Komentari: 1
Ostavite komentar
Ocena: 4.22
Glasaj:
Pošalji tekst
Promeni veličinu slova
Verzija za štampu
Bili ste svedok događaja?
Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video..
Strahovi kod dece
04/11/2009 20:25

Strahovi kod dece

Autor: Tatjana Firevski Jovanović i Nebojša Jovanović

Strah je osećanje koje svako od nas doživi nebrojeno puta u životu. U zavisnosti od značaja i značenja neke situacije za nas, nekada je strah veoma intenzivan, nekada jedva primetan, a često se, manje ili više upadljivo, doživi u kombinaciji sa mnogim drugim osećanjima. Iako nam iskustvo govori da strah još nikoga nije zaobišao, svi se trudimo da to neprijatno osećanje svedemo na najmanju moguću m

Strah je osećanje koje svako od nas doživi nebrojeno puta u životu. U zavisnosti od značaja i značenja neke situacije za nas, nekada je strah veoma intenzivan, nekada jedva primetan, a često se, manje ili više upadljivo, doživi u kombinaciji sa mnogim drugim osećanjima. Iako nam iskustvo govori da strah još nikoga nije zaobišao, svi se trudimo da to neprijatno osećanje svedemo na najmanju moguću meru.

******

Strah je primarna emocija i urođena reakcija organizma na pretnju. Njime se organizam aktivira kako bi se izborio sa pretnjom. Zato je strah korisna, adaptivna funkcija organizma koji se nalazi u opasnosti.

******

 

* Adaptivna funkcija straha

Roditelji koji su suočeni sa strahovima svoje dece, često osećaju potrebu da svoje mališane zaštite od tog neprijatnog osećanja na sve moguće načine. Polazište uobičajenog razmišljanja o strahu je da je srah nešto što je u osnovi loše. A da li je baš tako? Ako se zadržimo samo na subjektivnom doživljaju straha, onda ćemo se, verujem, svi složiti da jeste. Međutim, ako zagrebemo malo dublje i dođemo do smisla i funkcije koju strah ima, onda ćemo naići na drugačiji odgovor. Strah je primarna emocija. Strah je urođena reakcija organizma na pretnju. Kada jedinka doživi neki ugrožavajuć stimulus, na fiziološkom planu se javljaju promene kao što su ubzan rad srca, napetost mišića, ubrzano disanje, povišeni pritisak, zatim dolazi do izoštravanje pažnje, usmeravanja na preteći stimulus i traženja rešenja. Ovim se organizam aktivira kako bi se izborio sa pretnjom. Zato je strah korisna, adaptivna funkcija organizma koji se nalazi u opasnosti. Adaptivna funkcija straha se ispoljava u oblicima ponašanja koji se mogu svesti na odbranu od opasnosti (borba) i bežanje od izvora pretnje.

Kroz iskustvo o uzročno-posledičnim vezama i učenje adekvatne procene pretnje mi usvajamo različite manifestne oblike odbrane. Nekada, usled preplavljujuće količine straha i doživljaja da se ne može zaštititi, jedinka može reagovati ukočenošću. Deca se češće od odraslih parališu usled doživljaja straha, a karakteristična je i reakcija bežanja, plač, vrištanje.

******

Razvojni strahovi se vezuju za različite faze razvoja deteta i najčešće prolaze prolaze spontano. Za njihovo prevazilaženje je obično dovoljno podržavajuće okruženje i emocionalna stabilnost u porodici.

******

 

* Razvojni strahovi

Treba praviti razliku između strahova koji su normalan pratilac detetovog odrastanja i sazrevanja, koji se još zovu i razvojni strahovi i neurotskih strahova koji se vezuju za visoko stresne i traumatske doživljaje. Razvojni strahovi se vezuju za različite faze razvoja deteta i najčešće prolaze spontano. Za njih obično nije potrebna stručna psihološka pomoć, već je dovoljno podrzavajuće okruženje i emocionalna stabilnost u porodici.

