Sekundarna dobit – korist od problema

Međutim, jedno od osnovnih pravila koje sam naučila u svojoj psihoterapijskoj edukaciji iz O.L.I-psihodinamske integrativne psihoterapije, a kasnije, kroz rad s klijentima se uverila u neprikosnovenu istinitost tog pravila, glasi: „Ljudi nikada ne rade ništa ako od toga nemaju nekakvu korist“.

Možda na prvu loptu zvuči paradoksalno. Zašto bi neko (i to još nesvesno) održavao neki problem, koji mu na svesnom nivou jako smeta, remeti mu život i normalno funkcionisanje, ponekada čak ugrožava i fizičko zdravlje? I kakva tu dobit može da postoji? Mada, kada se pitanje postavi na ovaj način, zapravo bi zvučalo paradoksalno da nikakve dobiti nema. Ako se neko muči proživljavajući raznorazne simptome, a od tih simptoma ne dobija nikakvu korist, tek bismo onda bili zbunjeni samim njihovim postojanjem. Ispalo bi da ljudi uživaju u patnji i da ima je baš lepo što ih simptomi muče….No, kad bi bilo tako…verujem – ne bi potražili psihoterapijsku pomoć.

Dobit od problema

Dakle, svaki simptom ili psihički problem nosi dobit sa sobom. Dobit od održavanja psiholoških problema se stručno naziva „sekundarna dobit“.

Sekundarna dobit je, dakle, nezavisna od vrste problema i sveprisutna u psihološkim mukama ljudi. Često se javlja kao otpor promeni. Neki ljudi ubrzo postanu svesni dobiti koju imaju od održavanja svojih problema, dok je pojedinim klijentima mnogo teže da uvide da imaju bilo kakvu korist od svojih muka. Čini mi se da brzina uvida u postojanje sekundarne dobiti od problema nema baš mnogo veze sa inteligencijom osobe koja ima problem. Pre bih rekla da ima veze sa jačinom njenih simptoma, kao i vremenom trajanja tih simptoma. Što je simptom jači, tvrdokorniji, „žilaviji“, to se više opire promeni. Što se više opire promeni, to je čoveku teže da uvidi da od njega ima i neke dobiti.

Kada ljudi uvide dobiti od vlastitih problema, često postaju spremniji da se menjaju. Promena je često teška jer zahteva trud i rad. Nije lako promeniti navike, a psihičke probleme bismo, uslovno, i mogli da opišemo kao izvesnu vrstu samoporažavajuće, nesvesne navike. Iz toga razloga je nekada teško čak i pričati o dobitima od psiholoških problema. Čak i kada pričamo o tim dobitima, nije retko da ih klijenti nakon seanse „zaborave“, stave u drugi plan ili (nesvesno) reše da ne misle o njima. Teško je, mnogima je jako teško da priznaju da su, barem delom, odgovorni za održavanje svojih problema. A priznavanje sekundarne dobiti znači upravo to – ja sam održavam svoj problem, jer od njegovog postojanja dobijam nešto. Međutim, bez tog priznavanja se ne može krenuti sa menjanjem. Ne možemo promeniti ono što ne priznamo da postoji.

Kako izgleda sekundarna dobit?

