Izložbom U ime naroda protiv radničke klase

Pokazaćemo kako izgleda kada jedan deo građanskih akademskih „eksperata“ uzdiže četništvo, kralja i monarhiju, nazivajući jugoslovenski socijalizam represivnim režimom. I sve se to događa u momentu kada postaje jasno ono što smo do sada znali i što je već bilo na snazi, ali nismo lako uspeli da pokažemo. A to je da su radnička klasa i nezaposleni prvi na udaru kapitala, dok sa novim zakonom o radu radništvu dolaze još teži dani koji su sve do juče bili u senci priče o rehabilitaciji Draže Mihajlovića. Zadnjih dana trajanja izložbe U ime naroda u Muzeju istorije Jugoslavije i kratkotrajnog protesta radnika protiv novog zakona o radu koji se održao u blizini Muzeja, na Trgu Nikole Pašića (nekada Trg Marksa i Engelsa) dogodilo se nešto što najdirektnije otvara konfliktno mesto između interesa radničke klase sa jedne i konzervativne rehabilitacione politike i revizionističkih stremljenja sa druge strane.

Neki detalji o izložbi U ime naroda represija u Srbiji 1944–1953

Naslov izložbe U ime naroda represija u Srbiji 1944–1953 govori možda više nego što se samom izložbom htelo kazati. Kada se godina oslobođenja zemlje od nacifašističkog okupatora i njihovih pomagača označi godinom represije, kako to sugeriše naslov izložbe, a represivnim se označi metod kojim se dolazilo do slobode, to onda nedvosmisleno znači da se izložbom staje na stranu onih prvih. Pod naznakom da je reč o „multimedijalnoj“ izložbi korišćena su sva moguća sredstva koja bi pokazala da se nasleđe revolucionarnog rata, socijalne revolucije i revolucionarnog procesa temelje na represivnim metodama. I to je, na svu sreću, tačno. Jer ako sklonimo građansku moralizatorsku skramu sa očiju i sagledamo doba okupacije, masovnih istrebljenja, rata i borbe za oslobođenje mi sa nasleđem proizvoda direktne borbe progresivnih jugoslovenskih radnika i seljaka bez kojih socijalna revolucija ne bi bila moguća možemo samo da se složimo. Na nacifašisitičku okupaciju odgovoreno je na politički način: borbom za oslobođenje i nekapitalističku sutrašnjicu. Ostaje sada pitanje po koga je ta borba bila represivna? Za saradnike okupatora? Same okupatore? Da bi se izložbom zastupalo suprotno prikazani su antikomunistički igrani filmovi čija vrednost ne bi mogla biti ona sa karakterom dokaza ili istorijske važnosti.

Nedoslednosti u izboru objekata i sadržaja koji će poslužiti da bi se posetioci ubedili u represivni karakter socijalističkih vlasti, revolucionarnog procesa ili čak komunizma predstavljenog, naravno, u svetlu apstraktne političke solucije znatno pomaže tematska nedoslednost i neautentičnost istorijskih predstava. Ovde mislimo na izlaganje mape sovjetskih gulaga iz 1953. godine. Mapa ne samo da nema nikakve veze sa navodnom temom izložbe nego se njome ignorišu informbiroovska situacija, raskid političke nadležnosti SSSR-a nad Jugoslavijom 1948. godine i ekonomske i političke posledice¹koje su usledile. Izlaganjem mape operacija izjednačavanja onoga što zovu staljinizmom i titoizmom je uspešno obavljena. Ako stavljanje znaka jednakosti između komunizma i nacionalsocijalizma služi da očuva postojeće stanje stvari,²što je nesumnjivo, onda prethodni postupak služi kao argumentacijska dopuna manifestaciji istorijsko-političkog srastanja nespojivih političkih koncepcija. Svoj udeo u takvo postavljenom obrascu imaju i ona savremena antifašistička udruženja koja sa nelagodom gledaju na komunistički aspekt antifašističke borbe ili u maniru nefašističke ili antifašističke buržoazije prave otklon od njega. Još češći su slučajevi odvajanja antifašizma i komunizma.³

Kustoska koncepcija oličena u izboru izloženih umetničkih slika i statua pledira povratku ideje o kultu ličnosti Tita (karakternim crtama vođa i „harizmatičnoj“ moći jednog čoveka). Međutim, zaboravlja se da upravo na levici niče kako ideja o kultu ličnosti, tako i njena najuverljivija kritika. Nakon Staljinove smrti i tokom XX kongresa pojedini komunisti kultom ličnosti objašnjavaju nedaće sovjetskog društva. Kritike takvog pogleda pored brojnih, bez obzira na raznolike zaključke o tom pitanju, mogu se naći u izlaganjima evrokomunista, nehumanističkih marksista, te pojedinih državnika, od teoretičara i doživotnog člana komunističke partije kakav je bio Luj Altiser,⁴preko političara poput Palmira Toljatija⁵, sve do samog Tita⁶.

