Kako smo branili Srbolek

Privatizacija je drugo ime za otimačinu. Lopovi upadnu u firmu i prvo što urade je da radnike izbace na ulicu bez ikakvih sredstava za život, ne razmišljajući o tome koliko su porodica osudili na glad; a svi mi imamo rodbinu i prijatelje, koji ne mogu da gledaju kako gladujemo i propadamo, već od svojih i onako skromnih sredstava odvajaju deo da nam pomognu da preživimo, i tako se krug oštećenih širi u nedogled. To se radi sa radnicima koji su gradili ovu zemlju i svoje fabrike. Niko ne obraća pažnju ni na naše patnje, a ni na činjenicu da nas izbacuju iz fabrika koje su nam prethodno oteli. Jedan sam od onih koji je preživeo pakao privatizacije proteklih godina, pakao koji su stvorili lopovi zajedno sa ljudima iz vlasti. Neću vas zamarati sa ciframa i razmerama pljačke, o tome se već puno zna, nego ću pisati o nečemu što je manje poznato, kako smo uspeli da vodimo i održimo štrajk i kako se uprkos svemu među nama održala volja da izdržimo.

Vlasnika koji je kupio SRBOLEK neću zvati po imenu. Ne zato što se plašim, nego zato što mislim da problem nije u njemu kao pojedincu nego u celom sistemu koji mu je dozvolio da otme našu fabriku, a i zato što ga ne smatram čovekom. Zvaću ga „to Stvorenje“. Čim je to Stvorenje 2005. godine preuzelo SRBOLEK, prvi cilj mu je bio da posvađa radnike. Uspeo je u tome tako što je našao svoje ljude među mojim kolegama, koji su osnovali drugi sindikat. To Stvorenje je istu stvar 2003. godine uradilo i u JUGOREMEDIJI. Brzo se pokazalo koliko su današnje gazde nesposobne da urade bilo šta dobro, a zlo su doktorirali – i JUGOREMEDIJA i SRBOLEK su ubrzo krenuli putem gubitaka i propasti. U mom SRBOLEKU su se među radnicima oformila dva tabora, okupljena oko dva sindikata, jedan koji je branio to Stvorenje i politiku sunovrata, i drugi koji je bio protiv. Ja sam pripadao ovom drugom. U sred sveg tog lopovluka i pokvarenosti, na Svetog Jovana 2010. godine stupili smo u štrajk da se odbranimo. Dobili smo otkaze i nismo više mogli da uđemo u SRBOLEK, pa se štrajk preselio na ulicu. Zahvaljujući prijateljstvu i kolegijalnosti između nas, izdržali smo tri meseca na ulici ispred fabrike, u kamp prikolici koju su nam ustupile kolege iz JUGOREMEDIJE, i za to ćemo im uvek biti zahvalni. Na žalost, u kućici nije bilo ni struje ni grejanja. Dežurali smo po ceo dan nas 45-oro, na minus 18 stepeni, a mi muškarci smo ostajali i noću. Noći su bile jezivo hladne, ali smo istrajavali u želji da sačuvamo lekove. Naše kolege iz drugog tabora su za to vreme bile unutra, gledali su nas sa prozora i ismevali. Razočaranje koje sam tada doživeo u ljude sa kojima sam do juče radio i družio se, pamtiću do kraja života. U SRBOLEKU sam radio 34 godine, ali do štrajka nisam znao sa kakvim ljudima sam proveo svo to vreme. Nisam više mogao da ih prepoznam. Dojučerašnje kolege nam nisu dozvoljavale da idemo u toalet, da uzimamo vodu, jednostavno su nas otpisali kao da više ne postojimo, pa smo vodu uzimali i išli u toalet u policijsku stanicu Savski venac, koja se nalazi pored SRBOLEKA. Od njih smo uzimali i vruću vodu iz bojlera da bi pili čaj na minus 18.