Uzmimo za primer bilo kakav psihološki problem. Prethodno sam pomenula paniku, pa bismo mogli da se zadržimo na tom primeru. Panični napad je veoma neprijatan i, često, veoma onesposobljavajuć za osobu koja od njega pati. Klijenti s paničnim napadima uglavnom kažu da žele da ih se što pre, ako je moguće odmah, oslobode. A onda se, u nekom trenutku, dotaknemo sekundarne dobiti. Ona, istini za volju, varira od klijenta do klijenta. Ali, kao što je rečeno, uvek postoji. Panika nekog može, na primer, sprečavati da se zaposli. Klijent kaže da želi da radi i da se što hitnije oslobodi panike, kako bi mogao da potraži posao. Kada malo proanaliziramo problem, možemo da dođemo do toga da taj klijent sumnja u svoje kompetencije nalaženja posla. Još češće može sumnjati u svoje kompetencije održavanja posla ili sposobnosti da posao uradi na pravi (u njegovim očima to često bude – najbolji mogući) način. Naposletku, nije retko da se ispostavi da ovaj hipotetički klijent, zapravo, nije siguran da uopšte želi da radi taj posao. Možda je posao dosadan, možda je zahtevan, možda je ipak lepše da još malo ne preoptereti sebe prevelikim obavezama… Napad panike, sagledan iz ovog ugla, zapravo predstavlja jednu veliku sekundarnu dobit – daje klijentu na vremenu da odluči šta stvarno želi, i to bez krivice i bez mogućnosti da ga neko optuži da je lenj, nepreduzimljiv ili nezainteresovan. Budući da ovaj hipotetički klijent ima paniku, dakle – psihološki problem – problem je taj koji mu ne dozvoljava da bude prokativan. On bi hteo, ali ne može. Mnogo je, dakle, lakše da nešto ne možemo jer imamo problem, nego da kažemo da nećemo pa da još i dobijemo kritiku. S druge strane, kada ovaj hipotetički klijent zaista ne bi hteo da nađe posao, sumnjam da bi mu se javila panika. On bi, u toj situaciji, znao šta hoće, a šta neće. Bio bi siguran da ne želi posao i ne bi bio neodlučan. Međutim, problem je u tome što on i želi i ne želi. Ima dobre razloge da želi posao, ali ima i dobre razloge da ga ne želi. Kada postoji želja da nešto radimo, a sumnjamo da bismo za to bili sposobni ili mislimo da bi nam to možda bilo preteško, često se javljaju anksioznosti, panika ili neki drugi simptomi. Te simptome možemo, tada, shvatiti kao signale za uzbunu. A kada se njihov smisao proanalizira, kao što je ukazano, uvek dođemo do neke sekundarne dobiti.

Šta je problem sa sekundarnim dobitima od problema?

Iako simptom štiti od osuda i iako „daje na vremenu“ da se donese odluka, on ne štiti osobu samo u tom jednom polju povodom kog je neodlučna. Simptom se širi na čitav život te osobe. Osoba koja ima agorafobiju, „sa sobom je nosi“ svuda, osoba koja ima napade panike, paniči u različitim situacijama, osoba koja je anksiozna, često postaje anksiozna i povodom situacija oko kojih ranije nije preterano brinula. Dakle, ako se ne tretiraju, simptomi imaju tendenciju da se usložnjavaju i postaju tvrdokorniji. S druge strane, čak i da to nije slučaj, uglavnom se ne javljaju samo u specifičnim situacijama koje osoba želi da izbegne, već se javljaju i onda kada osoba želi da se opušta i uživa, kada želi da izađe s društvom i ne misli o problemima. Dakle, iako svaki psihološki problem sa sobom nosi izvesnu dobit (sekundarnu dobit) šteta od njega je neuporedivo veća.

No, svi klijenti znaju štete od svojih problema. Naposletku, zbog toga i potraže psihoterapijsku pomoć. Ali, ukazivanje na sekundarnu dobit od tog istog problema veoma često „trgne“ ljude i funkcioniše kao okidač i motivator za promenu. Kada klijenti shvate skrivene dobiti, a onda prostom analizom izračunaju da te dobiti i nisu neke dobiti kada se uporede sa štetama koje imaju od simptoma, onda budu znatno motivisaniji da ulože trud i posvete se promeni. Kada je čoveku jasno zašto nešto radi, on postaje mnogo motivisaniji da to ponašanje i promeni.

Neodlučnost povodom promene

Prethodno opisan primer hipotetičkog klijenta s paničnim napadom sadrži u sebi nešto primarnije od sekundarne dobiti. Sekundarna dobit se i zove sekundarna jer je nastala kao posledica problema. Dakle, sekundarna dobit ne izaziva sam problem, već pomaže da se on održava. Pre sekundarne, logično, postoji i primarna dobit. Psihološki problemi se razvijaju usled nedovoljne razvijenosti neke od osnovnih sposobnosti ličnosti. Jedna od tih sposobnosti se zove „sposobnost tolerancije na ambivalenciju“ ili, srpskim jezikom rečeno – sposobnost odlučivanja, pravljenja izbora u situacijama koje su na neki način konfliktne, međusobno suprotstavljene. Ambivalencija ili neodlučnost se javljaju kada imamo dva međusobno suprotstavljena cilja ili želje, a nismo sigurni koji cilj ili koja želja nam je privlačnija. Ne umemo na napravimo izbor, da odlučimo. Plašimo se posledica, mogućnosti da nećemo izabrati „pravu stvar“. Šta ako pogrešimo? Šta ako načinimo loš izbor, pa posle ne uspemo da popravimo? Šta ako bude kasno za izmene? – pitanja su koja često sebi, a i drugima, postavlja neodlučna (ambivalentna) osoba. Sposobnost tolerisanja međusobno suprotstavljenih – ambivalentnih težnji i osećanja je, možda, jedna od najbitnijih sposobnosti koje razdvajaju normalnost od psiholoških problema. Ako osoba nema sposobnost da toleriše ambivalenciju, ona mora naći neki manevar da se s njome nosi. Tu na scenu dolaze različiti mehanizmi odbrane od ambivalencije.