* Neurotski strahovi

Neurotski strahovi se nekada mogu razviti i iz nemogućstva prevazilaženja razvojnih strahova, usled neadekvatne reakcije sredine, a prvenstveno roditelja, na potrebe deteta ali i usled smanjenih razvojnih kapaciteta samog deteta.

Sa još nedovoljno razvijenim kapacitetima za borbu i bez dovoljno iskustva da procene značaj pretnje koja postoji, deca nam mogu izgledati bespomoćna. Upavo zbog toga, stvari kojih se deca plaše odraslima mogu izgledati čudno i besmisleno. Odrasli zato često reaguju tako što deci pokušavaju da objasne da nema razloga za strah, pokušavaju da ih uvere tako što ih izlažu ‘benignim’ situacijama kojih se deca tobože neopravdano boje i neretko gube strpljenje. Druga reakcija je prezaštićivanje i uklanjanje svake naznake pretnje iz detetovog okruženja, ulivanje osećaja sigurnosti po svaku cenu. Obe ove reakcije su neprimerene i nikako ne rešavaju problem. Bez obzira na to da li nam strah koji dete oseća deluje racionalan ili iracionalan, prenaglašen ili potpuno besmislen, on je za dete uvek realan. Takođe, ukoliko ne dozvolimo detetu da oseti strah, onemogućićemo ga da razvije sposobnost da se štiti, da prepoznaje opsasnosti i da razume svet. Uvek bi trebalo da imamo na umu da pored toga što je deci potrebna zaštita, takođe ih je potrebno osposobiti alatom za samostalan život koji će voditi kada se od nas odvoje.

Razlišite psihološke teorije su se bavile poreklom i mehanizmima nastanka i prevladavanja razvojnih strahova, svaka na svoj način. Ovde će razvojni strahovi biti prikazani onako kako se manifestuju u ponašanju dece kroz različite periode razvoja. Treba naglasiti da su sve razvojne faze okvirne, kao i da se strahovi karakteristični za neku fazu mogu pojaviti i u nekim drugim, ranijim ili kasnijim fazama, mogu se preplitati i vraćati usled individualnih iskustava svakog pojedinačnog deteta.

******

Uvek bi trebalo da imamo na umu da pored toga što je deci potrebna zaštita, takođe ih je potrebno osposobiti alatom za samostalan život koji će vodoti kada se od nas odvoje.

******

 

* Period odojčeta

Novorođenče nema naročito širok spektar reakcija i doživljaja. Oko trećeg meseca života ono tek uspeva da diferencira osećaj prijatnosti naspram osećaja neprijatnosti. U ranom dobu začeci reakcije straha mogu se opaziti u naglom trzanju i plakanju kao reakcijama na iznenadne signale iz spoljašnje sredine. To mogu biti: zvuk telefona, automobila, naglo podizanje tona glasa, promena jačine svetlosti u prostoriji ili nagli pokret nekoga od prisutnih itd. Još jedna reakcija na potencijalnu opasnost prisutna u najranijem dobu je Morov refleks koji se ispoljava u podizanju ruku deteta u vertikalan položaj onda kada dolazi do nagle promene položaja i gubitka ravnoteže. Na ovaj način dete refleksno pokušava da spreči pad. Ove prve reakcije sadrže elemente odgovora na pretnju, ali nisu reakcije straha u pravom smislu reči, već su pre odgovor na intenzivnu neprijatnost.

******

U ranom dobu začeci reakcije straha mogu se opaziti u naglom trzanju i plakanju kao reakcijama na iznenadne signale iz spoljašnje sredine

*******

 

Prva prava reakcija straha može se uočiti između 6. i 8. meseca, kada dete vidi neku nepoznatu osobu. Na pojavu stranog lica dete plače,okreće se na drugu stranu, maše rukama čak i kada je majka prisutna ili ga drži. Ova reakcija je intenzivnija ukoliko je dete do tog perioda bilo upućeno samo na roditelje ili čak samo na majku. U sredinama u kojima je dete često upućeno i na druge ljude, kao što je slučaj sa porodicama sa mnogo članova, ova reakcija deteta može biti donekle umanjena, mada nikada potpuno.

