Doživljaj nestvarnosti

Depersonalizacija

Depersonalizacija se odnosi na psihološko stanje u kome je narušen doživljaj sebe, na takav način da se osoba oseća nestvarno. Osoba opaža svoje telo ili delove tela, svoju ličnost ili postupke kao neobične, tuđe ili nerealne. Osobe koje pate od depersonalizacije mogu imati osećaj da se nalaze malo izvan ili iznad svoga tela, da ga posmatraju i prate, upravljaju njime ali da ne mogu da ga dožive kao svoje. Nekada to stanje opisuju kao san, maštariju, zamišljanje. Neki to slikovito porede sa izlaskom duha iz tela i zbunjenošću koja potiče od toga što se nalaze na jednom mestu ali zapravo nisu tu, već su istupili izvan granica tela koje više nije njihovo. Bitna karakteristika ovog poremećaja, koja ga razdvaja od psihotičnih stanja, je ta da su osobe koje od njega pate , uvek potpuno svesne ‘greške’ u svojoj percepciji, znaju šta je realnost i ko su oni u stvari, ali ne mogu to svoje znanje da pretoče u adekvatan doživljaj. Često to porede sa tesnim odelom ili zarobljenošću u oklopu koga znaju da ne mogu da se oslobode jer je deo njih, ali isto tako ne mogu na njega ni da se naviknu. Kao da je centar svesnosti van njih, osečaju se čudno, neintegrisano, nekada kao roboti.

Derealizacija

Kod derealizacije takođe se govori o narušenom doživljaju realnosti, ali ovog puta je u pitanju doživljaj nestvarnosti spoljašnjeg sveta. Derealizacija se odnosi na doživljaj pojedinca da je spoljašni svet odvojen od njega nekom nematerijalnom i neshvatljivom granicom koja čini da se spoljašnjost doživljava kao film, san, prizor u magli. Poznata mesta osobi izgledaju čudno,bizarno,nadrealno. Neke osobe imaju utisak da se ceo spoljašnji svet nalazi sa druge strane stakla, a neki čak imaju osećaj da se nalaze u providnom mehuru koji ih odvaja od ostatka sveta. Često se događa da je emocionalni odgovor pri susretu sa bliskim ljudima značajno oslabljen, osoba ima doživljaj da komunicira sa virtuelnim likovima, kao u ‘video igrici’. Osećaj za vreme je često narušen, kao i opažanje brzine pokreta. Nekada derealizacija može da uključuje i neobičan dozivljaj mirisa, ukusa ili auditivnih nadražaja. Tako osoba može imati doživljaj kao da jede karton, da ili da se sve pored nje kreće usporeno.

Različiti fenomeni ili nerazdvojive pojave?

Iako se depersonalizacija i derealizacija nekada pominju kao jedinstven fenomen, postoji evidencija o tome da se ovde radi o pojavama koje imaju različite neurološke mehanizme. Iako se nekada pojavljuju zajedno i mogu biti sastavni deo istih primarnih poremećaja, njihova povezanost nije nužna. Kada postoji primarna dijagnoza depersonalizacije, poremećaj u doživljaju realnosti spoljašnjeg sveta može biti prateća pojava. Sa druge strane iako imaju različite neurološke mehanizme kao i različito ‘mesto nastanka’ u mozgu,ove dve pojave se udruženo ili samostalno mogu registrovati kao prateći simptomi istih primarnih poremećaja.

Depersonalizacija i derealizacija kao prateće pojave

Povremeni kratkotrajni doživljaji depersonalizacije nisu neobična pojava i čini se da ih iskusi svaki čovek u toku života. Reklo bi se da je depersonalizacija kao povremeno iskustvo, uobičajena pojava kod velikog broja ljudi, koja ne ukazuje nužno na postojanje nekog patološkog procesa. Isti komentar važi i za osećaj derealizacije.

Svako ko je ikada naglo ustao i pri tome osetio vrtoglavicu, pritisak u glavi i poremećaj vida, imao je i prolazni, kratkotrajni poremećaj doživljaja sebe i svoje okoline. Ako dovoljno dugo, sa puno pažnje, zurite u svoje šake koje se pomeraju dok radite nešto, može vam se desiti da na kratko izgubite doživljaj da posmatrate sebe. Kada puno puta ponovite ime nekog predmeta u koji gledate, za trenutak možete izgubiti doživljaj smisla reči koju izgovarate, pa čak i samog predmeta. Osećaj već viđenog (deja vu) ili nikad viđenog (jamais vu) su takođe primeri derealizacije u njenom nepatološkom obliku.

