1979. godineobjavljenaje„Narcističkakultura“, knjigaKrisotoferaLaša, ukojojje, izpsihološke, kulturološkeiistorijsko-sociološkeperspektive, objašnjavaorazličiteaspektenarcizma, načinenjegovogstvaranja, fenomenologijuimanifestacijenezdravognarcizmauameričkomdruštvu.

Onse, tokomživota, baviokritikomdruštva. Biojepoznatpozalaganjuzaočuvanjetradicionalnihvrednostiiporodice. Smatraojedatadašnji(a, sobziromnatodajeumro1994. godine, možemodakažemoisadašnji) političkitrendoviiideologijeuništavajumoralnevrednostiiutičunastvaranjepatološko-narcističkihosobinakodljudi. Njegovaidejajebiladajehegemonijakapitalističkogdruštvauticalanaporastnarcističkiorganizovanihljudi. Celokupnadruštvenaatmosferauticalajenatodasestvarajugeneracijeljudislabog, fragilnogidentiteta, bezjasnoguporištausebi, kojese, shodnodruštvenimtrendovima, višenegoikadaranije, plašestarenjaismrti, obaveza, dugotrajnihismislenihvezaiposvećivanja, dokse, sdrugestrane, neizmernodiveslavi, bogatstvuiglamuru, materijalističkisuorijentisaneismatrajudaseličnavrednostmerikrozdruštveniuspehipriznanje.Pišućioveposlednjeredove, razmišljamobrojuljudikojinebivideoništaneobičnoupoistovećenjuličnevrednostisauspehomidruštvenimpriznanjem. Od’79. dodanašnjihdana, narcističkaideologijajeraslaiširilasedotemeredajevelikibrojljudismisaoživotasvevišepočeopoistovećivatispriznanjemiuspehom.

Celokupnadruštvenaatmosfera, uticalajenatodasestvarajugeneracijeljudislabog, fragilnogidentiteta, kojese, shodnodruštvenimtrendovima, višenegoikadaranije, plašestarenjaismrti, obaveza, dugotrajnihismislenihvezaiposvećivanja, dokse, sdrugestrane, neizmernodiveslavi, bogatstvuiglamuru, materijalističkisuorijentisaneismatrajudaseličnavrednostmerikrozdruštveniuspehipriznanje.

Lašpodpojmomnarcističkekulturepodrazumevanovitrendnepromišljenog, nesimboličkogponašanja, poklanjanjaautoritetuinametnutimdruštvenimnormamai, posledično, sveopštuapatičnostljudi. Zapravo, podtimeonpodrazumevapatološkuformunarcizma. Jednaodsuštinskihodlikanarcizmajemeđusobnooglednjeljudijednihudrugima. Ogledanjauonimakojisesmatrajudostojnim, velikimilinanekidruginačinbitnim.

Ogledanjesemožeshvatitidvostruko, kaonormalnaineizbežnarazvojnafaza, aliikaopatološkaformapotrageza„drugim“ kojićepodržavatinedovoljnorazvijenSelfpojedinca.

Ogledanjesopstvenevrednostiudrugom

Ogledanjesemožeshvatitidvostruko, kaonormalnaineizbežnarazvojnafaza, kojadetetuomogućavadainternalizujefunkcijebrigujućeg„drugog“ iuobličisvojidentitet, očemujepisaoLakan.NasličannačinjeoogledanjupisaoiHegelu„Fenomenlogijiduha“. Iakonikadanijeiskoristiotermin„ogledanje“, onjepričaoouniverzalnojpotrebiljudidabuduprepoznatiiprihvaćeni. Dabismobiliprepoznatiipriznati, potrebnisunamdrugidanasprepoznajuipriznaju. Dakle, ipoHegelujetaj„drugi“ neizbežanfaktoručovekovomprocesuostvarivanja.I Frojd je pisao da „se individualna i grupna psihologija ne mogu potpuno razlučiti jer je psihologija pojedinca sama po sebi funkcija jedne osobe s drugom“.

Međutim, ako razvojni zadatak primarnog ogledanja ne bude uvremenjen i savladan, ogledanje se može shvatiti kao patološka forma potrage za „drugim“ koji će podržavati nedovoljno razvijen Self pojedinca. Takva ogledanja služe tome da potkrepe nedovoljno razvijen Self pojedinaca, koji nisu u potpunosti konfigurisali svoj identitet. Kada kažem da nisu u potpunosti konfigurisali svoj identitet, smatram da nemaju uporište u sebi i da ne mogu da se definišu bez odobravanja nekog moćnog drugog. Možda je bolje reći da nisu uspeli da usklade različite aspekte svoje ličnosti i da povežu različite delove sopstvenog života kroz koje ispoljavaju svoje psihičke sadržaje. Današnjica je puna uspešnih ljudi koji se ističu na svojim položajima, ali iza maske uspeha, krije se praznina. Bez drugog i priznanja drugog, čovek ne može da se ostvari kao ljudsko biće. Društveni uspeh i priznanja nemaju mnogo veze s integritetom ličnosti. Čovek neintegrisanog identiteta može biti poslovno veoma uspešan i cenjen, imati porodicu koja izgleda srećno, zapravo, sve u njegovom životu može, u očima drugih, izgledati bajkovito, sjajno. Ipak, ukoliko nije u stanju da obradi tenziju iz tela, čovek nije u stanju ni da poveže različite aspekte svoje ličnosti i da se oseća kao skladno biće.