Između 8. meseca i 1. godine života prvi put se javlja separacioni strah-strah od odvajanja. Dete ne želi da se odvoji od roditelja, najčešće majke, a kada se to dogodi postaje uznemireno, plače, a zatim se smiruje i povlači u sebe. Oko druge godine ovaj strah od odvajanja je na vrhuncu, a neretko se pojavljuje i kasnije u blažem obliku i povremeno, naročito nakon značajne promene sredine (preseljenje, polazak u vrtić itd.). Sa ovim su upoznati svi roditelji koji su ikada pokušali da svog dvogodišnjaka ostave na čuvanje nekome ko ne spada u najbliži krug u kome se dete do tada kretalo, bilo da je u pitanju odlazak u vrtić ili kod dalje rodbine, komšije itd. Nije redak slučaj da se usled neadekvatne reakcije na detetov strah od odvajanja, razvije neurotski oblik straha, dakle ne prolazni razvojni, već ozbiljniji oblik za čije prevazilaženje je nekada potrebno konsultovati stručnjake. Popuštanje detetovom zahtevu i ostanak sa njim po svaku cenu podjednako je loše rešenje kao i iskradanje iz prostorije dok dete ne gleda ili potpuno zanemarivanje detetove reakcije. Bitno je da detetu stavite do znanja da odlazite kao i da naglasite da ćete se vratiti. Veseli pozdrav, golicanje ili zasmejavanje pre nego što odete, značajno mogu da ublaže detetovu reakciju kao i da skrate period privikavanja.

* Rano detinjstvo

Na uzrastu od dve godine karakteristčan je strah od životinja, najčešće buba, zmija ili pasa. Takođe, ono što roditeljima može delovati zabrinjavajuće iako je vrlo uobičajeno, jeste strah od velikih predmeta, bučnih aparata kao što su fen, usisivač itd. Pored toga, deca se mogu osetiti nesigurno i uplašeno među novim ljudima, u novoj sredini ili pri naglim promenema u okruženju. Za ovaj period je karakterističan i strah od vode. Bilo da je u pitanju kupatilo, bazen ili more, neka deca pokazuju veliku zabrinutost pri pomisli da se nađu u tolikoj količini vode. Nekada je to povezano sa slivanjem vode u odvod i strahom deteta da i njega ne povuče vir, a kada je more u pitanju, često se radi o nepreglednosti i nemogućstvu kokontrole tolike količine vode.

Oko 3. godine može se javiti strah od mraka, koji se ćesto konkretizuje kroz strah deteta da će se u mraku saplesti i povrediti, da će čudovište izaći iz ormara ili da će ga ujesti pauk itd. Ovo je preiod u kome se intenzivno razvija mašta i moć imaginacije, a dete se lako uživljava u prizore iz crtanih filmova ili priča, često ih pojačava i doživljava kao vrlo prisutne. Deca u ovom periodu imaju potrebu da spavaju sa upaljenim svetlom ili otvorenim vratima od sobe, sa čime bi roditelji uvek trebalo da im izađu u susret. Vremenom, većina dece počne sama spontano da zatvara vrata svoje sobe i gasi svetlo pred spavanje, ali insistiranje roditelja može dovesto do pojačavanja i produbljivanja straha.

