Verujem da ima ljudi koji bi rekli da ovo i nije poezija većnekakva filozofija ili u najbolju ruku, loša, nečitljiva poezija. Imamo ovde posla sa stilskim vežbama primenjenog feminizma, inače sasvim opravdane borbe za pomeranje granica shvatanja pola, roda, smisla, kritike. Autorka je filozofski obrazovana i članica je škole poezije Asocijacije za žensku inicijativu, poetsko-političkog teatra Poetske rupe i redakcije književnog časopisa Polja. Međutim, dobra poezija nastaje od reči (Malarme), ne od ideja, ma koliko genijalne ili progresivne one bile. Upravo na mestima gde jezik preuzima inicijativu dolazi do uspelog stiha i pesme (glasovi razbijaju naracije glasovi su bele butine sa kojih nepristojno klize čarape). Poruke ove knjige mogle bi biti: Istina je konstrukcija (Matić), nemogućje povratak u neposrednost (Hegel, Sioran, Bodrijar), sve je virtuelno a pogotovo telo i pol koji i nisu binarni većizabrani i nametnuti. Oni traže stalno novu potvrdu jer su kulturno programirani. Autorka želi da obori taj program kao nekakav nepoznat virus koji se sobom zabavlja. Iz toga sledi beskrajna zamenljivost, igranje diskursima, strategijama pola, smisla i besmisla, poetska preformulacija i kritika sveta i mišljenja. Sve je pod znakom pitanja, pa i sam pesnički subjekt. On je određen hipermoderno jer je pesnikinji važniji toster, mobilni i kompjuter od ljubavnika.

Kao i Desanka Maksimović, Maja Solar nema više vremena, ali za Princa/i ozbiljne veze (Moj dečko toster i ostali). Ona želi preskočiti sve ustaljene granice političko-poetsko-ideološkog vladajućeg mrtvog diskursa i izaći na jednu novu čistinu i slobodu. Posebno se to odnosi na polnu i rodnu razliku. Ipak, može li se jedno nasilje i program poljuljati drugom vrstom nasilja, nad formama jezika i strategija te iste civilizacije? Lično mi je bliža ideja sublimacije jer jedno nasilje rađa drugo.

Negacija totaliteta kod Maje Solar je zadivljujuća. Razbijajući kanone poetskog, koristeći jezik svetskih ljudi, književnika i piljarica, pesnikinja strasno i često psuje i za sebe kaže da je pocepana svest koja prezire sve supstancijalno, pesnikinja bez metalnih rubova sublimnih suknji, da se podsmeva postojanju i pometnji društva, ali i samoj sebi (Autopoetika). Koliko je, pak, subverzivan onaj ko i samog sebe ne ume da definiše i sebe potkopava, takođe je pitanje.

U svakom slučaju, prva knjiga Maje Solar govori o velikoj snazi i zamahu autorke. Biće značajnija svaka njena sledeća knjiga u kojima ćemo videti da li će se zaglaviti u jalovom buntovništvu, ne razvijajući dalje konstruktivno svoj pesnički izraz, ili će na najlepši način usavršiti svoju koncepciju nepristajanja na muški i mrtvi svet oko sebe.