Borba za vetrenjače

Naravno, lagodnost mu je pružao Sančo Pansa, mudri nespretnjaković- ali ni njega više nema. I ma koliko izgledalo čudno, borci za vetrenjače su nam potrebniji nego ikad. Oni uveseljavaju mogućnosti. Njihov moto mogao bi biti: „Ne dozvoli da ništa ne možeš!“ Zato se posramim kad čujem intelektualce kako se posprduju sa smelim pojedincima spremnim da se suoče sa ovakvim svetom. Nisu ni svesni koliko lakrdijaška ironija prezentuje fragmente fašizma.

Dostojevski je obožavao Servantesa. Govorio je – Na pusto ostrvo treba poneti samo jednu knjigu, a to je „Don Kihot“. Ali ovde nije rečsamo o literaturi, nego i o izmenjenim potrebama. Više nam nisu nužni samo borci protiv vetrenjača, veći borci za vetrenjače. Vetrenjače egzaltiraju ravnice, čine ih uzdignutim i ponosnim jer vetar nema gde da se sakrije. Njihove konture većiz daljine uznemiruju pasivno oko. Vetrenjače nisu samo metafore savremene zaostavštine, većenergetski predlozi kako da potrošnja ne uništi sve(t). Dok ih pokreće, vetar stvara energiju po meri čoveka. Vreme u kojem živimo, više nego ijedno drugo, traži da prirodu koristimo onoliko koliko nam se ona daje. Potrebno je mnogo pesničkog prepoznavanja da ne preteramo. Kako to sad činimo. Prirodu je dozvoljeno koristiti sve do granice njenog oštećenja i obaveze da je obnovimo. Jednostavno rečeno: Živeti u skladu sa zelenim okolišem.

Umeti-ili-umreti.

To nije više banalno pitanje nedostatka jednog „r“. To je stanje za uzbunu i odgovornost. Ovakvi kakvi smo najlakše je prezentovati tehničko ropstvo. Kapitalistički rab živi na inercijama. A to je najlakši put jer komuniciraš sa naredbama. Kako čovek više želi, energije je sve manje. Umesto da je obrnuto. Da želi malo, a da ima mnogo. Zbog toga se u nedostatku energija rađa nasilje.

Borci za vetrenjače, borci su za individualnost. One ne proizvode sukobe i ratove, većizvore malih potreba. Vetar je besplatan. Sazidana od cigala, ona u sebi čuva agilnost i snove, a takva realnost nas vodi ka svetu bez konflikta. Tehnika je objavila rat prirodi, a vetrenjače ne. Kad čovek stane pored njih da se slika postaje ličnost, jer najveća egzistencijalna autonomija je biti svoj.

Tuđe oči inspirišu lično postojanje. Hteo sam reći – slično kao i Bela Hamvaš – da spasenje dolazi kroz kritiku drugog. Tek kada ugledamo nekog pored sebe, makar to bio arhajski fakat, možemo napredovati. Maštam da napravim izložbu pod nazivom „Nove tehnologije“. Na njoj bih izložio motiku, drvenu peglu, vreteno, preslicu, tragače, metluj-korovušu, kameni mlin za brašno … a voleo bih i vetrenjaču… No, pošto ona ne može da stane u galeriju apelujem da ih stavimo u svoje vizije i umerene ideje zasnovane na plemenitosti neprekidnog okretanja drvenih elisa.