Nedelja

Petak

Komentari: 0
Ostavite komentar
Ocena: 5.00
Glasaj:
Pošalji tekst
Promeni veličinu slova
Verzija za štampu
Bili ste svedok događaja?
Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video..
Dobri i loši putevi
26/03/2010 21:24 | Oliver Vujović

DNEVNIK

Dobri i loši putevi

Autor: Oliver Vujović

Petak, 19. mart

Budim se u Istanbulu. Odsedam u hotelu u sastavu jednog velikog međunarodnog lanca - na par minuta od Taksima - dela Istanbula u kojem najrađe boravim. Privatno nisam ljubitelj ovih velikih sterilnih hotela. Ali poslovno ih uvek uzimam, jer garantuju određene standarde.

 Ručao sam s rukovodstvom jedne od najvećih turskih kompanija - Dogan. To je u stvari imperija, aktivna u raznim oblastima. Između ostalog, vlasnik je brojnih novina, časopisa, radio i TV stanica. Po podne sam sreo grupu urednika. Volim Istanbul. Gužve, buka i haotična vožnja u ovom gradu je nešto što mi prija. Mešavina Zapada i Orijenta. Činjenica da se stvore četiri kolone u tri trake, i da imate gužvu na ulici i oko ponoći, daju posebnu draž vožnji po ovom gradu.

Po povratku u hotel - skoro će ponoć - idem na internet. Otkrivam da nemam pristup nekim web stranicama, kao što je na primer You Tube. I to - kako stoji u obaveštenju na web stranici koja se otvara umesto tražene - odlukom turske države. U redu, nije strašno, ionako sam ovde samo dva dana. Ali, u stvari, ovo je zastrašujuće. Da država onemogući gledanje nekih web stranica i time spreči slobodnu komunikaciju svojim građanima. Veliki sam borac protiv dečije pornografije na internetu. Ali ne prihvatam političku cenzuru. Da web strana kao You Tube bude blokirana - to je jasna cenzura. Na žalost, Turska nije jedina zemlja na svetu s ovom formom cenzure. A, da, danas sam se čuo i sa svojim prijateljem Andreasom Rudašem, jednim od šefova nemačke RTL grupacije. Pričali smo malo o medijima - i usput mi je rekao: Zaboravi Evropu. Tržište budućnosti je Azija, a posebno zemlje Dalekog istoka.

Subota, 20. mart

Ujutro naručujem doručak u sobu i čitam novine preko interneta. Jedan tekst u Danasu počinje ovako: Grupa Roma je danas u centru Pančeva napala motkama taksistu... To od Danasa nisam očekivao. Totalno je nebitno da li su to Romi, Srbi ili neko treći. Bitno je da se desio kriminalni čin. OK, možda, da su bili Marsovci, bilo bi u redu da se to naglasi u tekstu. Ali isticanje Roma u ovakvoj vesti je krajnje neprofesionalno. Kada već govorim o profesionalizmu, samo u proteklih nekoliko dana bilo je više napisa po srpskim novinama u kojima jasno nisu poštovani neki osnovni principi profesionalnog novinarstva. Na primer, da se ne otkriva identitet moguće žrtve seksualnog nasilja. A upravo ovih dana u jednom slučaju je čak objavljena i slika devojke koja je, kako je izjavila, seksualno napadnuta.

Ali, sprsko novinarstvo ima i druge probleme. Posebno zabrinjava nemogućnost da novinari kritički izveštavaju o određenim aferama. Država Srbija, svima je jasno, ima određene probleme kada se radi o nelegalnim tokovima novca. A ako neki medij to pokrene, odmah se polazi od toga da te novine ili TV stanica to radi po nečijem „diktatu“ i samim tim se u startu anulira vrednost tog teksta. Pa čak i da je nešto rađeno po nečijem „diktatu“, treba ispitati činjenice nakon određenog teksta koji je objavljen. I to je posao policije i sudstva. A to se, na žalost, do sada retko dešavalo. Dakle, treba iskoristiti to što su mediji objavili, ako već država sama nije spremna da se bori protiv nepravilnosti koje se dešavaju u društvu. Ali to se ne dešava, jer u državi Srbiji još postoje određeni poslovni ljudi koji su „nedodirljivi“. Dok tako sistem funkcioniše, nećemo ići napred. Ili je, možda, mnogima lepše u ovakvom društvu? Nakon ručka krećem kolima za Beograd - preko Sofije. Pre dva dana bio sam u Sofiji na ručku, kada sam se sreo s Matijasom Barnerom, novim predstavnikom Fondacije Konrad Adenauer, koji je do pre godinu dana bio potparol nemačke CDU partije. Pričali smo o produbljivanju saradnje. Sada, na povratku za Beograd, ne vozim kroz centar Sofije, već biram obilaznicu oko grada. Moram da pazim kako vozim, jer toliko rupa na putu - kao ovde u Sofiji - nisam viđao u Beogradu ni u najgora vremena. Stižem u Beograd nakon osam sati vožnje od Istanbula. Dobro, priznajem, volim brzu vožnju. Ali, ono što mi je najbitnije je sigurna vožnja. S više od 80.000 kilometara koje godišnje prođem kolima, sigurnost je svakako nešto najbitnije.