Odbrane od ambivalencije

Postoji nekolicina odbrambenih mehanizama koji osobu štite od nerazvijene sposobnosti tolerancije na ambivalenciju.

Površnost

Jedan od osnovnih mehanizama koji koriste adolescenti ili mlade osobe koje su na pragu osamostaljivanja, suočavanja sa životom i obavezama – je mehanizam površnosti. S jedne strane, osoba bi i dalje da bude kod mame i tate, sigurna i bezbrižna. S druge strane, „vreme joj je“ da se osamostali. To vreme za osamostaljivanje, samo po sebi, može da poprimi različita značenja. Da li „vreme za samostalan život“ znači da to roditelji očekuju od mlade osobe, da to ona sama od sebe očekuje, da to zaista želi ili da je vaspitana da to tako treba? Moguće je da se većina prijatelja te osobe osamostalila, pa da se ona oseća manje vredno što „kaska“ za njima. Ujedno, međutim, može da se oseti nespremno da bude samostalna. Sama ta reč „samostalnost“ često budi sijaset negativnih asocijacija i anksioznost kod mnogih mladih ljudi. Pitaju se da li će moći, da li su sposobni, da li to žele…pitaju se, zapravo, da li je vreme za osamostaljivanje –pravo vreme za njih, ili neko nametnuto pravo vreme. Dakle, neodlučni su, frustrirani povodom neodlučnosti i nezadovoljni što ne znaju kako da razreše dilemu. Imaju želju, ali imaju i strah. Žele da „odrastu“, ali nisu sigurni šta sve odrastanje sa sobom nosi. U konfliktu su. I taj konflikt – konflikt ambivalencije – moraju rešiti na neki način.

Setimo se hipotetičkog klijenta s napadima panike povodom traženja posla. Ako pronađe posao – u zamci je (mora da bude ozbiljan i posvećen), ako ga ne nađe, oseća se manje vredno, neispunjeno i nezadovoljno (takva osećanja, svakako ne želi). Rezultat netolerancije frustracije i ambivalencije se ispoljio kao napad panike. Odbrana od neodlučnosti kod ovog zamišljenog klijenta bi vrlo lako mogla da se podvede pod naslov „površnost“. Šta to znači? Svedeno rečeno „ od svega pomalo, a ničega dovoljno“. Umesto posvećenog traženja posla, osoba bi mogla satima, danima, nedeljama da bira profesije, radna mesta ili čak delove grada (ponekad i različitih zemalja) u kojima bi mogla da se zaposli. Internet je savršeno mesto za potkrepljivanje ovog mehanizma. Nije teško zamisliti osobu koja sate provodi na internetu tražeći različite poslove koji bi mogli da je zainteresuju, a onda tražeći mane tim poslovima, sve dok ne pronađe neko novo zanimanje kojim će se na trenutak oduševiti, da bi ubrzo obezvredila i taj posao. Takva osoba svašta sazna o mogućnostima, utroši značajnu količinu energije dok pretražuje alternative, svakoj opciji nađe zamerku i ni u jednu aktivnost se, zapravo, ne udubi. Sjajna odbrana, zar ne? Ponovo se možemo upitati kako bi iko mogao da zameri takvom pojedincu da ne radi, da se ne trudi, da ne daje sve od sebe? Poslednjih nedelju dana ne radi ništa drugo do upornog pretraživanja raznoraznih poslova, odmerava svoje sposobnosti i kapacitete i daje sve od sebe da pronađe najbolje moguće zanimanje. Pritom, svašta je taj naš hipotetički pojedinac usput i naučio. Ono što je, međutim, propustio je da se zaista udubi u nešto, da se zaista suštinski zainteresuje i da reši da se oproba u nečemu. Ali, nije on zbog toga loša osoba, ne rade to ljudi namerno. Ne vara ta osoba druge, već zavarava samu sebe. To zavaravanje je odbrana, odbrana koja pomaže da se izbori s napetošću koja nastaje kao nerazvijenost sposobnosti da se toleriše ambivalencija.