Tenzija nastaje iz nemogućnosti osmišljavanja delova svog psihičkog univerzuma. Ta nemogoćnost osmišljavanja i samoregulacije nastaje usled propusta roditelja da umire dete koje je tek počelo psihički da se razvija, da obrade njegove neuređene psihičke sadržaje i vrate mu ih na prihvatljiv i prihvatajući način. Prihvatajuća pažnja i saosećajnost predstavljaju primarna učenja, jer na taj način beba uči kako da obradi svoju strepnju i kako da se nosi s narednim razvojnim zadacima. Ako primarni zadaci nisu savladani, ni oni zreliji neće biti uspešno završeni. Čovek će se u svom daljem razvoju uvek susretati s „nezavršenim poslovima“ koji će ga neminovno sputavati da funkcioniše na skladan način. Pošto ne možemo da preskačemo razvojne stepenice, rane frustracije mogu napraviti veliku prazninu u čoveku, prazninu koja otvara prostor za stvaranje lažnog Selfa, Selfa koji nastaje usled nemogućnosti ili nepotpune internalizacije ideala. Lažni Self je fasada koju dete stvara pokušavajući da zadovolji zahteve majke koja insistira da ono bude u skladu s njenim potrebama, a ne potrebama njegovog pravog Selfa. Majka, tog potencijalnog deteta, je već i sama produkt kulture i njenih standarda i očito je nedovoljno sposobna za saosećanje i prepoznavanje detetovih želja. Da bi se osećalo prihvaćeno, dete gradi fasadu, ali ujedno, ne može zaista da prihvati majku, tu primarnu drugost. Umesto da se Self deteta kroz primarnu interakciju razvija, ono mora jedan autentičan deo sebe da potisne, paralelno gradeći neautentičan deo, lažni deo, koji će majka hvaliti i prihvatati. Tenzija deteta će biti umirena, ali će to platiti gubitkom svoje autentičnosti.

Razvojno i patološko ogledanje

Lašu „Narcističkoj kulturi“ piše upravo o tome, o patološkom narcisu koji živi u društvu zasićenom ideologijom koja podržava međusobna ogledanja, na taj način umirujući tenziju ljudi malformisanog identiteta. Ispostavlja se da, pod uticajem kulture, nesigurni roditelji ne uspevaju deci da pruže adekvatno ogledanje, umirivanje, sposobnost da u budućnosti sama osmišljavaju svoju tenziju i da se samoregulišu, te deca ne uspevaju da savladaju razvojno normalnu fazu ogledanja. Usled neispunjenosti ovog razvojnog zadatka, sve je više ljudi koji se patološki ogledaju u drugima, kojima su drugi neophodni za unutrašnju regulaciju, popunjavanje praznine, doživljaj samopoštovanja, smisla, lične vrednosti. Takva potreba za drugim koji je neophodan za doživljaj lične vrednosti, dakle, u čijem odsustvu ne postoji osećaj lične vrednosti, predstavlja formu patološkog narcizma.

Ako to primarno ogledanje, u najranijim danima između majke i deteta, dete ne doživi funkcionalno, javlja se opasnost da ono nikada ne razvije dovoljno čvrste granice između sebe i ostatka sveta i da bude u stalnoj potrazi za “ogledajućim drugim”, za nekim koga će doživljavati kao dovoljno bitnog i moćnog i preko koga će pokušavati da definiše sebe, od koga će, zapravo, tražiti da mu da vlastiti identitet.

