Otvaranje narko cveta

U subotu popodne premijer se obratio novinarima i priznao da se dva puta susreo krajem 2008. sa Rodoljubom Radulovićem. U tom se trenutku definicija promenila – kartel, naime, u ekonomiji znači paralelno tržište. U slučaju narko-biznisa podrazumeva još i podmićivanje državnih činovnika koji treba da se bore protiv narko-mafije, ubacivanje svojih ljudi u odgovarajuće državne institucije, sve u svrhu da se tekuće operacije prikriju na više nivoa. Prema britanskom novinaru, inače poznavaocu Balkana, Miši Gleniju „narko-kartel je holding-kompanija, aglomeracija sitnih i elastičnih mafioznih grupa koje poseduju ovaj ili onaj deo učešća u privredi“. Grupe su hijerarhijski povezane na više nivoa, od kojih se prvi u teoriji naziva „cvetom“ zato što obuhvata ljude iz politike, privrede i bankarstva, do kojih se, po pravilu, u istragama gotovo nikad ne doseže.

U srpskom slučaju, postoji više objašnjenja zašto je „cvet“ otvoren, i sva su povezana sa „igrama vlasti“ i politikom učlanjenja u EU, odnosno podrškom velikih sila, zbog čega je i na početku pomenuta Dačićeva tajna ambasadorska večera. Sva se svode na izazivanje vanrednih izbora i postizborne kalkulacije, i sva se vezuju za mogućnost da Srbija (ne)dobije datum za otvaranje pregovora o pristupanju EU. Razlikuju se pak u označavanju ko stoji iza „otvaranja“ i što je zanimljivo, ne toliko koja politička stranka, nego koji deo koje stranke.

Prema jednoj nedokumentovanoj verziji, konce iz senke vuče predsednik Tomislav Nikolić, koji navodno želi da obelodanjivanjem postojanja kartela oslabi i Dačićevu SPS i DS Dragana Đilasa. Pojedini stranački izvori procenjuju da je reč o opciji za „zastoj“ na putu ka EU, odnosno za nedobijanje datuma pregovora, gde bi budući koalicioni partner Nikolićevih naprednjaka bio Vojislav Koštunica i DSS. To bi podrazumevalo i jači politički zaokret ka Rusiji. Drugi izvori pak tvrde da je deo DS odavno paktirao sa vicepremijerom Aleksandrom Vučićem, liderom naprednjaka i najpopularnijim političarom u Srbiji. Buduća vlada SNS i demokrata u toj varijanti imala bi podršku EU oličenu u otvaranju pregovora. Međutim, pre toga potrebno je „pročišćavanje“ redova DS i otuda navodno Vučićevo pitanje upućeno počasnom predsedniku demokrata i bivšem šefu države Borisu Tadiću – kako je Radulović, zvani Miša Banana, postao nedostupan zakonu, odnosno kako je pobegao iz zemlje.

I tu se ponovo vraćamo na nivoe i hijerarhiju – Rodoljuba Radulovića u dokumentima međunarodne istraživačke mreže OCCPR argentinski istražni organi prvi su označili kao organizatora narko-grupe. U većini izveštaja on je nazivan partnerom Darka Šarića, ili članom njegove grupe.

Pri tome, Dačićeva izjava da nije znao o kome je reč, dala je bumerang efekat, umesto „kontrole štete“, zbog koje je verovatno i data. Naime, Radulović prolazi kroz sudske evidencije više država, od Amerike i Rusije, preko Abu Dabija i Grčke, zbog više privrednih malverzacija. Početkom devedesetih njegove firme za brodski prevoz nafte potpale su pod više parnica i međunarodnih arbitraža zbog neplaćanja isporuka. U tim postupcima Radulović se branio pozivanjem na sankcije i UN embargo SR Jugoslaviji. A „devedesete“ su upravo ona konotacija koja je politički Dačiću u tom kontekstu najmanje potrebna – za tadašnju vlast njegove SPS vezuje se bujanje organizovanog kriminala sa nasiljem i ubistvima, od kojih mnoga nikada nisu procesuirana, ili nisu do kraja.