Oko 5.-6. godine strahovi poprimaju realniji karakter. Dete postaje svesno realnih opasnosti koje mogu da zadese njega ili njemu drage osobe, iako su ovi strahovi i dalje preterani i generalizovani. Tako se deca plaše provalnika, sa tim u vezi nepoznatih, ‘sumnjivih’ ljudi (a često su svi stranci vrlo sumnjivi), prirodnih katastrofa ( gde se obična grmljavina može protumačiti kao vrlo preteća), razaranja, rata, razbojništva. Strah od mraka je i dalje prisutan i odnosi se na fantaziju da se u mraku krije neka zaseda zlih ljudi ili se tu kriju natprirodna bića (u ovom periodu su to često stvorenja katrakteristična za mitološko nasleđe sredine: vampiri, demoni, duhovi...).

Dete se, ukratko, boji mnogih stvari, a roditelji često mogu da budu zbunjeni ili da nemaju razumevanja za njima potpuno besmislene strahove svojih mališana. Decu nikako ne bi trebalo pritiskati da se previše približe izvoru svoga straha, već bi sa tim uvek trebalo ići postupno. Ukoliko je u pitaju strah od psa, dobro je prvo detetu pokazati drugu decu koja se igraju sa psima ili ga približiti nekom manjem štencetu da bi se oslobodilo. Ako je u pitanju strah od vode, uvek treba početi sa prskanjem i kvašenjem, igrom u plićaku pa tek kasnije učiti dete da pliva...

******

Bez obzira na to da li nam strah koji dete oseća deluje racionalan ili iracionalan, prenaglašen ili potpuno besmislen, on je za dete uvek realan. Takođe ukoliko ne dozvolimo detetu da oseti strah, onemogućićemo ga da razvije sposobnost da se štiti, da prepoznaje opsasnosti i da razume svet.

*******

 

 

* Srednje detinjstvo-školski uzrast

>>> Strah od smrti

U ovom periodu deca postaju sve više svesna realnih procesa i događaja u svome okruženju. Strahovi postaju sve više usmereni na moguću realnu ugroženost, a najdramatičniji doživljaj koji će dete u ovom periodu iskusiti je shvatanje smrti. Strah od smrti se može uočiti kod neke dece još oko 5. godine, ali on često postaje dominantan tek na ranom školskom uzrastu. Ideja o smrti sada konačno prestaje da bude fantazija o večitom snu, ili o tome da je neko naprosto otišao i da se neće vratiti.

Gubitak kućnog ljubimca je često prvi direktan kontakt deteta sa smrću. Često je to i smrt nekog od starijih članova porodice (babe,dede...). Dete će tada imati potrebu da sazna šta se to zapravo desilo i to će vas i pitati. Sledeće što će želeti da zna je da li ćete i vi umreti, a zatim i da li to isto i njega čeka. Ovo je izuzetno osetljiva tema i treba joj pristupiti sa dosta takta, ali potpuno iskreno. Zbunjujući, okolišni i izbegavajući odgovori samo će produbiti uznemirenost. Dete već i samo naslućuje šta se tu dogodilo, kao i da je događaj značajan, a izbegavanje će ga samo uveriti da je situacija toliko strašna i nepodnošljiva da o njoj ne može ni da se govori. To može posledično dovesti do pojačavanja straha od smrti koji je neretko praćen noćnim morama, a nekada i pasiviziranjem i povlačenjem deteta. A kakvo objašnjenje bi trebalo dati? Dete će najbolje shvatiti objašnjenje koje je u skladu sa vašim ličnim shvatanjem smrti. Saznajte i šta dete u tom trenutku oseća, uporedite to sa sopstvenim osećanjima i uverite ga da ne treba da se oseća krivim ili preterano ugroženim.

>>> Školske fobije

Često se u ovom periodu pojavljuje i strah od škole ili školska fobija. Ovo zapravo nije razvojni već neurotski strah, ali se veoma lako javlja i prisutan je kod mnoge dece makar i u blažem obliku i makar i na kraće vreme. Ovaj strah ima veze sa uklapanejm u novu socijalnu sredinu i uživljavanjem u nove uloge. Deca se susreću sa novim zahtevima, od njih se očekuje samostalnost u radu, njihov trud se vrednuje, postoji stalni zahtev za dokazivanjem svojih sposobnosti, kako pred učiteljima, tako i pred drugom decom. Često se, već u najranijem školskom uzrastu, javljaju problemi pripadnosti vršnjačkoj grupi, problemi odbacivanja, dominacije neke dece nad drugima, kao i problemi vršnjačkog nasilja.