Mnogi ljudi današnjice su prilično nesigurni i nesamostalni, osećanje kontinuiteta njihovih života je u funkciji drugog ili drugih, „publike“. Jedna je stvar prihvatiti drugost u sebi, to ljudima omogućava da se upotpune kao individue, a povezano je s normalnim razvojnim zadatkom ogledanja koji je prethodno pomenut. Dete, ogledajući se u drugom, uči da internalizuje njegove funkcije koje su mu neophodne za skladan život. Mi smo bez drugog ništa, i dok ne priznamo tog drugog u sebi, ne priznajemo ni sebe. Keli Oliverkaže da drugost omogućava prevođenje tenzije u nešto što ima smisao, u značenja, u nešto komunikabilno. Prihvatiti drugost u sebi je jedan od osnovnih razvojnih zadataka, jer mi smo socijalna bića i, da bismo postali subjektima, drugi nam je neophodan. Međutim, sasvim je suprotna stvar ogledanje u “publici” u kasnijem razvojnom dobu, narcističko ogledanje koje ukazuje na nerazvijenost i neintegrisanost identiteta, na neprihvatanje drugosti u sebi, već na zavisnost od drugih izvan nas, od funkcija drugih koje nikada nisu potpuno pounutrene. Ako drugog nemamo u sebi, moramo ga imati u spoljašnjem svetu, jer je bez prihvatanja drugosti, unutrašnji psihički svet prazan.

Upravo iz tog razloga u narcističkoj kulturi se odigravaju patološka ogledanja, kao sušta suprotnost komunikaciji i razumevanju. Posledica masivnih potčinjavanja normama ispostavlja se kao razvitak patologije, nesposobnost razmišljanja, nesposobnost samoosećanja, osećanja vlastitog identiteta i kontinuiteta. Čovek koji poistovećuje ličnu vrednost sa uspehom, često i postaje uspešan, društveno priznat. Međutim, iako uspešan u različitim sverama svog života, zapravo ostaje neuspešan sam pred sobom, u smislenom povezivanju tih različitih aspekta života. Njegova sigurnost, sreća i funkcionalnost se ne nalaze u njemu, već u drugom koji je izvan njega, od kojeg je on zavistan. Neprekidna ogledanja i nemogućnost funkcionalnog života bez njih, suštinski smanjuju komunikativnost bića jer, iza tih ogledanja, ne postoji stabilno formiran identitet koji bi osobi omogućio da i sama, bez publike i drugog, zna ko je, šta želi i šta radi.

Pravi i lažni self

Donald Vinikot, analitičar “Britanske nezavisne škole” smatrao je da je stvarni odnos s majkom i drugim značajnim figurama od centralnog značaja za razumevanje ličnosti, kao i razvoj autentičnosti – pravog Selfa.

Lažni Selfje način na koji sebe prikazujemo da bismo bili prihvaćeni jer smo „naučili“ šta to sve treba da imamo da bi nas drugi prihvatali. Pravi Self nije nešto što se uči s ciljem da budemo prihvaćeni, već je urođeni potencijal koji se se relacijski razvija i otkriva. Čovekovo Ja, Self i integritet moraju biti autentično njegovi, jer ako se stvaraju da bi udovoljio drugima, onda on ne prihvata drugost u sebi, već mu je ona nametnuta, njome je potlačen.

Lažni Selfje način na koji sebe prikazujemo da bismo bili prihvaćeni jer smo „naučili“ šta to sve treba da imamo da bi nas drugi prihvatali. Pravi Self nije nešto što se uči s ciljem da budemo prihvaćeni, već je urođeni potencijal koji se se relacijski razvija i otkriva.Čovekovo Ja, Self i integritet moraju biti autentično njegovi, jer ako se stvaraju da bi udovoljio drugima, onda on ne prihvata drugost u sebi, već mu je ona nametnuta, njome je potlačen.

PumpanjelažnogSelfa, naravno, potiskujepraviSelfitakopatološkinarcispredstavljaosobukojaodustajeodsebeuimepovlasticakojedobijaoddruštva, važnihdrugih, šefova, nadređenih, gazde, idola…Uterapijiosobasovakvimproblemima, dolazimoidokrnjesavestiidojakogosećanjabesainemoćnogbesa, ali, suštinski, ispodsvegatogaležipraznina. Prazninanastalakaoposledicaodustajanjaodsebezaradusvajanjatuđihvrednosti, zaradtuđegprihvatanjaiodobravanja. Onaprazninakojajenastalakaoposledicaneadekvatnogranogogledanja, nemogućnostiinternalizovanjaličnihidealaidoveladomalformisanogidentiteta, identitetasrupom, kojumorajupopunjavatidrugistalnimpriznanjima, odobravanjimaiprihvatanjimadabitakvaosobaimalaosećajdavredi. Poštojetojedinidoživljajličnevrednostizakojizna, takvaosobaveomateškoodustajeodlažnogSelfa. Zadatakterapeutajedaobezbediprihvatajućuatmosferu, priznanjeipružanjepodrške, kojajenedostajalauklijentovomranomrazvoju. Jedinouterapijikojanudisaosećajnost, ukojojklijentverujeda“sme” daseispoljipredterapeutommožedaseaktivirapraviSelf, nastavidaserazvijainadjačalažniSelf.