kastro branio kao nezamenljivo jemstvo preživljavanja. Koplja su se prelomila, a ishod je bio nerešen. Tito je završio onako kako je nekad otpočela mitološka saga o njegovoj moći, smešten među dve sedmoglave aždaje kojima je odolevao duže od trideset godina. Vratio se kući, u susret poslednjem porazu, neizbežnom. Smrću poslednjeg od njegovih otaca osnivača, započeće pad trećeg sveta, najavljen još u Havani, ka nižim stupnjevima ćudljive lestvice čovečanstva.

U novembru 79. godine, već vidno oslabljen bolešću, priznao nam je da nije siguran da će nas ponovo sresti tamo i sledeće godine. Od raznih prilika u kojima sam sa njim razgovarao, najradije bih vam ostavio tek sećanje na jedan oproštaj, svestan da je taj skoro sramežljivi šapat bio šuškanje okrenute stranice u istoriji Balkana i, na izvestan način, u istoriji Evrope.

Malo je u svojim Antimemoarima zapisao: „Ono što me zanima u vezi sa bilo kojim čovekom jeste činjenica da je čovek; a u vezi sa velikim čovekom to su priroda i sredstva za postizanje njegove veličine. „Tito je nesumnjivo posedovao prirodu i sredstva veličine koja se nije oduprla njegovoj smrti. Nije on bio jedini imperator kome se to dogodilo.

Ni Magrisove reči, ni Malroova opaska, niti pak moje lično iskustvo nisu dovoljni da se stvaran čovek razlikuje od mitskog junaka. NJegovo mesto u istoriji ostaće verovatno prožeto protivrečnostima jednako kao i njegov život sam, ali poreći njegovo shvatanje nezavisnosti, političku sposobnost kojom je svoju zemlju postavio na istaknuto mesto na međunarodnoj sceni i dostojanstvo koje je pomoglo da se obnove jugoslovenski narodi, značilo bi poreći ono što je očigledno. Naravno da nije ispunio obećanje dato neposredno nakon pobede partizana – „Deca ove revolucije su časna i poštena. Ova revolucija neće pojesti svoju decu.“ – ali to je neizbežna pojava, poznata i toliko puta nepogrešivo ponovljena. Uprkos nekim drugim sitnicama i izvesnim malodušnostima svojstvenim ličnoj moći, radi se o čoveku koji je predvodio pobedu nad četrdeset nacističkih divizija, sklopio balkanski mozaik i usudio se da kaže „ne“ Staljinu.

Nepunih šest meseci posle tog jesenjeg predvečerja u Karađorđevu, Tito, zapravo Josip Broz, umirao je u jednoj bolnici u LJubljani. U Koimbri, jedan veliki portugalski pisac ispisivao je u svom Dnevniku ovaj zapis: „Umro je Tito, poslednji od drskih ljudi ovoga veka. A bilo ih je na pretek! Ponekad se istorija poigrava i neke epohe zasipa takvim čudovištima koja mogu biti geniji dobra ili zla, ili obojega istovremeno. Ovaj današnji je postepeno rastao, i uspeo je da istovremeno ulije strah i nametne poštovanje, da da i oduzme slobodu, da bude tiranin i otac. Večnost smrtnika je kratkoveka. Večnost političara, dakle, završava se po pravilu na dan njihove sahrane. Ali, ima nekih izabranika koji izmiču tom zakonu zaborava. Ovo je takav slučaj. Razjedinjeni narodi koje je ujedinio i očuvao im nezavisnost pred današnjim imperijalizmom, iako ih je tukla njegova gvozdena pesnica, nikada neće zaboraviti legendarnog i stvarnog junaka koji ih je štitio i davao im dostojanstvo. A svet, kome trebaju arhetipovi, takođe će u njemu videti jednog od epohalnih i harizmatičnih glasnika nade i kolektivni spas, uvek na dohvat ruke, a uvek odlagan za kasnije.“ Bio je to Migel Torga, naravno, prirodni protivnik jednostranog mišljenja koji je možda očekivao da svet ne postane toliko zaboravan.