Ironija istorije i ideološka predubeđenja danas teže da upravo one kritičke ocene koje je Tito usmerio prema sovjetskom rukovodstvu budu pripisane i samom jugoslovenskom društvu i Titu kao državniku. Nevolja sa potpunom diskreditacijeom jugoslovenskog samoupravnog društva često šteti samom pokušaju diskreditacije jer se ona završava ponavljanjem istih onih ocena koje su komunisti upotrebljavali pri kritikovanju drugih državnih politika i fenomena i time otvara sumnju u upoznatost sa predmetom kritike.

Nastavak u sledećem broju

_______________________________________________________________________________

(1) Navedimo samo neke: ekonomska blokada pomoći od strane SSSR-a, četrdeset i sedam zaključenih ugovora FNRJ sa istočnoevropskim zemljama koje su raskinule vlade tih zemalja nakon Titovog „ne“ Staljinu. Detaljnije:Edvard Kardelj, Generalna skupština OUN [Organizacija Ujedinjenih Nacija], Govor na plenarnoj sednici, Njujork 25. septembra, 1950, u: Vladimir Dedijer, Dokumenti 1948 I–III, (III), Izdavačka radna organizacija „Rad“, Beograd, 1980, str: 109–122, str. 117.

(2) Pogledati dragocen tekst predavanja o sličnoj temi: Miklavž Komelj, „Uloga označitelja ’totalitarizam’ u konstituisanju polja ’istočne umetnosti’“ (prvi deo), Sarajevske sveske, (br. 32/33), Sarajevo–Ljubljana, 2011, str: 185–201. I od istog autora: „Uloga označitelja ’totalitarizam’ u konstituisanju polja ’istočne umetnosti’“ (drugi deo), Sarajevske sveske, (br. 37/38), Sarajevo – Ljubljana, 2011, str: 242–260; dostupno online: http://www.novossti.com/2012/03/uloga-oznacitelja-totalitarizam-u-konstituisanju-polja-istocne-umetnosti/#sdfootnote8sym, posećeno: 1. 11. 2012.

(3) Na primer, u brošuri U čast španskim borcima naći ćemo sledeću tvrdnju: „Antifašizam, a ne komunizam, bila je zajednička uporišna tačka dobrovoljaca koji su se borili na strani Republike.“

(4) Altiser će pisati da „je pojam kojim komunisti označavaju jedan značajan istorijski fenomen u SSSR-u i radničkom pokretu: koncept ’kulta ličnosti’, ako se uzme kao teorijski pojam ’nenalaziv’, nepodložan klasifikaciji u marksističkoj teoriji; on može dobro da opiše i osudi jedan stil ponašanja, i da zbog toga ima dvostruku praktičnu vrednost, ali (…) Marks nikada nije smatrao da jedan stil političkog ponašanja može da se direktno asimiluje u jednu istorijsku kategoriju (…)“ Louis Althusser, Za Marksa, Nolit, Beograd, 1971, str. 224.

(5) Tretman kome je Staljin bio podvrgnut za života i posthumno kretao se od isticanja vrlina, preko naglašavanja izvesnih karakternih, ličnih osobina – nedostatka skromnosti, nelojalnosti, težnje za ličnom vlašću. Toljati u intervjuu iz 1956. godine datom časopisu „Nuovi argomenti“ oba pristupa smešta izvan kriterijuma marksističkog rasuđivanja. Palmiro Togliatti, Intervju časopisu ’Nuovi Argomenti’, Evrokomunizam i socijalizam, Vjekoslav Mikecin (ur.), Globus, Zagreb, 1974, str: 7–20.

(6) Tito će reći da je stvar oko kulta ličnosti pogrešno postavljena, nakon čega je iz sovjetskih agencija usledila kritika Titovih stavova objašnjenjima da njegova stanovišta mogu samo da nanesu štetu komunističkom pokretu kome je u cilju da ostane integralan. On će nedaće sovjetskog sistema videti u „birokratskom aparatu, u načinu rukovođenja, u ignorisanju uloge i težnje radnih masa.“ Miodrag Marović, Sumrak staljinizma, Sloboda, Beograd, 1978, str. 126–127.