Nedelja, 21. mart

Dan provodim u Beogradu. Srećem svoju drugaricu i savetnicu Tatjanu Cvetkov Čikošev, koja je zadužena za kordinaciju novog projekta koji smo pokrenuli, SECEPRO - regionalna organizacija stručnjaka za public relations. Radimo na okupljanju svih vodećih stručnjaka za ovu oblast u preko 20 država. Uveče srećem Veru i Radomira Ličinu. Razgovaram s Radomirom, kao iskusnim novinarom, o medijskoj situaciji u Srbiji. Nakon toga imam još jedan sastanak. Kući dolazim oko pola dva.

Ponedeljak, 22. mart.

Rano ujutro putujem za Budimpeštu. Treba da se sretnem s grupom mađarskih političara. Stižem za tri sata u Budimpeštu. Granica je skoro prazna. Zahvaljujući vinjeti, nema više naplatnih rampi i sve je nekako brže. Na sreću, mađarska vinjeta je u elektronskoj formi, pa mi ne šareni prednje staklo na kolima. Ukupno imam za ovu godinu vinjete za sedam različitih država izlepljenih po šoferšajbni. Nije mi jasno zašto Srbija ne uvede vinjetu. To je najbolji način naplate putarine. Nema ni naplatnih rampi, ni kupovine skupocene elektronike. Sprečila bi se i svaka mogućnost manipulacije pri naplati putarine. Nekoliko puta sam u proteklih godinu dana morao da opomenem zaposlene na našim naplatnim rampama da mi vrate kusur. Država mora da radi na tome da spreči svaku mogućnost manipulacije i prelivanja državnih para u privatne džepove. Samo, ponekad mi se čini, kao da nekim političarima baš i nije stalo da se to desi. Da imamo vinjete, mogućnosti za ovakve manipulacije ne bi postojale. I nestale bi one gužve na naplatnim rampama. Sećam se da sam prošle godine na putu iz Novog Sada na naplatnoj rampi kod Beograda čekao skoro 20 minuta.

Utorak, 23. mart

U Beču sam i susrećem se s jednim austrijskim političarem. Pričamo o situaciji na „zapadnom Balkanu“, kako danas moderno opisuju Srbiju i zemlje u susedstvu koje još nisu u Evropskoj uniji. Razmenjujemo mišljenja i o odnosu Srbije i Kosova. Činjenica je da Srbiju niko ne tera da prizna Kosovo. Takođe, priznanje Kosova nije uslov Srbiji za ulazak u Evropsku uniju. Naravno, to se kod nas često drugačije prikazuje - iz svima poznatih unutrašnjepolitičkih razloga. Ali, ono što Evropa očekuje je da postoji normalna komunikacija u regionu. To znači, i između političara u Beogradu i Prištini. Uostalom, to je i u interesu Srbije. Jer, kako zaustaviti ilegalne tokove i kriminalne aktivnosti, bez jasne komunikacije između institucija i vlasti u Beogradu i Prištini. Od nepostojanja dobre komunikacije profitiraju samo kriminalci. Dakle, pre svega je u interesu vlasti u Beogradu da uspostave dijalog i razgovor sa svima u okruženju. Sprski političari - u koje uključujem i sadašnje političko rukovodstvo Srbije - često više živi u istoriji i prošlosti nego u realnoj politici. Ili, možda tako nastupa - jer je to lakše. A od političara se pre svega očekuje realnost. Naši političari kao da uživaju da budu deo neke bajke.

Sreda, 24. mart

Umro je Stevan Nikšić. Time je SEEMO izgubio još jednog člana. Nakon Ive Pukanića, Perice Vučinića, Mehmeda Husića i Stojana Cerovića. Razmišljam o tome koliko novinari često umiru ili stradaju. I o tome da u Srbiji još nisu pronađene ubice Slavka Čuruvije, Milana Pantića i Dade Vujasinović. Kada sam se sreo s Ivicom Dačićem, obećao je da će dati sve od sebe da ovi slučajevi budu rešeni. Verujem Ivici Dačiću jer se po mnogim pitanjima pokazao kao sposoban ministar. Iskreno se nadam da će njegovo ministarstvo, zajedno sa sudstvom, najzad dati odgovore ko je ubio ove novinare u Srbiji. Makar se iza naručilaca tih ubistava našla i neka imena koja su možda nekad bila bliska s Dačićem. Moderan političar ide napred, a ne živi u prošlosti. Mislim da Dačić to jako dobro zna.

Četvrtak, 25. mart

Danas sam u Trstu na večeri. Iz Beča mi je trebalo manje od pet sati kolima do Trsta. To je ono što Srbiji hitno treba - dobri putevi. Hrvatska je mnogo profitirala zahvaljujući modernim autoputevima. Danas je uživanje ići kolima od Zagreba preko Splita pa dalje ka Crnoj Gori. A da, kad govorim o Splitu, uvek se nasmejem zbog jednog grafita bilizu Splita, a koji puno govori: Zagreb = Beograd. Ali, da se vratim na puteve. Mislim da su loši putevi znak koliko su srpski političari nezreli. I koliko njih ulazi u politiku iz ličnih razloga, a ne radi dobrobiti zemlje.

Autor je generalni sekretar Medijske organizacije Jugoistočne Evrope - SEEMO

Ostavite komentarOstavite komentar

Komentari (0)