Vrlo emancipovani novinarski krugovi u prestonici Rusije tvrde da je Rodoljub Radulović Banana bio šef moskovskog ofisa izvesne firme Yoxa. Na Vučičevo pitanje Tadiću – gde je Radulović, odgovaraju: još je u Moskvi! To izgleda malo kontradiktorno, jer Lukoil s njim navodno ima neraščišćene račune. Sada Radulović radi za bosanske Srbe, kažu isti ti krugovi koji žele da ostanu anonimni.

Prema tekstu optužnice od 26. oktobra 2012. sa sajta OCCPR, koju je Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo protiv Radulovića, on je na spisku optuženih za šverc kokaina rangiran kao osmi. Status – suorganizator. U opisu se navodi da je okrivljeni Radulović organizovao brodove i posade i to crnogorske nacionalnosti u periodu od januara do marta 2009. Kada je reč o praćenom teretu, navodi se da se čamac sa kokainom u delti La Plate pokvario, da je tu izgubljen jedan plastični džak od 30 kilograma, te da je teret od 1.790 kilograma spasen uz pomoć drugog čamca i posade „slovenačke i hrvatske nacionalnosti“, i potom prebačen na brod Veriti koji je prevozio soju. Droga je sakrivena u rezervoare za naftu i vodu i trasnportvana do Gibraltara „gde je kokain preuzet od drugih pripadnika organizovane kriminalne grupe tako što je sa broda na otvorenom moru pretovaren na ribarski čamac, transportovan u Evropu, i dalje po nalozima organizatora prodat“.

Prema međunarodnim sajtovima, godišnji prihod od ovako opisanog šverca iznosio je milijardu evra, a smatra se da je oprano oko osam milijardi. Mnogi s pravom sumnjaju da je na vrhu hijerarhije gde se vrteo toliki novac „kafedžija iz Pljevalja“, prvooptuženi Darko Šarić. Na početku postupka protiv njega 2010, odmah pošto je u akciji Balkanski ratnik zaplenjeno u Urugvaju dve i po tone kokaina, u akciji američke agencije za suzbijanje narkotika DEA, Šarić je dva puta pisao javnosti i pravosuđu Srbije. U oba pisma, pristigla preko njegovog advokata Zdenka Tomanovića, naveo je da može da dokaže da nije „nikakav arhitekta narko-klanova“, ali da nema mogućnosti za fer suđenje, jer je presuda protiv njega unapred doneta u „kabinetima“. Odgovorio mu je javno ove srede Vučić, koji je i koordinator tajnih službi, rekavši da Šarić „mora da zna da će imati fer i pošteno suđenje u Srbiji“, ali da pravljenja dilova sa njim „neće biti“. Uzgred, kao argument da nije povezan sa Šarićima, Dačić je navodio i to što se u aprilu 2012. susreo sa šeficom DEA Mišel Leonhart. A u drugom od pomenutih pisama javnosti, Šarić je naveo i da je imovinu koja mu je privremeno oduzeta u Srbiji, do okončanja suđenja, legalizovao i da je za to dao 30 miliona evra.

Najveći deo poslova Šarićevog klana u Srbiji bio je vezan za operacije pranja novca, dok su gotovo simbolične količine iz kokainske pošiljke završavale na srpskom tržištu. Razlog za takvu ulogu zemlja nije dobila samo zbog siromaštva i relativno malog broja „konzumenata“, već pre svega zbog slabih institucija i visoke korupcije koja je obezbeđivala da se pranje zarade koja je dostizala milijardu evra godišnje, odvija neometano. Iako finansijski deo istrage Šarićevih poslova nije do kraja okončan, niti su razobličene firme koje su u mrežama njegovih saradnika prale novac, procenjuje se da je od 2000. preko Srbije oprano više od četiri milijarde evra, a ne isključuje se ni mogućnost da je iznos i dvostruko veći.

Stručnjaci za ovu oblast kažu da se prljav novac stečen u crnoj zoni pere, ili u žargonu „štrumfuje“ na različite načine, počev od polaganja na bankarske račune, kupovinom nekretnina, dragocenosti (zlata, dijamanata), kupovinom dobitnih lozova, srećki i casino dobitaka, transferom u of-šor centre, isplatom roba i usluga, ali da je sama procedura komplikovana i da je čine transakcije koje se obavljaju kroz tri osnovne faze.

Prvi i osnovni korak – deponovanje ili plasman – jeste ubacivanje prljavog novca u legalne finansijske tokove. „Za ovu fazu najpogodnije su zemlje sa fluidnom zakonskom regulativom i slabom kontrolom. Novac se plasira u legalni bankarski sistem, paralelno bankarstvo (berze, investicioni fondovi…) ili u nefinansijske institucije (SHEL kompanije) koje postoje po imenu, legalno su formirane, ali nemaju legalnog poslovanja, već se dominantno bave prikupljanjem i transferom novca“, kaže za Danas doskorašnji operativac u bezbednosnoj službi i dodaje da je suština te početne i najbitnije faze pranja, zametanje tragova sa što više operacija, što više računa u bankama, što više malih kompanija, što više međunarodne trgovine, uvoza i izvoza, kupovina vrednosti, otvaranje stranih bank računa ili of-šor zajmova.

Upravo za tu fazu Srbija je od kraja 90-ih postala pogodno tlo, ne samo zbog urušenih institucija koje ni uz sve napore međunarodnih donatora i edukatora nisu uspele da uspostave kontrolu na tržištu. Pravi izazov za taj „biznis“ bila je privatizacija, u startu najavljena kao masovna rasprodaja preduzeća u kojoj se neće utvrđivati poreklo novca. Za „biznis“ koji je tokom ratnih godina već uveliko izgradio veze sa latinoameričkim narko-kartelima, to kao da je bio poziv „da investiraju u Srbiji“.

U drugoj fazi – raspoređivanju – karakteristično je strogo distanciranje i bežanje vlasnika od prljavog novca. „Ovo je zapravo miks faza mešanja prljavog i čistog novca, bilo da je reč o transfer nalozima (FED WIRE Poverilački računi ili razmeni valuta) ili o korišćenju novca za otvaranje biznisa, kupovini imovine, transferu u of šor firme – suština je u kretanju novca unutar finansijskog sistema, prikrivanje porekla i stavljanje u legalne tokove“, objašnjava naš sagovornik. Upravo u ovoj fazi vidljiva je uloga Rodoljuba Radulovića, koji nije učestvovao u privatizacijama niti je osnivao veliki broj firmi, ali je očigledno bio tačka preko koje se prelama veliki broj transakcija.

Najzad u trećoj fazi integracije, dolazi do manipulacija sa potpuno čistim novcem koji potiče iz legalnih tokova, koji se uzima na osnovu otvorenog i solventnog bankovnog računa ili kredita i plasira u profitabilne poslove, ili u kupovinu dobrih firmi, u nekretnine ili druga dobra, a iz te faze proističe i novo osnivanje pobočnih, multiplikovanih fiktivnih firmi koje će poslužiti za narednu operaciju pranja.

Zanimljiva je i struktura firmi preko kojih se vrši pranje novca. Ona je izgrađena po piramidalnom modelu, i u osnovi je mnoštvo malih preduzeća, takozvanih „štrumfova“ (po kojima je cela operacija i dobila žargonski naziv) u koje se ubacuju velike količine prljavog novca. Za to su najpogodnije firme u delatnostima koje rade sa „živim“ parama i gde je teško utvrditi da li je dnevni pazar adekvatan. Po tom školskom modelu formirane su i mreže Šarićevih saradnika u Srbiji – Zorana Ćopića, Antuna Stanaja, Mileta Jerkovića, Milomira Joksimovića (Miše Omege)… Tako su u osnovi dominirala preduzeća u ugostiteljstvu, autoprevozu, sekundarnim sirovinama i poljoprivredi, a do njih su najlakše dolazili kroz privatizaciju. U drugom nivou su mešovite firme, međusobno vlasnički povezane (one su bile i kupci „štrumfova“ na aukcijama Agencije za privatizaciju) koje su isisavale novac iz osnovice preko fiktivnih faktura, investicija, kredita i hipotekarnih obaveza. Obično, do naziva pravog vlasnika tog preduzeća, uredno registrovanog na APR-u bilo je teško doći, jer je krajnji član ili vrh piramide, firma iz of-šor zone. U slučaju Šarićevih mreža, lokacija matične kompanije je najčešće Delaver u SAD.