Nekada se deca izgovaraju različitim telesnim simptomima, glavoboljom, boloviima u stomaku, osećanjem malaksalosti itd. Te tegobe mogu biti stvarne ali je njihov pravi cilj da se eskivira odlazak u školu i ponovno suočavanje sa školskim stresom. Ovo se pretežno javlja kod prezaštičene i emocionalno nezrele dece, ali se u blažem obliku, kao strepnja, trema i nesigurnost, može javiti kod sve dece. Podrška i stalno bodrenje od strane roditelja nekada ima odlučujuću ulogu u tome da li će dete razviti neurotski strah ili će konačno uspeti da nađe svoje mesto u školskom i vršnjačkom sistemu.

Dete je sada češće samo , više je upućeno na brigu o sebi pa se, usled toga, javljaju različiti strahovi vezani za preuzimanje odgovornosti. Ono sada shvata da može da padne i da se povredi, a da to niko ne vidi, da mora da pazi kome otvara vrata ako ostaje samo kod kuće, da će morati samo da se brani ako upadne u tuču sa vršnjacima itd. Dakle, detetu postaje jasno da mora da počne da brine samo o sebi, pa često postaje ekstremno oprezno i kloni se svih rizičnih situacija. Strah se gubi kada dete ovlada terenom u kome se kreće, upozna svoju socijalnu sredinu i bolje spozna svoje mogućnosti i ograničenja.

* Adolescencija

Nezaobilazna pojava u razvoju svakog adolescenta je osećanje nesigurnosti. Nesigurnost se javlja usled burnih promena u adolescentskom periodu koje se odnose praktično na sve sfere života. Tu su prvo telesne promene na koje se treba privići, a sa njima i neizbežna pitanja o sopstvenoj privlačnosti za druge, razvoju seksualnosti, zivotnim navikama, kao i pitanja o zdravlju i bolesti.

Vršnjačka grupa je najznačajnija u ovom periodu i može biti izvor potvrda ali i izvor frustracije. Adolescent uvek strepi od toga da li će se dobro pokazati u svojoj grupi, da li će biti prihvaćen, da li će reći nešto glupo, da li će biti izvrgnut ruglu... Buran intelektualni i emocionalni razvoj adolescenta stavljaju u zbunjujuću ulogu deteta koje više ipak nije dete, ali i odraslog, koji nije još uvek dovoljno odrastao. Javlja se potreba za samostalnošću i odvajanjem od roditelja, istovremeno sa strepnjom i strahom od samostalnosti koja je neizvesna i može doneti uspeh kao i neuspeh, stvaranje novih trajnih emocionalnih veza, ali i duboku usamljenost i neshvaćenost.

Ovaj period je poznat i kao adolescentska kriza a, iako je razvojnog i prolaznog karaktera, zaključci ove faze razvoja prenose se daleko u kasniji period života. Zato je bitno pomoći adolescentima da zaključci koje donesu o sebi i svetu u ovom periodu budu pozitivni, samoafirmišući i da se zasnivaju na ličnom izboru adolescenta. Poštovanje privatnosti, podsticanje individualniosti, uvažavanje mišljenja i prepuštanje velikog dela odgovornosti samom adolescentu u mnogome olakšavaju prolazak kroz ovu razvojnu fazu i ulazak u svet odraslih.

Ostavite komentarOstavite komentar

Komentari (1)

Dragan dragojlovicDragan dragojlovic | 17/02/2012 08:42

Broj preporuka: 4 Preporuči Predloži za brisanje

Ja imam strah od grmljavine