Čemberlen je bio u pravu

Uporedite taj pristup sa politikom mera štednje koju danas sledi Vlada britanskog premijera Dejvida Kamerona (pri čemu ministar finansija Džordž Ozborn predvodi odred koji tome aplaudira). BDP zemlje se ustalio, ali su veliki izgledi da ponovo doživi sunovrat.

Zapravo, ukoliko su sadašnje prognoze tačne, britanska Kameron-Ozborn depresija neće biti samo najgora depresija u Britaniji od Velike depresije, već verovatno najgora depresija koja je ikada zadesila Britaniju.

To je prilično dostignuće. Kako je Filip Inman nedavno rekao u Gardijanu, „plan Velike Britanije za oporavak od finansijske krize bio je zasnovan na oporavku punom parom 2012. Poverenje potrošača, poslovne investicije i generalna potrošnja slili bi se u jednu tačku i vratili ekonomiju na putanju natprosečnog rasta“.

To nije dalo rezultate – ministri iz vlade „su učinili ono što su im ekonomisti iz desničarskih redova rekli da urade i sklonili im se s puta, što je teorija da potrošnja javnog sektora i investicije guše privatni sektor“. Umesto toga, kako kaže Inman, „Španija služi kao primer imajući u vidu njenu recesiju podstaknutu merama štednje. Mi (u Britaniji) smo izgleda skloni da pratimo otiske stopala slabih…“

Neuspeh trenda mera štednji u Britaniji treba svim njegovim zagovornicima širom sveta da ponudi razlog da razmisle i ponovo razmotre svoje političke proračune. Britanija je prilično otvorena ekonomija s fleksibilnim deviznim kursom i nešto prostora za dodatno monetarno ublažavanje. Nema premija na rizik ukorenjenih u britanske kamatne stope koje ukazuju da se investitori obeshrabruju zbog straha da je na pomolu ekonomsko-politički haos.

Postoji argument, koji ne mora da bude tačan, ali je ipak argument da je laburistička Vlada Tonija Blera i Gordona Brauna premašila potrošnju vlade održivu na duge staze kao udeo BDP. Njihove inicijative suprotne su inicijativama zemalja koje su svoj dug svele na nivo BDP dvehiljaditih godina i inicijativi SAD gde problem nije bila prekomerna potrošnja već nedovoljno oporezivanje za vreme Bušove administracije.

Ipak, ukoliko se ovaj stav shvati ozbiljno, Britanija bi, čija je nominalna kamatna stopa manja od 2.1 odsto godišnje, celu deceniju trebalo da ostvaruje ekonomski rast. Ako je ikada postojalo neko mesto na svetu gde je trend mera štednji trebao da da rezultate, to je današnja Britanija.

Ali današnja Britanija nije to mesto. A ako mere štednje ne daju rezultate u Britaniji, kako mogu da daju rezultate u zemljama koje su manje otvorene, koje ne mogu da iskoriste kanal deviznog kursa da podstaknu izvoz i koje nemaju dugoročno poverenje koje investitori i kompanije imaju u Britaniji?

Nik Kleg, zamenik britanskog premijera i lider socijaldemokrata, Kameronovih koalicionih partnera, treba da okonča tu farsu današnjice. Treba da kaže kraljici Elizabeti II da njegova partija ne uživa poverenje u Vladi Njenog Visočanstva i ponizno joj predloži da zatraži od lidera Laburističke partije, Eda Milibanda da formira novu.

Ako bi Kleg to uradio, njegova politička karijera bi definitivno bila završena, a izgledi da ostvari uspeh na izborima bili bi dugoročno ugroženi. Međutim, Klegova politička karijera i izgledi njegove partije u svakom slučaju će dugo biti na staklenim nogama, imajući u vidu ekonomske teškoće koje Britanija trpi (i koje će trpeti i dalje). Njegova zemlja bi sada imala koristi bar od odstupanja od loše savetovane koalicije konzervativaca i liberala. Zakonodavci u ostalim delovima sveta su primili k znanju da samoizgladnjivanje ne vodi zdravlju, a podsticanje rasta stope nezaposlenosti nije formula za poverenje tržišta.

Autor je profesor ekonomije na Berkliju, bio je asistent u Ministarstvu finansija SAD tokom predsedničkog mandata Bila Klintona

Copyright: Project Syndicate, 2012.

www.project-syndicate.org

Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji