Neurotičnost svakodnevice

Razvojem Interneta i društvenih mreža privatne živote zapljusnuo je talas demokratizacije. Svako može da konsturiše identitet putem binarnih nizova okačenih na Mrežu, kreirajući nevidljivu JA istoriju. Interesovanje za lične povesne detalje sociološki je kompatibilno sa našom novouspostaljenom moći da autobiografiju plasiramo kao masmedijski sadržaj dostupan Drugima.

Utorak, 5. jul

Naše virtuelno postojanje ipak je nemoguće bez realnog. Život sad i ovde još uvek je osovina oko koje se okrećemo, naši su dani ispunjeni milionima detalja u stalnom vraćanju obdanice na početak. Kada potražimo takva poglavlja u novim knjigama istorije, uvek nailazimo na istu tezu i zaključak koji nas uče da je svakodnevni život uvek bio i jeste polje ženske akcije i da su žene njegove glavne junakinje. Tako kaže i umni Lisjen Lefevr, nije zgoreg pročitati šta je on imao da kaže.

Dok je tokom istorije javni prostor bio rezervisan za muški pol, „nežnija“ polovina tkala je (sic!) nevidljive povesti gole suštine života. Onda je došao XIX vek donevši u svom koferu sufražetknje, tri talasa feminizma, borbu za pravo glasa, nasledstva, rada, abortusa i sve tako do danas. Nevidljive istorije, pa i ženske među njima, smeše se sa rafova knjižarskih radnji i naizgled sve je u redu, ali na tom mestu otvora se prostor za zablude i zamagljenje vidika. Opsena je sakrivena na terenu svakodnevnog iskustva koje nam ukazuje da žene u Srbiji na svom kičmenom stubu nose ničim izazvanu privilegiju dvostrukog radnog vremena.Većina njih pola dana radi za neku platu, dok drugu polovinu, osim na san, utuče uglavnom na kućne obaveze, za šta umesto materijalne nadoknade mogu dobiti hroničan stres i zaboravljene ambicije.

Sreda, 6. jul

Da ne bi bilo nejasno, rešenje problema ne leži u precizno podeljenim obavezama, pa da svakom partneru dopadne idealna polovina. Takva ideja samo je šarmantna sanjarija devojčica u pubertetu. A one sanjaju princa na belom konju. Pošto je osavremenjeni kraj ove bajke da u stvarnosti umesto princa dobijamo ostatak jahačkog para veoma otužan i maliciozana, valjalo bi videti o čemu se zapravo radi..

Čini nam se da veliki deo problema dolazi iz akutnog podrazumevanja kućnih poslova. Održavanje higijene, nabavka i ishrana porodice kao najkrupniji delovi slagalice su delatnosti koje se podrazumevaju – to je paradigma srpskog kulturološkog obrasca, koja rađa dva problemska polja. Jedan je zašto se čitav niz aktivnosti, važnih za život pojedinca i zajednice podrazumeva kao da se rade sami od sebe. Drugi nivo problema leži u pitanju zbog čega se isti trpa u korpu sa nalepnicom ženski posao? Teorijski, svaki posao koji započnemo možemo i završiti.

Ogoljeni pogled na fenomenologiju domaćinstva, međutim, pruža sledeće – beskonačni krug pranja, peglanja, ribanja i čišćenja, kuvanja, skidanja temperature, hranjenja, odvodjenja i dovodjenja iz vrtića i parkića. Uznemirujući circulus vitiosus svakodnevnog posla čiji je fundament nevidljivost. Posledica njegove nevidljivosti je nemerljivost vrednosti obavljenog posla, tako da se on u finalu ne poima kao pravi rad. Pošto takva delatnost nema novčano izraženu vrednost, ona je po sebi, u savremenom svetu ekonomski profilisanom, nevidljiv i zato nepostojeći.

Da li bi možda svaka žena u Srbiji trebalo da par dana radi u tuđem domaćinstvu, da bude plaćena za te poslove, da onda tim novcem plati drugu ženu koja bi sredjivala njen dom, kako bi ostatak porodice shvatio da taj rad i te kako košta (ideja da bi muškarac radio te poslove za novac čak ni autorki teksta nije pala na pamet). Koliko je žena u Srbiji od partnera čulo bar jednom sledeće: „Upalio sam ti mašinu za veš.“ U svetu nije poznat slučaj da za uređaje bele tehnike postoje saobraćajne dozvole na žensko lično ime a da muško čeljade samo u specijalnim uslovima uzima ovlašćenje za upotrebu istih. Svaka roditeljka spoznala je istinu da deca hitna pitanja uglavnom imaju ako se mama maši za telefon, kompjuter, novine ili knjigu. Kad obavlja kućne poslove mama je u stanju da komunicira, dok rečene rabote okreću njenu pažnju u nepoznatom pravcu a nisu ni plodotvorne – iz čitanja i razgovora ne proizlazi nikakva vidljiva vrednost – ispričana priča, zgotovljeno jelo ili ispeglan veš.