Jezivo je to kada ti ljudi sa kojima si radio tolike godine zabiju nož u leđa, i to ne zbog svog interesa, jer je njihov interes isti kao i naš, nego da bi se dodvorili lopovu. Dok smo se mi na ulici mučili i smrzavali, ovi unutra su u toplom sebi delili funkcije i plate šakom i kapom i za ta tri meseca lepe pare uzeli pod patronatom tog Stvorenja koje je nama podelilo otkaze, a njima ulilo uverenje da smo gotovi, otpisani, a da će oni raditi i uživati. Išli su dotle da su se kombijem koji je bio natovaren lekovima zaletali u nas koji smo blokirali kapiju da čuvamo fabričku imovinu od pljačke. Pitanje je šta bi se još gore desilo da tu nije bila policija koja je bila u korektnim odnosima sa nama koji smo bili na ulici. Neko koga znaš tolike godine ti kroz prozor fabrike dovikuje: „Umri bagro!“, i ne dozvoljava ti da uđeš, a ovamo napolju ljudi u uniformi koje ne poznaješ pokažu ljudskost i pomognu ti u nevoji.

U trenutku kada smo ušli u štrajk već smo nekoliko meseci bili bez plate. Nismo imali para ni za hranu, ali i tu smo se nekako snašli. Kolege i koleginice su donosile hranu iz svojih kućnih rezervi šta su imale. Jednog dana, zaustavlja se autobus kod kućice i iz njega izlazi koleginica sa velikom šerpom tople hrane, koleginica koja je bila od nas najsiromašnija, ali je tu šerpu donela kao da je najbogatija na svetu. Danas se i ne sećam šta je skuvala, samo znam da mi je ta hrana toga dana bila najukusnija u životu.

Nama na ulici su posledice te hladnoće i stresova ostavile velike zdravstvene probleme. Bilo je tu infarkta, ozeblina… Ali ti momenti prijateljstva nas na ulici bacaju sve u drugi plan. Možete li zamisliti kako na minus 18 cupkamo, pijemo čaj i pričamo viceve i smejemo se kao ludi, kao da nam je sve potaman?

Dolazili su ljudi iz Saveta za borbu protiv korupcije, radnici iz JUGOREMEDIJE, TRUDBENIKA i drugih firmi da nam daju podršku. To mnogo znači i daje ti volju da izdržiš i saznanje da si na pravom putu, jer drugi ljudi u koje ti veruješ i koje uvažavaš takođe veruju u tebe i tvoju borbu. Pored te podrške, i pored našeg druženja i solidarnosti u kućici, ipak nas je najviše držalo i grejalo naše uverenje da smo u pravu i da istina mora da pobedi.

Na žalost, u ovoj zemlji to nije moguće, jer ovde caruje kriminal.

Jedne večeri uoči 8. marta, to Stvorenje je sa svojim privatnim obezbeđenjem i njihovim privatnim kolima pokušalo da nam otme lekove koje smo čuvali da ne odu u NELT, firmu koja se bavi preprodajom lekova. Mi smo skočili da branimo svoju imovinu, ali nam je policija rekla da lekovi moraju da idu, jer je intervenisao neko iz vlasti. Sav naš trud, svo naše mučenje je palo u vodu zbog nekog silnika iz vlasti koji je naredio da to mora tako biti. Te noći u tom nerviranju i nemoći, u tom likujućem pogledu i ponašanju privatnog obezbeđenja, te noći sam imao infarkt, a da nisam ni znao. Kasnije u lekarskim analizama otkrio sam i druge zdravstvene probleme, i onda onako ljudski razmišljaš da li ti je to trebalo, ili si trebao kao oni unutra biti naivan i verovati tom Stvorenju, biti ulizica i gledati samo sebe. Ali, ne možeš biti ono što nisi, a to očigledno mnogo košta.

Posle tri meseca smo se vratili u firmu i po nalogu Inspekcije SRBOLEK je morao ponovo da nam zasnuje radni odnos. Ali, lopovluk i kriminal su pobedili, a epilog je došao 2011. godine, kada smo svi završili na ulici bez posla. Uveden je stečaj i opet je počela borba, sada protiv stečajnog upravnika koji rasprodaje ostatak SRBOLEKA. Zgrada SRBOLEKA se nalazi uz Savsku ulicu, pa čovek razmišlja o Beogradu na vodi, verovatno su u pozadini mutne radnje, ali kako ih otkriti u ovom trulom društvu?

Prevaru i pljačku radnika koje je vlast radila i dozvoljavala da se rade, današnja vlast nastavlja i dovršava. Kao što ni tom Stvorenju nisam pomenuo ime, isto tako mislim da ni danas nisu svi naši problemi u jednom čoveku na vrhu vlasti, čije ime svi stalno pominju, kome se svi obraćaju i koga svi napadaju. Nije problem u tom čoveku, već u celoj njegovoj Vladi i celom sistemu.

Autor je bivši radnik i akcionar SRBOLEKA