Dana 5. maja 1980. Titovo telo je krenulo na svoj poslednji put plavim vozom, od glavnog grada Slovenije do Beograda, prolazeći kroz zemlju u žalosti. To mi je putovanje plavog voza, zapravo, takođe izgledalo kao poslednje.

Pratio sam ga putem televizije, tu usku plavu traku kako prolazi kroz tri jugoslovenske republike, i potražio sam na ulicama Beograda tragove toga putovanja što je trajalo skoro čitav dan. Ulica Maršala Tita, Terazije, hotel Moskva, Knez Mihajlova, Kalemegdan. Tišina je najavljivala tišinu; a suze su potekle od tuge. „Šta da radimo?“, uzdisao je, patetično, jedan vozač taksija, naslonjen na svoj automobil na uglu kod „Jugoeksporta“. „Šta da radimo?“… Ali to pitanje se više nije odnosilo na početak, nije ispitivalo budućnost, već prošlost. Plavi voz, prolazeći kroz Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju, tutnjao je kroz špalire ljudi koji nisu imali odgovora, jednim tužnim ćihu-ćihu, spontanim plačem i bez jecaja, bez dobi, tutnjao je nad šinama od straha, čak i u onima koji su živeli na nejasnim granicama straha. Pa čak i oni koji su se bili oduprli osećanju pokornosti velikom ocu, koje toliko opterećuje i pritiska, posmatrali su neumoljivo kretanje plavog voza što prevozi telo Josipa Broza, kao da se prepuštaju samosažaljenju pred otkrićem da su postali siročad. „Šta da radimo?“… A utopije na zalasku samo su ućutkale sećanja, preplavljujući grad koji je zanemeo…

… Komentatori sukoba u Jugoslaviji (90-ih godina, prim. ur.) otkrili su da nije reč o građanskom ratu već o jednom „ratu protiv civila“. Otkriće je zastarelo jer je već odavno broj civilnih žrtava u ratovima znatno veći od poginulih vojnika. Ono što se vrtilo, na kraju dvadesetog veka, u izbijanju žestokih sukoba bila je jasno i konstantno prisustvo etničkih i verskih činilaca-repulika onoga što se događalo u Krstaškim ratovima i „osvajanju“ Iberijskog polustrva, ali u jednom obimu koji nikad ranije nije dostignut.

Nazadak se ogleda u religioznom fundamentalizmu, rasizmu, nacionalizmu, koji u nezadrživom galopu nasrću na kapije XXI veka.

Jugoslovenski slom predstavlja negativni saldo ljudskih gubitaka koji se može lako sažeti u svedočenje jednog višeg jugoslovenskog državljanina: „Ranije se moja otadžbina prostirala preko cele Jugoslavije. Sada se osećam kao Kurd. Ne znam kojoj zemlji pripadam, iako govorim da je Hrvatska moja zemlja jer u njoj živim.“

Dvesta hiljada mrtvih, odnose prevagu nad gorkom nostalgijom za Jugoslavijom.

Bila je to jedna mlada zemlja koja je mogla da opstane, da nije jedna šačica zlotvora naumila da, zarad svojih bolesnih ambicija vaskrsne najzlokobnije aveti iz prošlosti.

Oni koji su, gledajući sa strane povlađivali, prihvatali ili pospešivali taj raspad, pobrkali su jedan režim u raspadanju sa zemljom.

Dvesta hiljada mrtvih, većina preživelih su siročad Jugoslavije.

U izdanju IK Paidea

Ugledni portugalski književnik Alvaro Gera (1936-2002) bio je ambasador svoje zemlje u Jugoslaviji od 1977. do 1984. godine. 1997. godine kada zemlje u kojoj je ambasadovao više nije bilo, Gera je objavio obimom neveliku, ali veoma zapaženu i nagrađivanu knjigu Jugoslovenske hronike. Autentično opisujući Titov imperijalni vladarski stil, autor ne krije svoje simpatije prema „mladoj zemlji Jugoslaviji“ u kojoj je video velike potencijale, ali koja nije preživela u sukobu s „najzlokobnijim avetima iz prošlosti“.

Knjigu je na srpskom jeziku nedavno objavila izdavačka kuća Paidea iz Beograda. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz Jugoslovenske hronike Alvara Gere.