Četvrtak, 7. jul

Neko je rekao da su žene fiziološki stvorene da trpe kontinuirane napore niskog intenziteta, dok su muškarci programirani na sekvencijalne, kratke poduhvate visokog intenziteta. Rečeno na srpskom, one su u stanju da iznesu trudnoću dok muško lako uprti frižider. Svakako da u fiziologiji i anatomiji ima istine, ali nije najjasnije kako su čišćenje, kuvanje i peglanje postali deo genetskog poklon paketa. Tako se ovo društvo, slično mnogim aspektima, i u domenu muško – ženskih odnosa nalazi na liniji stereotipa o Balkanu kao negativu civilizacije – tačno tamo gde na scenu stupa fraza između Istoka i Zapada.

Poremećaj podgrejava to što najveći broj ovdašnjih žena ulaskom u zajednicu automatski preuzima gomilu kućnih poslova, ne promislivši zašto to čini. U izboru da se isključivo bude majka i domaćica ništa nije nelogično ni nedostojno. Svestan izbor takve životne uloge čini onu koja bira ostvarenom i srećnom osobom. Ali nametanje vrednosnog sistema u sferi domaće radinosti svakoj ženi dokaz je koliko Srbija živi u kulturi laži. Nemali doprinos održavanju takvog stanja daju same žene. Emancipacija je u mnogim slučajevima prazno slovo na papiru. Žene često vrednuju drugu pored sebe na skali kućno – domaćičkog instrumentarija, pokazujući koliko su stereotipije usvojene u primarnoj porodici jake i kako neumitno isplivavaju iznad ideje ravnopravnosti.

Petak, 8. jul

U ovom delu sveta niti smo potlačene niti smo ugnjetene. Mi smo, ništa manje od muškog dela populacije, kulturološki nepismene i nesposobne da napravimo sociološki kvantni skok koji je neophodan ako hoćemu promenu u načinu na koji konstruišemo svakodnevicu. Jedan deo problema mora se rešavati kroz državne organe, zakonsku regulativu i senzibilaciju aparata za probleme rodne ravnopravnosti. Sve to podrazumeva prethodnu efikasnost sistema u celini, što u Srbiji nije slučaj, tako da su i pitanja porodičnog nasilja, alimentacije ili mobinga dubokih kulturoloških promena koje čekamo.

Drugi deo problema tiče se ličnog angažmana u sferi svakodnevne lične prakse, a to je stvar odluke. Da li ćemo izaći iz podrazumevajućih konotacija kada je u pitanju kuća ili vaspitavanje dece pitanje je izbora. Pravi, sociološki efekat lične akcije na planu „ženskih pitanja i problema“ može se postići samo drugačijim vaspitavanjem sinova i novim sistemom vrednosti u privatnom životu, unutar kojeg bi kao decu trebalo tretirati samo sopstveni porod. Žene u Srbiji često partnerima titraju kao maloletnoj deci. Prirodno je da svakom prija pojačana pažnja, ali u malim dozama i posebnim prilikama. Preuzimanje majčinskog modela ponašanja kao paradigme u odnosu sa partnerom sklizak je teren ka hroničnoj depresiji zbog faktora podrazumevanja. A pošto Simon Bovoar kaže da se „žena ne rađa kao žena, već to postaje“, onda je lična bitka svake žene u izboru uloge koju igra u određenoj situaciji i u svojim odnosima sa svetom. Problem ne leži u tome da je neka uloga manje važna. Stvar je u tome da se stekne uvid zašto, zbog čega i radi kojih ličnih potreba, ograničenja i emocija nešto radimo. Stepen ženskih sloboda i prava ostvarenih u poslednjih vek i po impresivan je, ali zamka na koju se većina ovdašnjeg sveta, a posebno ženskog, najčešće peca jeste sociološki okvir u kojem se u Srbiji živi. Emancipacija žena izvršila je duboke socijalne promene unutar evropskog kulturnog horizonta, kod nas dodatno pojačana ravnopravnošću polova u periodu socijalizma. Pomeranje koje se nije paralelno dogodilo, a istorijska nužnost je nametala zahtev za njim, jeste nova društvena klima koja bi pratila promene na planu svakodnevnog i privatnog. I ako je tačna poslovica sa početka ovih beležaka, onda bi nas lične istorije naših majki i sopstvene trebalo nečemu da nauče, a ako neko i dalje žene naziva nežnijim polom, ne bi bilo zgoreg da još jednom razmisli o pravilnoj upotrebi srpskog jezika.

Autorka je publicistkinja iz Beograda