Depersonalizacija ili derealizacija mogu biti samo neki od simptoma u okviru mnogih drugih poremećaja ili stanja.

Stanja pojačanog stresa, traumatična iskustva, poremećaji spavanja, visoka temperatura i groznica, ili uopšte, dešavanja koja narušavaju fiziološku ili psihološku ravnotežu, mogu dovesti do kratkotrajnog doživljaja depersonalizacije ili derealizacije. Kod veoma traumatičnih iskustava, pa čak i kod jake treme, ovi doživljaji mogu biti pokušaj osobe da se zaštiti od narastajuće anksioznosti i emocionalnog preplavljivanja.

Upotreba, a najčešće zloupotreba različitih psihoaktivnih supstanci, narkotika, barbiturata, alkohola i slično, može dovesti do stanja derealizacije, a nekada i depersonalizacije.

Depersonalizacija i derealizacija se često javljaju kod osoba sa primarnom dijagnozom anksioznog ili depresivnog poremećaja, kao i kod onih koji pate od shizofrenije. Kod ovih poremećaja osećaj nestvarnosti je potpuno očekivana, uslovno rečeno, normalna pojava.

Različite hronične ili degenerativne promene u funkcionisanju mozga mogu biti direktni uzročnici osećaja nestvarniosti sebe ili okoline. Kod takvih promena kao što su Alchajmerova bolest, epilepsija, tumori mozga, encefalitis itd., doživljaj nestvarnosti može biti samo jedan od znakova poremećaja.

Dijagnoza

Iako postoji kao sastavni deo mnogih drugih poremećaja, pa čak i kao nepatološko kratkotrajno iskustvo, depersonalizacija se nekada može postaviti i kao posebna dijagnoza, onda kada su simptomi depersonalizacije predominantna karakteristika celokupnog stanja osobe. Karakteristični simptomi depersonalizacije su:

Osećanje odvojenosti sopstvenog tela ili neposedovanja svojih mentalnih procesa koje je relativno trajno i uvek se iznova ponavlja tokom značajnog vremenskog perioda (doživljaj sebe kao u snu, doživljaj pomeranja izvan svoga tela itd.)

Postojanje značajnog distresa (psihološke boli) usled takvog stanja, kao i značajnih teškoća i poremećaja pri socijalnom, profesionalnom i ličnom funkcionisanju.

Samostalno javljanje simptoma depersonalizacije, koje nije isključivo povezano sa drugim psihološkim poremećajima, zdravstvenim tegobama ili efektima korišćenja različitih supstanci.

Potpuna očuvanost kontakta sa realnošću, gde se osećaj nestvarnosti pripisuje promeni u opažanju sebe, a ne pravoj promeni dotadašnje stvarnosti.

Kriterijumi za uspostavljanje dijagnoze derealizacije se ralikuju samo u odnosu na objekat o čijem je doživljaju reč (doživljaj sebe ili doživljaj sredine), pa se derealizacija često svrstava u istu grupu kao i depersonalizacijski poremećaj.

Iako se simptomi depersonalizacije mogu javljati postepeno, najčešće ne postoji postupnost već je celokupna simptomatologija izražena od samog početka.

Osećaj derealizacije se nešto češće razvija postepeno, ali su svi elementi prisutni od samog početka, dok se intenzitet menja u skladu sa narastajućom anksioznošću.

Depersonalizacija i derealizacija često imaju jednoličan tok i nemaju izražena variranja u intenzitetu. Nekada ne postoji kontinuiran doživljaj nestvarnosti, već se on smenjuje sa periodima bez simptoma.

Osećaj nestvarnosti se često javlja nakon nekih veoma stresnih ili traumatičnih događaja, životno ugrožavajućih situacija, bolesti, zlostavljanja ili zloupotrebe supstanci. Iako ovi događaji mogu da prethode poremećaju, oni se posmatraju kao okidači stanja, a ne kao izazivači, s obzirom da tačno poreklo poremećaja nije do kraja razjašnjeno.

