Vatra koja visi, koja zjapi

Reč je, najpre, o sledećem: Road and Family Songs skupina je pesama u kojima se uspešno dodiruju, međusobno ogledaju i ojačavaju osetljiva, složena stanja lirskih junaka, i (prepoznatljivi) odnosi proistekli iz pojedinih dela filmske umetnosti i popularne kulture. Drugim rečima, Tamara Šuškić oformljuje učesnike (intrigantno naznačenih situacija) na način koji čuva životnost njihovih pojava, koji im pridaje finu egzistencijalnu težinu i oduzima artificijalnu auru, uz mogućnost preklapanja njihovih konfiguracija, ambijenata u kojima se nalaze, atmosfere koja ih okružuje – sa toposima izvesnih filmova francuskog novog talasa, kultnih ostvarenja kemp umetnosti i fotografije, te pojedinih filmova Nikolasa Rouga (Bad Timing, na primer).

Siluete koje struje kroz svet autorkinog Private show date su u vidu nelinarnog kadriranja pesničkih slika i situacija, te njihova osećajnost biva dovoljno otkrivena, do nivoa prepoznavanja letnje melanholije, tragova otuđenja, elementarne strasti, ali, istovremeno, i dovoljno diskontinuirana, okrnjena, nehomogena, da bi se izbegla uzročno-posledična mapa sugerisanih (ljubavnih i porodičnih) odnosa. U formi razlomljenih lirskih storija, čija strofična usitnjenost izrasta u analogiji sa osećanjem nedostatnosti, zajedničkim za mnoge lirske junake zbirke Road and Family Songs – produkuje se svet „plutajućih egzistencija“, obznanjuje se mreža interpersonalnih odnosa uglavnom lišena komentara samih aktera, njihovih dubljih refleksija, sva prelomljena u njihovim provizornim osećanjima.

Vredi navesti stihove jedne od pesama Tamare Šuškić: „Kada nas je grad dočekao sa labudom/ od peškira na krevetu/ i velikim žutim palmama iza stakla// naša soba je bila farma/ a sve su farme gorele// vrtiš laso u dnu sobe/ mokar ispod pazuha// (…)// sad dok dodirujem resice na tvojoj jakni/ mogu da ti osetim prorez između prednjih zuba/ noću škrgućeš// sanjajući glisere// kad joj se otvorio razdeljak na licu/ gliseri zapeniše// (…) jedan dimi na usta drugi na ranu/ u plitkom potoku/ voda se penuša i seva// trup se izvio/ vrtiš laso i zakucavaš sliku// i dalje penuša i seva/ gle u kiptećem talasu/ gle vatra/ gle sezona vatre/ gle vatra koja seva/ gle vatra koja visi/ koja zjapi“. Upravo navedeni stihovi manifestuju važnu specifičnost izraza zbirke Road and Family Songs: doziranim naznakama formirajući obrise okolnosti iz kojih prosijavaju (često) eterično-nestalna stanja likova, pesnikinja odmereno i nenametljivo uključuje i metafore koje diskretno prekoračuju horizont tematizovanog iskustva. Drugim rečima, u pojedinim (pritajenim) smisaonim žarištima zbirke, probrani stihovi (u ravni intimnih odnosa) otkrivaju procep u kom se prepoznaje epifanični kvalitet („gle vatra koja visi/ koja zjapi“).

Zbog svega prethodnog neophodno je već sada napomenuti da senzibilitet Tamare Šuškić predstavlja važno osveženje savremene srpske poezije, budući da nije retkost u našoj kulturi da (nenametljivim) pesnikinjama i pesnicima (posebnog kvaliteta) potpunija reakcija od književne javnosti dolazi bar sa deceniju, dve zakašnjenja. Već sada je nužno skrenuti pažnju na to da postoji lirska snaga koja neusiljeno, ukrštajući uticaje pojedinih samosvojnih pojava angloameričkog pesništva i probranih ostvarenja vizuelnih umetnosti, suptilno proširuje polje osećajnosti aktuelnog pevanja na našoj sceni.

To je posebno važno zbog dva fenomena savremene srpske kulture: zbog feminističkog pesništva, i zbog angažmana u umetnosti, zbog, dakle, polemike o tome šta je politično u (aktuelnoj) srpskoj poeziji. U kontekstu oba pitanja, zbirka Road and Family Songs nadilazi opšta mesta kritičarskih promišljanja o navedenim temama. Najpre, pomenuto proširenje polja osećajnosti predstavlja novi, spontani i nepretenciozni vid političnosti poezije, budući da samo obznanjivanje novog senzibiliteta, novog (poetičkog) duha predstavlja sugestivniji signal samosvojnosti od transparentnog angažovanog govora, najčešće upotrebljenog u funkciji neke od (par dominantnih) ideologija u ovdašnjoj kulturi.

Kad je reč o doprinosu nove zbirke Tamare Šuškić feminističkom pevanju, nužno je skrenuti pažnju na to da njene pesme ne daju dovoljno povoda da se, shodno navici pojedinih kritičarki i kritičara, sama opšta mesta, vidljiva pri primeni „ženskog pisma“, prepoznaju kao estetski relevantna poezija. Drugim rečima, Road and Family Songs donose atipično višeglasje lirskih subjekata, ukrštanje, međusobno ogledanje, čak i pretapanje rodnih/polnih pozicija, čime se tekstualizuje činjenica da je, i feministička struja, inače vrlo značajna u formiranju polja srpske poezije poslednjih decenija, učinila nužni pomak, iskorak iz predvidljivih tema i postupaka.

Nova pesnička knjiga Tamare Šuškić otud je primer erotizacije teksta, prevlasti sugestije nad konceptualnošću, prigušenosti govora nad eksplicitnošću, fragmenta nad totalitetom. Slikajući često autsajderske figure u širokom spektru osećajnosti, pesnikinja nas prevodi u polje odnosa koje mnogi afirmisani autori srpske poezije često mimoilaze, neretko (izlišno) „zabrinuti“ pred nemogućnošću jezika da obuhvati svet. U Road and Family Songs akcenat je, ipak, na sledećem: „Izblajhani Reid// nasilje nije bilo Reidov stil// iako je nosio previše zategnut kaiš/ koji je dobro držao njegove pantalone// ali šta radiš tamo/ naslonjen na te peščane dine// ljuštiš pomorandžu/ oljuštenih ramena// izgoreo na liticama// držeći kuhinjski nož u slabinama// dok ti se kosa kovitla na vetru/ dok ti se kovitla na vetru// izgledajući kao žena iz malog grada“. Na kraju je najbolje završiti poezijom.