Ni pakt, ni rat

Usamljeni na ostrvu, intenzivno smo počeli da se bavimo prošlošću, počeli smo da kopamo po tom kamenu, pesku, šta li je i od čega li je već. Jedni kopaju da bi otkrili skrivenu istoriju i shvatili zašto smo na pučini, a ne na kontinentu. Drugi kopaju pod parolom «Napred! U prošlost!» i pokušavaju da restauriraju sistem vrednosti od pre sto godina smatrajući da bi naša budućnost trebalo da se prilepi na tu prošlost, bilo bi najpoželjnije na monarhiju. U narodu su se već pod egidom «patriotizma» oživele razne legende i mitovi i tako uokvirila duhovna i materijalna beda masa koja je nastupila u proteklih dvadeset godina. Perpetuiranje duhovne bede vrši se preko stranaka, mafije, estrade i jednog dela medija.

Da bi se kompenzovala jadna svakidašnjica, prošlost se vraća uz majestetični, gotovo barokni, trionfo, duva se u te trube kao da se nebeska milost u najbogatijim draperijama od zlatnog i srebrnog konca, dragog kamenja i bisera, spušta među nas, pa nas teši i uzdiže nad dolinu suza, dajući za pravo podsvesnim opsesijama da se radi, ni više ni manje, nego o izabranom narodu koji je, gle, u egzodusu, u izlasku iz zemlje jada, ma more se otvorilo i evo puta iz faraonske nepravde i tiranije. I glasovi dolaze kao iz Jerihonske trube: Posle ovoga što su nam komunisti uradili, posle dve srbo-ponorne Jugoslavije koje se imaju zaboraviti, vratimo se u monarhiju, u zlatno doba «srpskog parlamentarizma», kada je Srbin bio svoj na svome. A ta utopija se nalazi negde pred Prvi svetski rat, kad se svojeručno žnjelo srpom dok kičma ne pukne, a šljive čeljad tresla s drveta golim rukama do i od ponoći, kada je vlast proganjala i tamničila opoziciju i novine koji su iznosili pravu istinu o majskom prevratu i kada su ubice poslednjeg Obrenovića, članovi Crne ruke, bili nedodirljivi, iznad zakona.

Bila bi to, međutim, s humanističkog pogleda na svet, anti-utopija, jer bi bio povratak u vreme zločina i krvavog prestola, koje nije ni do danas objektivno istraženo, baš kao ni okolnosti ubistva knez Mihaila ili divljački prepadi na vlast Tome Vučića Perišića. Ernst Bloh tvrdi da utopija, odnosno bajka o državi stoji u vezi s prastarim pučkim snovima koji su već i sami utopijski usmereni na traženje sreće. Dakle, sreća se ne može naći tamo gde je nesreća.

A zašto se ćuti o prvoj Jugoslaviji? Zašto se ne traži kontinuitet sa njom? Nije ni zdravo, niti pametno okretati glavu od nesreća što ih je Srbija doživela u prvoj, krfskoj, Jugoslaviji. Ne možemo pobeći od nas samih, a ta Jugoslavija je bila pravi test naših sposobnosti i mogućnosti, i najava šta nam se može dogoditi u budućnosti ukoliko nismo voljni da naučimo lekciju. I upravo o konfuziji i licemerju monarhije, o karikaturi parlamentarizma i izbornog sistema u svojim memoarima svedoče nam Milan Stojadinović (Ni rat ni pakt – Jugoslavija između dva rata) i Miloš Crnjanski (Embahade).

Memoari Milana Stojadinovića Ni rat ni pakt prvi put su objavljeni odmah posle njegove smrti u Buenos Airesu 1963. godine, a zatim je 1970. izdavačko preduzeće Otokar Keršovani iz Rijeke štampalo integralni tekst sa izvanrednim predgovorom Dr Dušana Bibera. Knjiga je od kapitalnog značaja za razumevanje autentične istorije Srbije i Jugoslavije i svojevrstan je fenomen što do sada nije imala i beogradsko izdanje.

Stojadinovićeva životna priča istovremeno je i priča o tome zašto je Jugoslavija morala da propadne i zašto je bilo gotovo nemoguće na balkanskom prostoru izgraditi artikulisanu i uspešnu političku tvorevinu. Ti razlozi stoje i danas. Opisao je destruktivnost hrvatskog nacionalizma i njegovo inicijalno nemirenje sa zajedničkom državom. Ali, isto tako i srbijansko nerazumevanje federalizma i pogubno insistiranje da Jugoslavija izgleda kao Srbija pre Prvog svetskog rata, a pre svega da bude unitarna. Ali, uprkos tome što je novootkriveni balkanski prostor bio potpuno ekonomski i politički nesređen, sa rasprostranjenim siromaštvom, ispunjen svim vrstama konflikata, Stojadinović je napravio blistavu karijeru balkanskog državnika. U memoarima otkriva da Srbija i Beograd nisu imali ni političku, ni ekonomsku, niti kulturnu snagu da kolonizuju ili organizuju (unitarizam ili federalizam) taj prostor. Srbiji su nedostajala znanja o narodima i krajevima sa kojima su se ujedinjavali. Za ujedinjavanje i zajednički državni život smatrali su da je pobedonosna, oslobodilačka sila srpske armije dovoljan argument. Pašić je tražio po Balkanu Srbe nadajući se da može da se oslani na njih i stvori radikalsku državu, mada su oni bili drugačijeg mentaliteta od Srbijanaca.

Srbija je ušla u zajedničku državu bez privrede i bez političkog iskustva u složenijim državnim tvorevinama, jugoslovenski prostor je uveliko nadilazio kapacitete i sposobnost Beograda da ga asimiluje. Uostalom, radilo se o provincijalnim narodima, zatvorenim i izolovanim društvima, i teško su se mogli naviknuti na uzajamno priznavanje Drugog. Niti su Hrvati mogli prihvatiti da im vođa bude Srbin, niti Srbi Hrvata. Ono što nisu mogli političari, nije mogao ni kralj, štaviše dvor je bio pojačivač svih razlika i generator intriga. Monarhija je bila «jugoslovenska» utoliko što su se Karađorđevići sa vilama instalirali po odmaralištima Slovenije i veći deo godine tamo stolovali i uživali pogubno se uplićući u politički i društveni život zemlje, značajno doprinoseći haosu (Šestojanuarska diktatura, izbor Dragiše Cvetkovića za premijera). Stojadinović sjajno opisuje, kao insajder, vrh jugoslovenske države i kraljevine, pravu reviju potuljenosti, nesposobnosti a vašar taštine. Bez korupcije vlada nije mogla da radi na miru. Arhetipska priča za srpsku politiku događaj je koji je Stojadinović gledao i slušao svojim očima i ušima. Kao ministar finansija predložio je Skupštini nove, realnije poreze, predsedavao je Nikola Pašić, predsednik vlade. Malo ko se usprotivio, a među njima je najglasniji bio Aleksa Žujović, radikal, stalno je išao u seljačkom odelu sa šarenim pojasom i ogromnom britvom «radikalkom» o bedrima. Dokazivao je da «seljak grca pod državnim teretima i da ne može da snosi nove». Kad je završio, Pašić pošalje sekretara da ga pita zašto se ljuti.

-Pita Baja što se ljutiš, šapne sekretar Aleksi.

-Kako da se ne ljutim – odgovori Aleksa poluglasno i osorno – kada sve beogradske k…e dobiše stipendiju za Pariz, samo moja Milica ne može!

Kada je čuo šta Aleksu ljuti, Pašić pošalje sekretara da obeća stipendiju za Milicu, i Aleksa se ponovo javi za reč:

-Braćo, tačno je da seljak teško snosi ovo stanje, ali ako je u pitanju naša državna bezbednost, ako valja nabaviti oružje da se zemlja brani od spoljnih neprijatelja, naš seljak će da proda i poslednje bakrače pa da plati porez i pomogne državi…

Milana Stojadinovića dr Dušan Biber opisuje kao čoveka vulkanske energije – «lucidan i cinično realan političar, snalažljiv ekonomista i finansijski stručnjak, tipičan oportunista spreman da se poveže sa svakim, bez ideoloških predrasuda, koji bi bio dovoljan garant za održavanje u životu unitarističke, iznutra toliko nagrižene i kontroverzne kraljevine». Svojom veštinom, harizmom i rezultatima rada u privredi i spoljnopolitičkoj stabilizaciji nametnuo se celoj Jugoslaviji što se ni Knezu Pavlu a ni Londonu nije dopalo.

Sa kobnim i zaumnim balkanskim pojavama, nasiljem i pretnjama nasiljem Stojadinović počinje da se suočava u Beču kada je 1910. sa bečkog groblja misteriozno nestala glava davno umrlog Aleksandra Karađorđevića pa sve do njegovog obaranja sa vlasti trideset godina kasnije kao predsednika vlade i lidera najveće jugoslovenske stranke, do hapšenja, do pokušaja njegove lividacije i na kraju do progona iz zemlje. Posle ujedinjavanja bio je iznenađen odlukom kralja Aleksandra da Beli dvor sagradi tačno na vrhu brda na kojem su zaverenici protiv Knez Mihaila očekivali znak da je ubijen pa da odu u varoš i izvrše puč. Zatim dolazi rušenje Pašića sa isfabrikovanim aferama i njegova smrt. Uragan stranačkih podmetanja bio je svakodnevan i vlade su jedna za drugom padale. Hrvate je bilo nemoguće ubediti da Jugoslaviju vide kao svoju državu, a Beograd kao zajedničku prestonicu. Uvređeni Crnogorac Puniša Račić puca po Skupštini, ranjava Stjepana Radića i još nekoliko Hrvata. Stojadinović vidi kako Ante Pavelić sve to mirno posmatra a onda odlazi, nestaje i uspostavlja veze sa bugarskim teroristima. Kralj Aleksandar zavodi diktaturu a iz senke izlazi svemoćni general, crnorukaš, Petar Živković, učesnik u ubistvu Obrenovića s početka veka. Ustaše ubijaju Aleksandra u Marselju, niko se nije potrudio da spreči, mada je kasnije u Ministarstvu spoljnih poslova Stojadinović našao upozorenje da se atentat priprema. Maček organizuje po celoj Hrvatskoj HSS straže sa toljagama, kasnije postaju udarne i jurišne trupe. Crnorukaš general Petar Živković u Skupštini formira tzv Specijalni klub sa članovima naoružanim kamama i pištoljima i pokušava da obori Stojadinovića. Kulminacija je sa izvesnim Arnautovićem koji puca po Skupštini s namerom da ubije Stojadinovića… Oficiri Crne ruke u političkom životu Jugoslavije biće aktivni do samog njenog kraja… I tako dalje, rondo političkog nasilja do državnog sloma.

Dok je bio na vrhuncu karijere, Nemačka je postala dominantan faktor u Evropi. Svi su joj se udvarali i pravili paktove s njom. Impresioniran je bio i Stojadinović, uspostavio je dobre odnose sa Hitlerom, Geringom i bio je ubeđen da će uz nemačku pomoć sačuvati Jugoslaviju od raspada, a smiriti i Hrvate. Samo uz pomoć Nemaca, smatrao je Stojadinović, Srbi mogu obezbediti prominentni položaj na Balkanu. Mesec dana posle dobijenih izbora knez Pavle ga je srušio. Nemci su smatrali da ga je London demontirao, konačno i završio je u engleskoj internaciji na Mauricijusu.

Sudbina i zablude Milana Stojadinovića aktuelni su dok god se u Beogradu pravi «politička država», odnosno dok god je važnije ko je čiji ministar i šta političari pričaju, nego da li se civilizovano i bezbedno živi, da li se dižu kompanije i fabrike, da li nacija ima punu i produktivnu zaposlenost. Stojadinovićevi memoari pokazuju koliko bi tragično bilo danas obnavljati vrednosti i institucije koje je istorija već porazila. Svedočile bi ne o veličini, već o bespuću i nesposobnosti razvoja.