Rasprostranjenost

Procenjuje se da oko 2% opšte populacije pati od poremećaja koji se može dijagnostikovati kao depersonalizacija, a da između 20 i 40% populacije doživi povremene ili privremene simptome depersonalizacije. Povremeni prolazni osećaj derealizacije javlja se kod preko 70% ljudi opšte populacije. Simptomi derealizacije i depersonalizacije najčešće se po prvi put javljaju u periodu od srednje adolescencije do tridesete godine života. Nakon tridesete godine poremećaj se javlja ređe, a u populaciji u kojoj se pre toga javio, često nestaje sam od sebe. U tim slučajevima ovo stanje se tretira samo kao netipičan razvojni fenomen. Ipak, s obzirom da u oko 50% slučajeva postoji tendencija da se osećaj nestvarnosti zadrži, preporučljivo je početi terapijski tretman čim se poremećaj pojavi.

Tretman i prognoze

Dijagnoza depersonalizacije kao samostalnog disocijativnog poremećaja se postavlja relativno retko. Ona je češće zastupljena u vidu prolaznog, nepatološkog stanja ili kao simptom nekih drugih osnovnih poremećaja. Ukoliko se psihoterapijskim ili medicinskim sredstvima uspešno razreši primarni problem, depersonalizacija kao simptom se takođe povlači. Kod osoba kod kojih je postavljena dijagnoza depersonalizacije, ona nekada nestaje samim razrešavanjem traume koja je bila okidač za pojavu poremećaja. Daljim radom na bazičnim problemima koji osobu predisponiraju da na određene situacije reaguje burno, može se sprečiti pojava kasnijih povremenih epizoda depersonalizacije.

Osobe koje pate od depersonalizacije, nekada imaju doživljaj ili bojazan da im se nešto strašno događa, da počinju da lude i da je to najava njihovog potpunog psihičkog sloma. Depersonalizacija sama po sebi ne nosi sa sobom nikakav rizik od daljeg degenerativnog procesa, ali samo uverenje da se nešto strašno događa može da dovede do sekundarnih psiholoških komplikacija. Zato je pravovremeno informisanje osoba o prirodi njihovog stanja od velikog značaja i za sam oporavak. Najčešće se javlja anksioznost kao odgovor na doživljaj nesigurnosti i nemogućnost držanja sopstvenih doživljaja pod kontrolom. Takođe je prisutna i pojava depresivnosti kao odgovora na hroničnu frustraciju, osećaj bespomoćnosti i nemogućnost nesmetanog obavljanja svakodnevnih aktivnosti. Nekada osobe i dolaze na terapiju, ne zbog ne zbog primarne simptomatologije, već upravo zbog tih propratnih, sekundarnih simptoma koji mogu biti u većoj meri onesposobljavajući od samog osećaja nerealnosti.

Adekvatan tretman podrazumeva obuhvatan rad na svim onim značajnim životnim događajima i okolnostima koje su prethodile prvom pojavljivanju samog poremećaja. To podrazumeva razmatranje dešavanja koja su se odigrala neposredno pre nastanka poremećaja, tj. koja su mogući okidači poremećaja, kao i svih drugih značajnih, naročito stresnih i traumatičnih događaja iz bliže ili dalje prošlosti. Različiti psihoterapijski pristupi mogu biti delotvorni u tretmanu ovih poremećaja:

Kognitivno-bihejvioralne tehnike mogu pomoći osobi da zaustavi disfunkcionalan opsesivni tok misli koji je usmeren na sopstveni doživljaj nerealnosti i usmeri kognitivne kapacitete i kreativne snage ka aktivnostima koje će biti konstruktivne, a ujedno i skrenuti misli sa uznemiravajućeg doživljaja.

Psihodinamski pristup se fokusira na razrešavanje onih bazičnih konflikata koji određena osećanja čine neprihvatljivim i zato ih disociraju od ostatka dozivljaja sebe i sveta.

Tehnike uzemljenja koriste se treniranjem čula kao posrednika koji pomažu osobi da se oseti više u kontaktu sa samom sobom i svetom oko nje, a time pospešuju osećaj realnosti trenutka (tako se osoba može fokusirati na doživljaj koji se javlja kada drži kocku leda u ruci i sl.)

Pristup porodične terapije može pomoći osobi posredno, time što će uputiti ljude koji su joj bliski u suštinu samog poremećaja i obučiti ih da prepoznaju simptome ako se ponovo jave.

Efikasnost svakog pristupa zavisi od konkretne simptomatologije individue i specifične lične istorije. Iako prevencija samih poremećaja možda nije moguća, potrebno je nastojati da se sa tretmanom počne čim se jave prvi simptomi. Takođe, brze i adekvatne intervencije u kriznim situacijama i nakon traumatičnih i emocionalno izazovnih iskustava mogu smanjiti rizik od nastanka svih disocijativnih poremećaja, uključujući i depersonalizaciju i derealizaciju.