Došlo je vreme da se rade ozbiljne stvari, a ovaj naš izmišljeni pojedinac ne oseća da je dorastao „ozbiljnim stvarima“. Hoće on, ali i neće. Želi, ali i ne sme. I šta onda drugo i da radi nego da se (nesvesno) zavarava, da se služi odbrambenim mehanizmima, da pokušava da balansira „hoću“ i“ neću“ koje stoje jedno uz drugo.

Međutim, ako je želja velika, a mehanizam odbrane popusti, pa se taj pojedinac upita nešto poput „šta će biti s mojim životom“ neretko nastane panika. Ako je strah od suočavanja s životnim izazovima veći od želje, želja na neki način počne da jenjava, a osoba počinje da se oseća sve depresivnije.

“Kontraveštine”

U O.L.I metodu postoji pojam“ kontraveština“. To je jedan pojam koji je novost u odnosu na ostale psihoterapijske pravce i postavke. Kontraveštine nisu mehanizmi odbrane, one su, zapravo, zloupotreba mehanizama odbrane, njihovo korišćenje zbog „sekundarne dobiti“, i onda kada nije neophodno. Kontraveštine možemo opisati kao izvesne vrste složenih, dobro uvežbanih i razrađenih samosabotirajućih ponašanja koja umanjuju potencijal osobe da prihvati život i živi „punim plućima“. Primarna dobit od nekog psihološkog problema je u službi zaštite ličnosti koja nema razvijenu neku od bazičnih sposobnosti (poput sposobnosti tolerancije na ambivalenciju). Kontraveštine se razvijaju umesto sposobnosti, kao njihova zamena. Sekundarna dobit je, u terminima O.L.I metoda – „zloupotreba odbrambenog mehanizma van nužde od čega je, razvojno gledano, veća šteta nego vajda“. Sekundarna dobit našeg hipotetičkog klijenta koji „traži posao, a moli Boga da ga ne nađe“ je – izbegavanje odgovornosti. Budući da pričamo o osobi koja je anksiozna i koja je razvila panične napade povodom ambivalencije „hoću da odrastem-neću da odrastem“, jedan od logičnih narednih koraka koje bi takva osoba mogla da preduzme bi bio – povlačenje.

Racionalizacija bi mogla biti sledeća „probao sam da pronađem posao, dao sam sve od sebe, videli ste da sam tražio, aplicirao, raspitivao se, pokušao da pronađem šta mi najviše odgovara…i ništa nije išlo…“. Zaključak bi bio da nema vajde da se dalje trudi. Nije slučajno što kliničari često pominju anksiozno-depresivan stil reagovanja. Kada bi se ova hipotetička osoba ponela na upravo opisan način, ona bi u značajnoj meri umanjila svoju anksioznost. Međutim, time ne bi razrešila problem, jer je mehanizmom izbegavanja – izbegla da zaista živi. Kada se neko opire životu i pokušava od njega da pobegne, često se javljaju depresivna osećanja. Iako je anksioznost veoma neprijatna, ona tera čoveka da radi na ispunjenju svoje želje. Depresivnost, s druge strane, podrazumeva odustajanje i gušenje želje.

Vidimo da sposobnost tolerancije na ambivalenciju predstavlja jednu, razvojno gledano, zreliju sposobnost i da je potrebno dosta truda i vežbe da bi se ona razvila. I videli smo kakvim se sve manevrima, sekundarnim dobitima i kontraveštima mogu služiti osobe koje nisu dovoljno razvile ovu sposobnost. Ukazivanje na sekundarnu dobit od problema je, stoga, nužan korak za razumevanje načina na koji sebi činimo „medveđu uslugu“. Tek nakon toga sledi pravi terapijski rad koji podrazumeva vežbanje i učenje zakinutih sposobnosti, kako bismo ih razvili do dovoljne mere da možemo da preuzmemo odgovornost za svoj život, donosimo odluke i budemo značajno slobodniji, samosvesniji i spremniji za život. Tolerisati ambivalenciju znači biti potpuno svestan oprečnih težnji, biti sposoban za obradu tih suprotnosti i opredeljivanje za ono što je razvojno bolje, što dovodi do jasne usmerenosti (“znam šta hoću”), odlučnosti i usmerenog delovanja (bez “vožnje pod ručnom kočnicom”, “hoću-neću” ponašanja…).

Autorka je dipl. psiholog – master, psihološki savetnik

www.psihoterapijsketeme.rs